мини|upright=2| Студенти који живе у шаторима недељу дана ради подизања свести за шта они верују да је потребно за социјалну правду Социјална правда је једнак и праведан однос између појединца и друштва. Она је мерена експлицитним и одређеним терминима који означавају расподелу богатства, шансе за личне активности и друштвене привилегије. У Западним, као и у старим Азијским културама, концепт друштвене правде је често означавао процес којим се обезбеђује испуњење друштвених улога појединаца како би добили оно што им је дугује друштво.Aristotle, The Politics (ca 350. п. н. е.) У данашњим глобалним Грасрутс иницијативама за социјалну правду, нагласак је на укидању препрека за друштвене покретљивости, стварању мрежа сигурности и економске правде. Социјална правда додељује права и обавезе установама друштва, што омогућава људима добијање основних предности и терета сарадње. Битне институције често укључују опорезивање, социјално осигурање, јавно здравље, државну школу, јавне услуге, радно право и регулисање тржишта, да би обезбедиле једнаку расподелу богатства и једнаке шансе.. "the principles of social justice: they provide a way of assigning rights and duties in the basic institutions of society and they define the appropriate distribution of benefits and burdens of social co-operation." Тумачења која доводе у везу правду са реципрочним односом према друштву су посредоване разликама у културним традицијама, од којих неке наглашавају одговорност појединца према друштву, а неке равнотежу између приступа моћи и њене одговорне употребе. Стога, социјална правда се данас јавља поновним тумачењем историјских фигура, као што су Bartolomé de las Casas, у филозофским дебатама о разликама између људских бића у циљу борби за пол, расне и друштвене једнакости, за заштиту правде за мигранте, затворенике, животну средину и физички и ментално заостале особе. Иако се концепту социјалне правде може ући у траг кроз теологију Августина и филозофију Томаса Пејна, израз „социјална правда“ се почео експлицитно користити од 1840-их. Језуитском свештенику Луиђи Тапарелију се обично приписује ковање израза, и он се проширио током револуција 1848. године радовима Антонија Росмини-Сербатија. У касној индустријској револуцији, прогресивни Амерички ученици почели су чешће да користе тај израз, нарочито Луис Брандејс и Роско Паунд. Почетком 20. века такође је уграђен и у међународни закон и институције; увод за успостављање Међународне организације рада подсећа да „универзални и трајни мир може бити успостављен једино ако је заснован на социјалној правди.“ Касније у 20. веку, социјална правда је постала средиште филозофије друштвеног уговора, првобитно од стране Џона Ролса у делу Теорија Правде (1971). 1993. године Бечка декларација и програм акције третира социјалну правду као покушај образовања о људским правима.The Preamble of ILO ConstitutionVienna Declaration and Programme of Action, Part II, D. Историја
Различити концепти правде, како је наведено у древној Западној филозофији, су обично фокусирани на заједницу. мини|159x159п|Платон Платон је написао у Држави да би идеално стање представљало да„ сваки члан заједнице мора бити додељен класи за коју сматра да му је најпогоднија.“Платон, Држава (ca 380BC) У чланку за Ј. Н. В. Универзитет, аутор Д. Р. Бандари каже: „Правда је за Платона, уједно, део људске врлине и веза, која спаја људе заједно у друштво. Исти је квалитет који чини добро и друштвено. Правда је одговорност и дужност душе, она је души оно што је здравље телу. Платон каже да правда није пука снага, већ је усклађена снага. Правда није право јачег, већ делотворна хармонија целине. Све моралне концепције се баве значајем целости, како индивидуалне тако и социјалне.“ мини|160x160п|Аристотел Аристотел је веровао да права постоје једино међу слободним људима, и да закон треба „прво да се бави питањима неједнаког односа према појединцима услед њиховог статуса, а тек онда односима једнакости“. Обазирући се на време када су ропство и потчињавање жена били уобичајени, древна схватања правде су одражавала ригидне класне системе који су превладавали. Са друге стране, за привилеговане групе, снажни концепти поштења и заједнице су постојали. Дистрибутивна правда, према Аристотелу, захтева да људима добра и имовина буду распоређена према заслузи.Nikomahova etika V.3 мини|189x189п|Сократ Сократу (кроз Платонов дијалог Критон) је приписано развијање идеје друштвеног уговора, где људи морају да поштују правила друштва, и да прихвате терет тога јер су прихватили и погодности.Plato, Crito (ca 380 BC) У току Средњег века, нарочито религиозни учењаци, попут Томе Аквинског наставили су расправу о прадви у разним контекстима, али на крају повезујући бити добар грађанин са служењем Богу. Након Ренесансе и Реформације, модерни концепт социјалне правде, као људски растући потенцијал, почиње да се појављује кроз радове низа аутора. Барух Спиноза у On the Improvement of the Understanding (1677) тврди да би једини прави циљ живота требало бити стицање „људског карактера знатно стабилнијег него (његовог) сопственог“, и достићи тај „врхунац савршенства.... Најбоље је да он дође, по могућству заједно са осталим појединцима, до претходно поменутог стања карактера.“. para 13 У току Просветитељства и као одговор Француској и Америчкој револуцији, Томас Пејн слично је написао у Правима човека (1792) да друштво треба дати „генију правичну и свеобухватну шансу“ и да „формирање владе мора бити такво да допринесе напретку...до те мере која се увек јавља у револуцијама. Прва модерна употреба термина „социјална правда“ је углавном приписивана католичким мислиоцима из 1840-их, укључујући Језуита Луиђи Тапарелија у Civiltà Cattolica, засновано на делу св. Томе Аквинског. Он је тврдио да супротстављене капиталистичке и социјалистичке теорије, базиране на субјективном декартовском размишљању, запостављају јединство друштва присутно у томистичкој метафизици пошто се ниједна није довољно бавила моралном филозофијом. Стварајући у 1861, утицајан британски филозоф и економиста, Џон Стјуарт Мил износи у Утилитаризму његово схватање да „Друштво треба поступати једнако добро према свима који то заслужују, односно, који су апсолутно заслужили једнако добро.“ То је најкомплетнији апстрактни стандард социјалне и дистрибутивне правде; према којем све институције, и напори свих врлих грађана би требало да се спроведу у циљу налажења заједничког решења. Крајем 19. и почетком 20. века социјална правда постаје важна тема у америчкој политици и правној филозофији, нарочито у радовима Џона Дјуиа, Роскоа Паунда и Луиса Брандејса. Једна од главних ставки на којој се радило је одлука из Лохнерове ере где је врховни суд САД оборио законе државне и федералне владе о социјалним и економским побољшањима, као што су осмочасовно радно време и право приступа трговачкој унији. Након Првог светског рата, оснивачки документ међународне организације рада преузео је исту терминологију представљену у уводу наводећи „мир се може постићи једино ако се заснива на социјалној правди“. Надаље, тема социјалне правде постала је саставни део правне и академске дебате. Крајем 20. века неки либерални и конзервативни мислиоци, посебно попут Фридриха фон Хајека одбијају овакав концепт наглашавајући да он нема никакво значење или да подразумева готово све.. vol II, ch 3 Ипак овај концепт успева да остане релевантан и утицајан, посебно услед заговарања од стране филозофа као што је Џон Ролс. Савремена теорија Филозофска становишта Космолошке вредности Рад Хантера Луиса на промовисању природне здравствене заштите и одрживе економије заступа очување као кључну премису у социјалној правди. Његов манифест о одрживости везује континуирану тежњу људског живота за реалним условима, животном околином која може да омогући такав живот, и доводи у везу неправду са штетним ефектима ненамерних последица људског деловања. Цитирајући класичне грчке филозофе, као што је Епикур, о благотетима потраге за срећом, Хантер такође цитира орнитолога, природњака и филозофа Александра Шкича у својој књизи „Основи морала” :
Папа Бенедикт XVI наводи Тејара де Шардена у својој визији космоса као „живог организма” усвајајући схватање екологије, која укључује однос човечанства према другима, и то да загађење утиче не само на природни свет, већ и на међуљудске односе. Космичка хармонија, правда и мир су уско повезани:
Џон Ролс
Политички филозоф Џон Ролс доноси своје закључке на утилитаристичким увидима Бентама и Мила, идејама друштвеног уговора Џона Лока и на основу идеја категоричког императива код Канта. Његов почетни принцип изнет је у књизи „Теорија правде“ који гласи да : „Свака особа поседује неповредивост која је утемељена на правди, коју чак ни добробит друштва као целине не може да превазиђе. Управо због тога правда пориче да је губитак слободе појединца оправдан уколико је за добробит коју ужива већина“.John Rawls, A Theory of Justice (2005 reissue), Chapter 1, – 1. The Role of Justice. Деонтолошка претпоставка се провлачи код Канта, кроз коју се уоквирује морална добробит правде у апсолутистичким условима. Његово становиште се засигурно променило у политичком либерализму, где се друштво посматра као „правичан систем сарадње кроз време, с једне генерације на следећу“. Свако друштво се базира на социјалним, економским и политичким институцијама, било да су формалне или неформалне. Приликом тестирања колико добро ови елементи функционишу заједно, Ролс се базирао на кључном тесту који се односи на легитимитет теорије друштвеног уговора. Да би одредио да ли је неки одређени систем колективно примењивих друштвених договора легитиман, он је тврдио да се мора тражити пристанак од људи који су њему подвргнути, а не нужно као објективни појам правде који се базира на кохерентним идеолошким темељима. Евидентно је да не може сваки грађанин бити испитиван у анкети по којој се одређује његов или њен пристанак на сваки предлог који укључује одређени степен принуде, стога се мора претпоставити да је сваки грађанин разуман. Ролс је конструисао тврдњу за процес из две фазе да би одредио хипотетичку сагласност грађанина : Грађанин је сагласан да га у одређене сврхе представља особа X, и даље, X задржава право да буде повереник грађанина. X је сагласан да је принуда у одређеном друштвеном контексту легитимна. Грађанин је, стога, обавезан тиме јер је функција повереника да представља грађанина на овај начин. Ово се односи на једну особу која представља малу групу људи (нпр. организатор друштвеног догађаја који поставља кодекс облачења), као и на Владе, који су неприкосновени повереници, који имају свако право да репрезентују грађане унутар својих граница за њихову добробит. Влада која не успе да обезбеди добробит за све своје грађане по принципима правде није легитимна. У циљу наглашавања генералног принципа, по коме се правда треба уздигнути од појединца, а не да буде диктирана законом Владе, Ролс тврди: „Постоји ... општа претпоставка против наметања законских и других рестрикција у владању, без довољног разлога. Али ова претпоставка не омогућује предност никаквој посебној слободи“.John Rawls, Political Liberalism. Ово је подршка некатегорисаним могућностима које сваки разумни грађанин у свим државама треба да поштује и да их се придржава – у извесној мери, листа коју Ролс предлаже усаглашена је са нормативима људских права који имају међународно признање и директну примену у неким државама где је грађанима потребан подстрек да делују на начин који ће поставити већи степен једнакости. Судећи по Ролсу, основна права које свако добро друштво треба да обезбеди су: Слобода мишљења; Слобода свести која се тиче свих друштвених веза на пољу религије, филозофије и морала; Политичка слобода (нпр. репрезентативне демократске институције, Слобода говора и медија, слободно окупљање); Право на удруживање; Право које је неопходно за слободу и интегритет индивидуе (претежно: слобода од ропства, слобода кретања и одређени степен слободе човека да бира своје занимање); и Права и слободе које омогућава закон.