мини|253x253px|Сестра Ирена, из Њујорка, је међу пионирима модерног усвајања, успостављајући систем за дељење деце, уместо да их институционализира. Усвајање је чин преношења родитељских права и дужности на особу или особе које нису биолошки родитељи усвојеника. То је правни акт којим се посредством органа старатељства између два лица, усвојиоца и усвојеника, заснива однос који постоји између родитеља и детета. У савременим законодавствима регулисано је као институт потпуног, а ређе непотпуног, односно нераскидивог и раскидивог односа. Као важан животни догађај, усвојење престаје да буде потпуна тајна за усвојенике већ се тежи ка томе да се однос одржава као однос родитељ-дете, при чему дете треба да буде упознато са фактичким стањем.
У многим надлежностима, потпуни оригинални извод из матичне књиге рођених усвојене особе је поништен и замењен фабрикованим изводом из матичне књиге рођених после усвајања, у коме се наводи да је дете рођено од стране усвојитеља. Ова обмана, када се спроводи, може се наставити са усвојеном особом до краја живота и може бити узрок многих добро документованих траума које је доживела усвојена особа, укључујући губитак идентитета, породичне историје, културе, биолошке породице (укључујући не само биолошке родитеље него такође браћу и сестре и проширену породицу), породичне медицинске историје и евиденције, и повећан је ризик самоубиства, бескућништва, затварања, ПТСП-а, депресије и анксиозности.
За разлику од старатељства или других система дизајнираних за бригу о младима, усвајање треба да утиче на трајну промену статуса и као такво захтева друштвено признавање, било кроз законске или верске санкције. Историјски, нека друштва су донела посебне законе који регулишу усвајање; где су други покушали да постигну усвајање кроз мање формална средства, посебно путем уговора који су дефинисали права наследства и родитељске одговорности без пратећег трансфера очинства. Модерни системи усвајања, који се појављују у 20. веку, обично су вођени свеобухватним статутима и прописима.
Историја
Антика мини|206x206px|Трајан је постао цар Рима путем усвајање од претходног цара Нерва, а њега је наследио његов усвојени син Хадријан. Усвајање је била уобичајена пракса римске империје која је омогућила мирне транзиције моћи Усвајање за добро рођене Иако се модерни облик усвајања појавио у Сједињеним Државама, облици праксе појавили су се кроз историју. Хамурабијев законик, на пример, детаљно описује права усвојитеља и дужности усвојених појединаца. Пракса усвајања у старом Риму је добро потркрепљена документом у Јустинијановој кодификацији.Code of Hammurabi
Значајно другачији од модерног периода, древне праксе усвајања стављају нагласак на политичке и економске интересе усвојитеља,Brodzinsky and Schecter (editors), пружајући правни алат који је ојачао политичке везе између богатих породица и створио мушке наследнике да управљају имањима.H. David Kirk, Adoptive Kinship: A Modern Institution in Need of Reform, Mary Kathleen Benet, The Politics of Adoption, Употреба усвајања од стране племства је добро поткрепљена документима; многи римски цареви били су усвојени синови. Адрогација је била нека врста римског усвајања, која је захтевала да усвојитељ има најмање 60 година.
Усвајање деце у античко доба појављује се ретко. Напуштена деца су често покупљана за ропство и састојала су се од значајног процента робовске понуде царства.W. Scheidel, The Roman Slave Supply, May
Друге древне цивилизације, посебно Индија и Кина, користиле су неки облик усвајања. Докази указују да је циљ ове праксе био да се осигура континуитет културних и религијских пракси за разлику од западне идеје о проширењу породичних линија. У древној Индији јасно осуђен Ригведом, настављено је, у ограниченој и веома ритуалној форми, да усвојитељ може имати неопходне погребне обреде који изводи син. Кина је имала сличну идеју о усвајању са мушкарцима који су усвојени искључиво ради обављања дужности поштовања предака.
Пракса усвајања деце чланова породице и блиских пријатеља била је уобичајена међу полинезијским културама, укључујући Хаваје, где се обичај називао hānai.
Средњи век до модерног периода лево|мини|На капији манастира од Фрединанд Георг Валдмилера|208x208п
Племство из германских, келтских и славенских култура, које су доминирале Европом након пада Римског царства, осудило је праксу усвајања.S. Finley-Croswhite, Review of Blood Ties and Fictive Ties, Canadian Journal of History , August 1997 У средњовековном друштву крвне лозе су биле најважније; владајућа династија без „природног" наследника очигледно је замењена (снажан контраст римским традицијама). Еволуција европског права одражава ову аверзију према усвајању. Енглеско Англосаксонско право, на пример, није дозволило усвајање јер је било у супротности са уобичајеним правилима о наслеђивању. У истом смислу, француски Наполеонов кодекс је отежао усвајање, захтевајући да усвојитељи буду старији од 50 година, стерилни, старији од усвојене особе за најмање 15 година. Међутим, нека усвајања су се наставила, али су постала неформална на основу ad hoc уговора. На пример, 737. године, у повељи из града Лука, три усвојена лица су наследници имања. Као и други савремени аранжмани, споразум је нагласио одговорност усвојеног, а не усвојитеља, фокусирајући се на чињеницу да је, према уговору, оца усвојитеља требало да се брине о његовој старости; идеја која је слична концепту усвајања према римском праву.
Културна промена Европе означила је период значајних иновација за усвајање. Без подршке племства, пракса се постепено померала ка напуштеној деци. Ниво напуштања је порастао са падом царства и многи од њих су остали на прагу католичке цркве. У почетку, свештенство је реаговало израдом правила која су регулисала излагање, продају и одгој напуштене деце. Иновација цркве, међутим, била је пракса принуде, при чему су деца била посвећена животу лаика у монашким институцијама и одгајана у манастиру. Ово је створило први систем у европској историји у којем напуштена деца немају правне, социјалне или моралне недостатке. Као резултат тога, многи од напуштених и сирочади у Европи постали су бивши студенти цркве, која је заузврат преузела улогу усвојитеља. Облација означава почетак помака ка институционализацији, што је на крају довело до оснивања болнице и сиротишта.
Како је идеја о институционалном збрињавању била прихваћена, појавила су се формална правила о томе како сместити децу у породице: дечаци би могли постати ученици за занате, а девојчице би могле бити у браку под надзором установе. Институције су неформално усвојиле и децу, механизам који се третира као начин да се добије јефтина радна снага, што се види из чињенице да је, када је умрло, њихова породица вратила у установу за сахрану.
Овај систем шегрта и неформалног усвајања проширио се у 19. веку, данас се сматра прелазном фазом за историју усвајања. Под вођством активиста за социјалну заштиту, сирочићи су почели да промовишу усвајање на основу осећања, а не рада; деца су била смештена под уговором како би обезбедила бригу о њима као члановима породице уместо по уговору за приправништво. Верује се да је раст овог модела допринео доношењу првог модерног закона о усвајању из 1851. године од стране државе Масачусетс, јединственог по томе што је кодификовао идеал „најбољег интереса детета". Упркос својој намери, у пракси, систем је функционисао на исти начин као раније. Искуство Бостонског женског азила (БФА) је добар пример, који је до 1888. године усвојио до 30% оптужби. Званичници БФА су приметили да, иако се азил иначе промовише, усвојитељи не праве разлику између уговора и усвајања; „Верујемо", рекли су званичници за азил, „да се често, када се узимају деца млађег узраста, усвајање усвоји само друго име за службу."
Модерни период Усвајање за стварање породице
Следећа фаза еволуције усвајања у настајању је у Сједињеним Државама. Брза имиграција и амерички грађански рат резултирали су непредвиђеном пренатрпаношћу сиротишта и домова за оснивање средином деветнаестог века. Чарлс Лоринг, протестантски министар, постао је згрожен легијама бескућника који су лутали улицама Њујорка. Сматрао је да су напуштени млади, посебно католици, најопаснији елемент који доводи у питање градски ред.Ellen Herman, Adoption History Project, University of Oregon, Topic: Charles Loring Brace, The Dangerous Classes of New York and Twenty Years' Work Among Them, 1872Charles Loring Brace, The Dangerous Classes of New York and Twenty Years' Work Among Them
Његово решење је наглашено у Најбољи начин избацивања наше сиромашне и ванградске деце (1859) који је покренуо покрет за сирочад. На крају, отпремили су око 200.000 деце из урбаних центара истока у сeоске области. Деца су углавном била уговорена а не усвојена у породицама које су их примиле.Stephen O'Connor, Orphan Trains Као и у прошлости, нека деца су одгајана као чланови породице, док су друга служила као радници на фарми и као кућни службеници.Orphan Train Heritage Society of America, Riders' Stories Сама величина расељавања - највећа миграција деце у историји - и степен експлоатације која је настала, довела је до нових агенција и низа закона који су промовисали аранжмане усвајања, а не уговоре. Обележје тог периода је закон о усвајању из Минесоте из 1917. године, који је обавезао да се испитају сви послови и ограничени приступ документацији за оне који су укључени у усвајање.Wayne Carp (Editor), E. Adoption in America: Historical Perspectives
Током истог периода, прогресивни покрет је оборио Сједињене Државе са критичним циљем да се оконча преовлађујући систем сиротишта. Кулминација таквих настојања дошла је са Прве конференције Беле куће о бризи о зависној деци коју је председник Теодор Рузвелт позвао 1909. године,M. Gottlieb, The Foundling, где је објављено да нуклеарна породица представља „највиши и најлепши производ цивилизације" и да је најбоље у стању да служи као примарни старатељ напуштених и сирочади.E. Wayne Carp (Editor), Adoption in America: Historical Perspectives Анти-институционалне снаге су се убрзале. Тек 1923. године, само два посто деце без родитељског старања било је у домовима за усвајање, са равнотежом у удомитељским аранжманима и сиротиштима. Мање од четрдесет година касније, скоро једна трећина је била у усвојитељској кући.. (PhD diss., Stanford University, 1992), , figure 2.2.
Ипак, популарност еугенских идеја у Америци представља препреку за раст усвајања.. Постојале су озбиљне забринутости због генетског квалитета нелегитимне и сиромашне деце, можда најбоље илустроване утицајним списима Хенрија Х. Годарда који је протестовао против усвајања деце непознатог порекла, говорећи:Сада се дешава да су неки људи заинтересовани за добробит и високи развој људске расе; али остављајући по страни оне изузетне људе, сви очеви и мајке су заинтересовани за добробит својих породица. Најдража ствар за родитељско срце је да се деца добро ожене и одгајају племениту породицу. Колико је вероватно да таква породица узме дете чије је родословље апсолутно непознато; или, ако је то делимично познато, вероватноћа је јака да, ако би се склопио брак између тог појединца и било ког члана његове породице, потомци би били дегенерисани..У периоду од 1945. до 1974. године, дошло је до брзог раста и прихватања усвајања као средства за изградњу породице..E. Wayne Carp (Editor), Adoption in America: Historical Perspectives Незаконита рођења су порасла три пута након Другог светског рата, с обзиром да су се сексуални односи променили. Истовремено, научна заједница је почела да наглашава доминацију одгоја над генетиком, отклањајући еугеничне стигме..William D. Mosher and Christine A. Bachrach, . Family Planning Perspectives. , ,Barbara Melosh, Strangers and Kin: the American Way of Adoption У таквом окружењу, усвајање је постало очигледно решење и за нежељене и за неплодне парове..Barbara Melosh, Strangers and Kin: the American Way of Adoption