мини|десно|400п|Споменик револуције у Власотинцу, аутор Богдан Богдановић Власотинце је у току Другог светског рата било окупирано 10. априла 1941. године, а ослобођено 10. октобра 1944. године. У току троипогодишње окупације, на подручју бившег Власотиначког среза био је веома активан партизански Народноослободилачки покрет (НОП), који је организовала и предводила КП Југославије. Вршењем у почетку мањих саботажа и диверзија, а касније крупнијих оружаних акција, као и заузимањем Власотинаца, неколико пута у току рата, партизанске снаге са овог подручја су за себе везале знатан број окупаторско-квислиншких јединица чиме су дале знатан допринос ослободилачкој борби народа Југославије.
Окупација и прве устаничке акције Власотинце је окупирано 10. априла 1941. године, када су у њега ушле трупе Вермахта из Краљевине Бугарске. Симболичну предају града извршио је тадашњи председник општине Христивоје Пејић, уз учешће полицијског апарата и представника цркве. Убрзо потом успостављена је демаркациона линија (граница) која је Власотиначки срез поделила на немачку и бугарску окупациону зону. Граница је успостављена на линији – Љуберађа-Лопушке Мејане-Дедина Бара-Ораховица.
У току маја и јуна, чланови Комунситичке партије Југославије (КПЈ) радили су на организовању Народноослободилачког покрета (НОП), чије су акције отпочеле у току јула. Најпре су вршене ситне акције као што је паљење квинслишке штампе, а пре свега „Новог времена“. Ову акцију извели су омладинци Ђорђе Младеновић, Петар Стојановић и Чедомир Стефановић из Власотинца, Миодраг Миленковић из Шишаве и Петар Станковић из села Орашје. Прва оружана акција изведена је 26. јула у рејону железничке станице Ђорђево, на прузи Београд–Скопље. У овој акцији учествовали су припадници ударних група из Власотинца и села Орашја, а њоме је руководио омладинац Синиша Јанић. Тада је посечена телефонско-телеграфска жица у дужини од 500 метара. Због прекида веза саобраћај није радио до сванућа. За време извођења акције дошло је до борбе са бугарским оружаним снагама које су обезбеђивале пругу.
Убрзо потом 29. јула на путу Власотинце–Лесковац, на делу између села Балутовца и Јужне Мораве, изведена је акција сечења телефонско-телеграфских веза, овом акцијом је руководио Милорад Диманић, народни херој. Већ следећег дана 30. јула извршен је напад на стражу фабрике металних производа у селу Стајковцу. Напад су извршили припадници Орашачке групе. Заплењене су две пушке, око 200 метака и један радио-апарат, који је касније коришћен за слушање радио-вести из Москве и Лондона.
Од јула месеца па до краја 1941. године (највише у јулу и августу) у Власотинцу и околним селима формиране су ударне групе. То су биле прве оружане устаничке снаге, које су бројним акцијама узнемиравале окупаторско-квислиншке снаге и најавиле почетак борбе против непријатеља. Ударне групе у власотиначком крају су углавном сачињавали чланови Комунистичке партије и СКОЈ-а као и други родољуби.
Припадници Орашачке групе су 2. августа упале у село Козаре и од квинслишке посаде одузели извесну количину оружја. Убрзо потом, 5. августа комбинована група из села Орашја и Градишта упала је у просторије финансијске страже у селу Дадинцу и запленила извесну количину оружја. Овом акцијом су руководили Чедомир Станковић и Добривоје Станковић, а заплењено наоружање је искоришћено за наоружавање једног одељења Власотиначке чете. Шишавачка и Орашачка ударна група су 15. августа извеле акцију на стражу електричне централе у селу Манастиришту, разоружали је и запленили оружје и извесну количину машинског уља. Акцијом су руководили Миодраг Мија Миленковић и Чедомир Станковић. Већ наредног дана, 16. августа изведена је акција на железничкој прузи Лесковац–Грделица, а овом акцијом су руководили Милорад Диманић и Милутин Станковић.
1941. година У ноћи 29/30. августа Кукавички партизански одред је са планине Кукавице дошао у рејон Власотинца (Давинићево браниште), где је преданио и извршио извиђање за напад на квислиншке снаге у Власотинцу. Припадници ударне групе Ђура Јовић, Драгољуб Јовић и Ђорђе Младеновић су те ноћи под руководством Новице Илића, на конспиративан начин, изнели храну из Власотинца до места логоровања одреда. Месец дана потом увече 30. септембра 35 партизана из Кукавичког одреда и око 35 припадника ударних група из Власотинца и Орашја, извршило је напад на жандармеријску станицу у Власотинцу. Тада је заробљено 35 жандара на челу са командиром потпоручником Александром Арсиновим. Заплењена је општинска и среска архива, као и бугарски магацин исхране. Партизани су све заплењено – шећер, маст, алву и друго разделили народу.
Након акције у Власотинцу, партизани су 1. октобра запалили општинску архиву у cелу Орашју, а затим заплењеним аутобусом разоружали мостовску жандармеријску стражу на јужној Морави, код села Гложане и исте ноћи пре сванућа напали бугарску посаду на железHичкој станици Ђорђево. Потом је 10. октобра Бабички партизански одред у селу Дрћевцу, код Власотинца разоружао 15 четника Косте Пећанца. Власотиначка десетина из Кукавичког партизанског одреда је са планине Кукавице прешла у рејон Власотинца и 12. октобра код села Градишта напала граничне објекте на демаркационој линији (граници). У овој борби погинуло је пет бугарских граничара, од којих су двојица били подофицири. Био је и рањен један партизан Бора Јовановић из села Орашја. Два дана потом, 14. октобра Власотиначка десетина, заједно са припадницима Орашачке ударне групе, разоружала је у селу Ладовица четнике Косте Пећанца и њиховог четовођу командира чете Танасија Тасу Станковића. Синиша Јанић је тада у кући кмета Живана Петровића разоружаним четницима објаснио циљеве Нарослободилачке борбе, а затим им је наредио да иду кућама.
мини|десно|300п|Споменик Синиши Јанићу у Власотинцу На Бабичкој Гори је 15. октобра извршена реорганизација партизанских снага на овом терену. Од групе бораца који су крајем септембра дошли са планине Кукавице и нових бораца, који су у међувремену дошли из Власотинца и Пусте реке, реорганизован је Бабички партизански одред. Одред је имао око 35 партизана од којих су формиране три десетине и то – власотиначка десетина од бораца из власотиначког краја, којом је командовао Милорад Диманић, десетина из пусторечког и десетина из врањског краја.
Власотиначка и пусторечка десетина су у периоду од 16. октобра до 21. новембра извеле низ акција – саботаже на прузи Печењевце–Лесковац, паљење архиве и заплена жита у Косанчићу, разоружавање четника Косте Пећанца у селу Црквица, напад на рудник Леце, прво ослобађање Лебана и друго. Власотиначка десетина из састава Кукавичког одреда запалила је 23. октобра општинске архиве у селима Крушевица и Доњи Дејан. По повратку из акције четници Јована Корвинског су заробили Луку Анђелковића из Брезовице, па га после десетодневног мучења предали Немцима, који су га затворили у концентрациони логор на Црвеном крсту. Он је 12. фебруара 1942. године учествовао у чувеном бегу логораша, али је био ухваћен и стрељан на Бубњу. Партизани су 21. новембра извршили други напад на жандамериско-четничке снаге у Власотинцу. Нападом је руководио командант Кукавичког партизанског одреда Вујадин Белцић, а у овој борби је погинуо партизан Александар Младеновић из Врања.
У борбама са бугарским снагама код села Тулова, у близини Власотинаца 5. новембра је погинуо политички комесар Бабичког партизанског одреда Владимир Ђорђевић, народи херој. Одлуком Окружног комитета КПЈ за Лесковац, 15. децембра је реорганизован Бабички партизански одред. Од три постојеће десетине формиране су три чете. Прва (моравска) чета са седиштем у манастиру Света Богородица, која је имала рејон дејства у долини Јужне Мораве и према Лесковцу. Друга (власотиначка) чета са седиштем најпре у селу Јасеново, а затим у Комарици и Липовици и имала је рејон дејства у троуглу: Грделица, Власотинце, ушће реке Власине у Јужну Мораву. Трећа (заплањска) чета са седиштем у селу Велики Крчимир, а њен рејон дејства је био према Бабушници и Нишу.
Друга (власотиначка) чета је 16. децембра запалила општинске архиве у селима Конопница и Шишава, где су потом одржани народни зборови. Након тога од 18. до 20. децембра одржани су народни зборови у селима Орашју, Градишту, Дадинцу и Јастрепцу, на којима је говорио политички комесар чете Синиша Јанић. Потом је 21. децембра ова чета разоружала 16 финанса у селу Бољаре и одузела им оружје и униформу. До краја године одржани су зборови у селима Липовици, Рајном Пољу, Орашју, Слатини, Бељаници и Манојловцу, са великом посетом грађана, а биле су одржаване и приредбе.
1942. година На самом почетку 1942. године, Прва десетина Власотиначке чете је 10. јануара наишла на четничку заседу код села Завидинце, код Бабушнице. Неколико дана потом – 16. јануара Власотиначка чета је на путу Липовица-Средор наишла на још једну жандармеријско-четничку заседу. Упркос томе, једна десетина Власотиначке чете је 18. јануара минирала електричну централу у селу Манастириште, а сутрадан 19. јануара политички комесар Власотиначке чете Синиша Јанић говорио је на народном збору у селу Конопница.
До краја јануара Власотиначка чета је извела још неколико већих акција од којих се истиче акција од 20. јануара када је минирала мост на Јужној Морави и тим спречила напад немачких и бугарских снага из Лесковца, приликом трећег напада на жандармериско-четничке снаге у Власотинцу. Потом је 27. јануара заузето село Крушевица, где је одржан народни збор, а сутрадан 28. јануара је извршена акција сечења телефонских жица и стубова у дужини од пет километара на путу ид Крушевице до села Свође.
Нова Четврта (власотиначка) чета у саставу Бабичког партизанског одреда је била формирана 14. фебруара и њена позиција је била у селу Јасенову. Већ сутрадан 15. фебруара ова чета је кренула у део власотинског среза под контролом Бугара и стигла у село Црна Бара, где је истог дана био одржан народни збор. Током ноћи 15/16. фебруара чета ке из Црне Баре кренула је ка долини реке Власине, коју је пре сванућа прешла између села Бољаре и Крушевице. У свануће чета је стигла у село Равни Дел, одакле је пре задрзавања наставила покрет у правцу села Градиште. Ту је створила основицу за продор према Црној Трави. У циљу обезбеђења чете са правца Власотинца и Грделиће, из Градишта је у село Дадинце послата десетина Светомира Стоиљковића Мићка. Ова десетина је 20. фебруара у Грделици разоружала немачку фабричку стражу и варошку стражу недићеваца и заполенила оружје, машину и шапилограф, са којим је умножаван касније пропагандни материјал и растуран около Власотинца и Грделице.
Део Четврте (власотиначке) чете је 22. фебруара са политичким комесаром чете Синишом Јанићем прешао на окупирану територију под контролом Бугара, на терен села Бистрица, Брод и Црна Трава. Ту је 23. фебруара у Горњој Бистрици група партизана (десетар Вукашин Стољковић, Чедомир Станковић) пронашла и ликвидирала мајора бивше Југословенске војске Јована Филиповића који је вршио агитацију за четнике Драже Михаиловића.