мини|десно|200п|Многи либертаријанци виде Статуу слободе као важан симбол својих идеја Либертаријанизам (либертерство) или слободарство је политичка филозофија која заступа становиште да би појединци требало да буду слободни да чине што год желе са собом и својом имовином све док не угрожавају ову исту слободу осталих.
Постоје две врсте либертаријанаца. Једни држе за темељну поставку да свако дејство међу људима мора бити добровољно и усаглашено. Они тврде да је потезање за силом против друге особе или њене имовине, при чему се под „силом” подразумева употреба физичке силе, претња таквом силом, или чињење или налагање преваре против некога ко није потегао за физичком силом, претњом силом или преваром, повреда тог начела (многи од њих су индивидуалистички анархисти или анархо-капиталисти). Друга врста либертаријанаца потиче из последичносне или погодносне тачке гледишта. Уместо моралних забрана потезања за силом, они подржавају ограничену владу која се користи минималном количином уводне силе (попут прописивања и прикупљања пореза како би обезбедила нека јавна добра попут одбране и путева, као и извесна минимална регулација), јер верују да је она неопходна како би се осигурала највећа слобода појединаца (ово су минархисти). Либертаријанци се не противе коришћењу силе као одговор на већ почињен напад попут насиља, преваре или повреде права другога. Либертаријанци дају предност етици самоодговорности и оштро се противе социјалној држави, јер верују да је присиљавање некога да пружа помоћ другима етички погрешно, у крајњем контрапродуктивно, или пак и једно и друго.
Напомена о називима: Неке писце који су означавани као либертаријанци понекад називају и класичним либералима. Израз „филозофија слободе” се понекад користи за либертаријанизам, класични либерализам, или оба.
Док већина либертаријанаца себе види као наследнике класичне традиције либерализма или као једну од његових данашњих грана, либертаријанизам не треба мешати са либерализмом како се он данас разуме у већини контекста.
Начела Либертаријанци генерално одређују слободу као могућност или слободу да чините што год желите све до тачке када ваше понашање почиње да омета или угрожава другу особу или њену имовину. Код тачке ометања, све стране би постале подложне извесним начелним правилима за разрешавање спорова, која истичу надокнаду жртви радије но само казну или одмазду. Већина либертаријанаца дозвољава да би такве казне могла примерно наметати држава у виду кривичних или грађанских казни, мада многи оспоравају степен до којег је таква казна нужно задатак државе.
Либертаријанци углавном виде ограничења која држава намеће појединцима и њиховој имовини, преко потребе да се казни повреда права једног од нас од стране другог, као повреду слободе. Анархисти се залажу за одсуство ма каквих владиних ограничења, засновано на претпоставци да су владари и закони непотребни јер ће у одсуству владе појединци природно обликовати самоуправне друштвене везе и правила. Насупрот овоме, прави либертаријанци сматрају владу неопходном са једином сврхом заштите права људи. Ово укључује заштиту људи и њихове имовине од криминалних дела других, као и обезбеђење националне одбране.
Либертаријанци генерално бране идеал слободе са становишта тога колико је мало свако ограничен ауторитетима, односно колико је свакоме дозвољено да чини, што се описује као негативна слобода. Овај идеал се разликује од виђења слободе усмереног на то колико свако може чинити, што се назива позитивном слободом. Разлику између ових појмова први је запазио Џон Стјуарт Мил, и касније у више појединости описао Исаија Берлин.
Многи либертаријанци виде живот, слободу и имовину као коначна права која поседују појединци, и да довођење једног од њих у питање нужно угрожава и остале. У демократијама, они сматрају компромисе о овим правима појединаца политичким дејствима „тиранијом већине”. Овај израз, који је први сковао Алексис де Токвил и касније прославио Џон Стјуарт Мил, истиче претњу већине да намеће већинске норме мањинама, и притом нарушава њихова права.
Многи либертаријанци дају предност прецедентном праву, које виде као мање произвољно и прилагодљивије од нормативног права. Релативне предности прецедентног права које се постепено разрађује ка све финијим одређењима имовинских права су изразили мислиоци као што су Фридрих Хајек, Ричард Епстајн, Роберт Нозик и Ренди Барнет. Неки либертаријански мислиоци верују да би овај развој могао да раздефинише разне „заједничке” појаве попут, рецимо, загађења и других међудејстава која неки виде као спољашња. У речима Расела Минса, „либертаријанско друштво не би дозволило никоме да повреди друге загађивањем јер оно инсистира на појединачној одговорности”. Јавно власништво над имовином отежава захтев за одговорношћу.
Природна права и последичност Неки либертаријанци попут Роберта Нозика и Муреја Ротбарда виде права на живот, слободу и имовину као природна права, односно, права вредна заштите као циља самог за себе. Њихов поглед на природна права је изведен, посредно или непосредно, из писања Томаса Хобса и Џона Лока. Ајн Ранд, која је такође имала снажан утицај на либертаријанизам, упркос одбацивању тог назива, такође је гледала на ова права као заснована на природном закону.
Други либертаријанци као што су Милтон Фридман, Лудвиг фон Мизес и Фридрих Хајек, оправдавали су ова права на прагматичним или последичносним, као и моралним основама. Они су расуђивали како је либертаријанизам сагласан са економском делотворношћу, и стога најделотворнији начин помагања и унапређивања социјалног благостања. Они такође могу оправдавати покретање силе у неким околностима, на пример у ванредним ситуацијама. Неки либертаријанци попут Јана Нарвесона заузимају уговорну тачку гледишта по којој су права врста договора који би рационални људи склопили пре међудејстава.
Либертаријанске смернице Либертаријанци се снажно противе нарушавању грађанских слобода као што су ограничења слободе изражавања (нпр. говора, штампе, или упражњавања вере), забрана добровољног удруживања, или задирање у личност или имовину осим као исход достојног правног поступка којим се установљава или кажњава криминално понашање. Тако, либертаријанци се противе свакој врсти цензуре (односно, тврдњама о нападном или увредљивом говору), или заплени имовине пре суђења. Даље, већина либертаријанаца одбацују разлику између политичког и тржишног говора или удруживања, правно разликовање које се често користи да се од владиног уплитања заштити један вид деловања али не и други.
Либертаријанци се такође мрште на ма које законе који ограничавају лично или сагласно понашање, као и законе о злочинима без жртава. Они тако верују да избор појединаца о производима или услугама не би требало да буде ограничен захтевима за владиним одобравањем или монополима одобреним од стране државе, или пак путем трговинских ограда које ограничавају избор производа и услуга из других држава (види слободна трговина). Либертаријанци се такође углавном противе законским забранама уживања дроге, коцкања или проституције. Они верују да би грађани требало да буду слободни да преузимају ризик, чак и до тачке где себи стварно шкоде. На пример, иако се већина либертаријанаца можда лично слаже са већином људи да је везивање појасева добра идеја, они одбацују прописивање њихове обавезне употребе као патернализам. Слично, многи од њих верују да Администрација за храну и лекове Сједињених држава (и слична тела у другим земљама, као на пример Министарство здравља у Србији) не би требало да забрањује недоказане медицинске поступке, да би све одлуке о току лечења требало да буду доношене између пацијента и доктора, и да би влада била ограничена, и то највише, на доношење необавезујућих оцена о делотворности или безбедности.
Либертаријанци генерално верују да су такве слободе свеопште урођено право, и они прихватају ма које материјалне неједнакости или разуздано понашање, све док оно не повређује никог другог, који би вероватно исходовали из такве политике владиног неуплитања. Они виде економску неједнакост као исход слободе људи да бирају оно што ће сами чинити, што може бити профитабилно или не.
Минархизам и анархо-капитализам Неки који себе одређују као либертаријанце су минархисти. Они подржавају минимално опорезивање као „нужно зло” са ограниченом сврхом финансирања јавних тела која би штитила грађанске слободе и имовинска права, укључујући полицију, добровољне оружане снаге без регрутног састава, и судове. Анархо-капиталисти се, са друге стране, противе свом опорезивању, одбацујући свако владино полагање права на монопол на заштиту као непотребно. Они желе да задрже владу ван питања правде и заштите, радије пребацујући ова питања на приватне групе. Анархо-капиталисти тврде како је минархистичко веровање да се некакав монопол на принуду може задржати унутар ма којих разумних граница нереалистичан, и да је институционализована принуда у било којој размери контрапродуктивна.
Становишта минархиста и анархо-капиталиста о смерницама о матичним питањима су најчешће међусобно неразлучива пошто обе врсте либертаријанаца верују да су постојеће владе превише наметљиве. Неки либертаријански филозофи попут Тибора Р. Мејкана образлажу како, исправно схваћени, минархизам и анархо-капитализам нису међусобно противуречни.
Историја Колико знамо, термин који се преводи као „либертаријански”, у политичком смислу, први пут је користио анархо-комуниста Жозеф Дежак, који је употребио француску реч „-{libertaire}-” у писму Прудону 1857. Иако многи левичарски анархисти и даље користе овај назив (тако да се на пример речи које се могу превести као „либертаријански” користе као синоними за анархизам у неким језицима попут француског или италијанског), његова најчешћа употреба нема баш ничег заједничког са социјализмом.
Уместо тога, на либертаријанизам као политички идеал се гледа као на облик класичног либерализма, што је савремени назив који се често користи уместо назива либертаријанизам. Овај појам, изворно називан просто „либерализмом”, израстао је из идеја просветитељства у Европи и Америци, укључујући и политичке филозофије Џона Лока и Барона де Монтескјеа и моралну и економску филозофију Адама Смита. До краја осамнаестог века ове идеје су се, скупа са индустријском револуцијом, брзо рашириле по целом западном свету.
Лок је развио врсту друштвеног уговора као правила у којем се „пристанак вођених” изводи из природних права. Улога законодаваца била је да заштити природна права у свом законском облику грађанских права. Лок је развио идеју о природним правима и предложио радну теорију имовине; сваки појединац у стању природе „поседује” себе, и на основу свог рада, поседује и плодове својих напора. Из ове представе природних права, појављује се привреда заснована на приватном власништву и трговини, са новцем као средством размене.
Негде у исто време, француски филозоф Монтескје је развио разлику између суверених и административних моћи, и предложио поделу власти међу овима другима као противтежу природној тежњи административне власти да расте на рачун права појединаца. Он је допуштао како би ова подела власти могла радити једнако добро у републици као и у ограниченој монархији, мада је он лично нагињао монархији. Па ипак, његове идеје су храниле замисли Очева оснивача Америке, и временом су постале основа на којој већина влада упражњава своје политичке моћи, како уставне монархије тако и републике, почевши од Сједињених држава.