десно|мини|250px|Средњовековни ланчани оклоп у Војном музеју у Београду.
Верижњача, панцир или ланчара је тип оклопа који се састоји од малих металних прстенова везаних један за други, тако да наликују на мрежу. Овај оклоп је пружао добру заштиту против сечења, односно против мача, секире и свих оружја који имају оштру ивицу, као и од стрела, али је био слаб против копља и оружја која су користила туп ударац (буздован, млат, јутарња звезда...). Овај оклоп је био добар зато што се кроз њега није могло сећи, средњовековни лекари су лако могли да наместе поломљене кости, док су у борби против инфекција које су настајале у расеченим деловима били немоћни.
left|мини|250px|Увећано приказан ланчани оклоп мини|250px|Модерне реплике верижњача - направљене од поцинковане гвоздене жице дебљине 3 мм, са прстеновима ширине 18 мм. Измишљена је око 1000. године п. н. е. а није познато ко је и када први користио ту врсту оклопа. Сматра се да је развијена независно и у Јапану и у Европи. Најранији нађени оклоп потиче из 5. века п. н. е. на простору данашње Румуније. Древни Грци су овим оклопом опремали своју тешку коњицу. Римљани су први пут дошли у контакт са овим оклопом у својим борбама у северној Италији против Гала који су их користили. Римљани су адаптирали ову технологију свом начину израде из чега је проистекао lorica hamata.
Верижњача је била веома популарна током средњег века, а достигла је врхунац у 13. веку када је направљено одело за читаво тело од ланчаног оклопа. У 14. веку, ланчани оклоп је почео да се комбинује са пуним (неки делови су били пуни, а неки ланчани), док је на крају пун оклоп скоро у потпуности заменио ланчани. Многи војници, међутим, користили су ланчани оклоп испод пуног оклопа као додатну заштиту. У 16. веку се верижњача задржала првенствено у мање технолошки напредним подручјима као што је Источна Европа.
Употреба Иако се реч верижњача често користи као синоним за верижну кошуљу, верижњача је заправо назив самог материјала. Тако су кроз историју од верижњаче прављени разни делови оклопа:
верижна кошуља верижна капуљача верижна огрлица верижне чарапе верижне рукавице
Историја thumb|250px|left|Вашерски ратник, 1. век пре нове ере, статуа која приказује романизованог галског ратника који носи верижњачу и келтски торк око врата, који носи штит у келтском стилу.Ashton, Kasey. "The Celts Themselves." University of North Carolina. Accessed 4 November 2018. thumb|right|250px|Фреска древног македонског војника (торакита) у оклопу и штиту од туреоса
Најранији примери преживеле верижњаче пронађени су у Карпатском басену на гробу у Хорном Јатову у Словачкој из 3. века пре нове ере, и у гробу поглавара у Чумештију у Румунији.. Germania 50, Њен изум се обично приписује Келтима, али постоје примери етрурских шаблона верижњаче који датирају најмање из 4. века пре нове ере.Oriental Armour, H. Russell Robinson, 1967 Walker and Co., New York, Catalogue of the Exhibition of Ancient Helmets and Examples of Mail, William Burgess & Baron De CossonStone, G.C. (1934): A Glossary of the Construction, Decoration and Use of Arms And Armor in All Countries and in All Times, Dover Publications, New York Верижњача је вероватно била инспирисана много ранијим оклопом.. . Верижњача се проширила на северну Африку, западну Африку, Блиски исток, централну Азију, Индију, Тибет, југоисточну Азију и Јапан.
Херодот је писао да су стари Персијанци носили оклопе од љуске, али се верижњача такође јасно помиње у Авести, древном светом писму персијске религије зороастризма коју је основао пророк Зороастер у 5. веку пре нове ере.
У Европи thumb|left|250px|Оклоп и опрема пољског средњег коњаника, из друге половине 17. века
Употреба верижњаче као оклопа на бојном пољу била је уобичајена током гвозденог доба и средњег века, а све је мање уобичајена током 16. и 17. века када су развијени плочасти оклоп и напредније ватрено оружје. Верује се да је Римска република први пут дошла у контакт са верижњачом у борби против Гала у Цисалпинској Галији, садашњој Северној Италији. Римска војска је усвојила технологију за своје трупе у облику лорика хамата који је коришћен као примарни облик оклопа током царског периода.
thumb|right|250px|Панел из Бајеове таписерије приказује норманске и англосаксонске војнике у оклопима. Уочљива је сцена скидања верижњаче са мртвих на дну. Након пада Западног царства, велики део инфраструктуре потребне за стварање плочастих оклопа се осуо. На крају је реч „верижњача” постала синоним за оклоп.Francis Grose, A Treatise on Ancient Armour and Weapons, London, 1786Samuel R. Meyrick, A Critical Inquiry into Ancient Armour, as it Existed in Europe, but Particularly in England, from the Norman Conquest to the Reign of King Charles II: with a Glossary of Military Terms of the Middle Ages, (London, 1824Charles Henry Ashdown, British and Foreign Arms and Armour, (London, 1909Eugène Emmanuel Viollet-le-duc, Encyclopédie Médiévale and Dictionnaire Raisonne du Mobilier Francais de l'Epoque Carlovingienne a la Renaissance. Обично је то била изузетно цењена роба, јер је била скупа, требало је дуго за производњу и могла је значити разлику између живота и смрти у бици. Верижњача мртвих бораца је често била пљачкана и нови власник ју је користио или је продавао по уносној цени. Како је време одмицало и инфраструктура се побољшавала, користило ју је све више војника. Сматра се да је најстарија неоштећена верижњача која још увек постоји она коју је носио Леополд III, војвода Аустрије, који је погинуо 1386. током битке код Семпаха. На крају, са порастом јуришне коњице, ударним ратовањем и снажним самострелима, верижњача је почела да се користи као секундарни оклоп за племство на коњима.
До 14. века, зглобни оклоп се обично користио за допуну верижњаче. На крају је верижњача највећим делом замењена плочама, јер су пружале већу заштиту од самострела са витлом, ударног оружја и набоја копља, истовремено задржавајући већину покретљивости верижњаче. Међутим, и даље су је широко користили многи војници, заједно са бригандинама и прошивеним капутима. Ове три врсте оклопа чиниле су највећи део опреме коју користе војници, а верижњача је била најскупља. Понекад је била скупља од плочастих оклопа.Reed Jr., Robert W. , Верижњача се типично дуже задржала у мање технолошки напредним областима као што је источна Европа, али је била у употреби широм Европе до 16. века.
Током касног 19. и раног 20. века, верижњача је коришћена као материјал за панцире, посебно од стране Вилкинсон Сорд компаније. Резултати су били незадовољавајући; Вилкинсонова верижњача коју је носио египатски пук „Гвоздених људи“ Iron Men направљена је од подељених прстенова за које се показало да су превише ломљиви, и прстенови би се раскомадали када би их меци погодили и погоршавали су повреде. Оклоп са заковицама који су носили супротстављени судански мадисти није имао исти проблем, али се такође показао као релативно бескористан против ватреног оружја британских снага у бици код Омдурмана. Током Првог светског рата, Вилкинсон Сорд је прешао са верижњаче на ламеларни дизајн који је био претеча панцирне јакне.
У Азији У Азији и на Блиском истоку верижњачу су донели римљани, а први који су је усвојили били су Сасанидски Персијанци у 3. веку, где се користио као додатак љускастом и ламеларном оклопу.
Овај оклоп се помиње и у Курану као дар који је Алах дао Давиду:
21:80 Ми смо га научили прављењу оклопа за вашу корист, да вас заштитимо од међусобног насиља. Хоћете ли онда бити захвални?
Касније оклоп усваја и војска Абасидског калифата, као и остале војске широм Азије и Блиског истока.250px|мини|десно|Део верижњаче (Музеј Рас, Нови Пазар) thumb|Дио верижне рукавице, Музеј Републике Српске
Начин израде Најчешћи начин израде верижњача у античкој и средњовековној Европи био је спајање (плетење) прстенова од гвоздене жице по принципу 4 у 1 (спајање прстенова тако да је сваки прстен повезан са још 4 друга). Прстенови су прављени од ваљане гвоздене жице, чији су крајеви спајани приљубљивањем, закивањем (најчешће) или варењем (најређе). Закивање је било најзаступљенија метода због отпорности на јаке ударце копљем или стрелом. У касном средњем веку у Европи се појавила и ’’краљевска верижњача’’ код које су били удвостручени прстенови који се међусобно спајају ради јачег ткања. Али је због велике тежине и скупе израде направљен мали број ових оклопа. У истом периоду средњег века као материјал за прстенове почиње да се користи и топљени челик.
Ефикасност thumb|right|Верижњача из музеја Баје
Отпорност верижњаче на оружје одређују четири фактора: тип везе (закивана, спојена или варена), коришћени материјал (гвожђе у односу на бронзу или челик), густина ткања (за чвршће ткање потребно је тање оружје да је пребије) и дебљина прстена (генерално у распону од жице пречника 1,0–1,6 мм у већини примера). Верижњача је, ако ју је ратник могао да приушти, представљала значајну предност у комбинацији са компетентним техникама борбе.
Када верижњача није била искована, у њу је могао пробити потисак већине оштрих оружја. Међутим, када је верижњача била искована, могао ју је пробити само снажан добро постављен ударац одређених копаља, или танких или наменских мачева за пробијање верижњаче, попут естока. Такође је ударац полаксом или хелебардом могао је да пробије оклоп. Јака пројектилна оружја, као што су јачи лукови, лукови са заобљеним нагибом и самострели, такође могу да пробију исковану верижњачу.Archived at Ghostarchive and the : Неки докази указују на то да је током оклопне борбе намера била да се заправо заобиђе оклоп, а не да се пробије - према студији скелета пронађених у бици код Висбија, Готланд, већина скелета је имала ране ногама које су биле лошије заштићене. Иако је верижњача била значајан вид заштите, због технолошког напретка како је време одмицало, верижњаче које су се носиле испод оклопа (као и самосталне верижњаче) могло је пробити конвенционално оружје другог витеза.
Флексибилност верижњаче значила је да би ударац често повредио корисника,D. Edge and J. Paddock. Arms and Armour of the Medieval Knight (London: Bison), 1988 потенцијално узрокујући озбиљне модрице или преломе, и она је била неадекватна за одбрану од трауме главе. Ратници одевени у верижњаче обично су носили одвојене чврсте кациге преко својих капа од верижњаче ради заштите главе. Исто тако, тупо оружје као што су буздовани и ратни чекићи својим ударом могу да нашкоде носиоцу без продора у оклоп; обично се испод оклопа носио меки оклоп, као што је гамбесон. Средњовековни хирурзи су били веома способни при постављају и збрињавају прелома костију насталих тупим оружјем.. Са лошим разумевањем хигијене, међутим, посекотине које су се подложне зарази биле су много већи проблем. Тако се оклоп показао као довољна заштита у већини ситуација.Horsfall, I. et al., . 102 . .
Види још Пун оклоп Љускасти оклоп Оклопне рукавице Штит
Референце
Литература
Спољашње везе
Erik D. Schmid/The Mail Research Society
The Maille Artisans International League (MAIL) – Hundreds of weaves/tutorials/articles, and gallery pictures "Mail: Unchained", an article taking an in-depth look at the construction and usage of European chain mail Construction tips
The Ringinator - Tool for making jump rings The Apprentice Armorer's Illustrated Handbook For Making Mail
Ring Guide – Sizing Specialty Square Rings to Round Weaves Ancient Roman originals can be seen on the pages of the Roman Military Equipment Web museum, Romancoins.info http://artofchainmail.com/patterns/european/index.html http://www.iranicaonline.org/articles/armor-ii
Категорија:Средњовековни оклоп Категорија:Рани модерни оклоп