Срби у Хрватској или Срби из данашње Хрватске су припадници српског народа који живе на простору данашње Републике Хрватске или вуку поријекло са тог простора.
Према попису становништва из 2021. на подручју данашње Хрватске је живело 123.892 Срба, што чини 3,20% од укупног броја становника те државе, док их је на попису становништва из 2011. живело 186.633 (4,36%). Укупан број Срба у Хрватској је смањен за три четвртине у односу на стање прије рата у Хрватској и пописа становништва из 1991. када их је било 581.663 и када су чинили 12,2% од укупног броја становника Хрватске. Уставом Хрватске из 1990. године, Хрватски сабор је српском народу укинуо статус конститутивног народа у Хрватској.СРБИ У ХРВАТСКОЈ Фрагменти о злочину, пљачки и етничком чишћењу pecat.co.rsПлан Београда: Срби конститутиван народ у Хрватској dnevnik.hr Знаменити Срби из Хрватске остварили су бројне националне и свјетске успјехе.
Историја 200px|мини|десно|Ктиторски портрет српског краља Михаила у стонској цркви Светог Михаила
Средњи век 200px|мини|десно|Ктиторски натпис српског краља Михаила у стонској цркви Светог Михаила мини|200п|Данашњи изглед римокатоличког храма Госпе од Лужина на месту некадашњег српског православног манастира Богородице Стонске у средишту Хумске епархије
У појединим областима данашње Републике Хрватске, српски народ је био присутан још од раног средњовековног раздобља. Према сведочењу византијског цара Константина VII Порфирогенита (944—959), који је написао рад под називом De administrando imperio, српска племена су још од 6. и 7. века настањивала подручје од Конавала до ушћа реке Цетине. То су били Конављани, Захумљани и Неретљани. Ове области приадале су српској држви Немањића све до почетка 14. века, а црквену надлежност над православним хришћанима у тим областима имала је српска православна Хумска епархија, основана 1219. године, са првобитним седиштем у манастиру Богородице Стонске. То је била најстарија српска архијерејска катедра на подручјима која припадају данашњој Републици Хрватској. У другој половини 14. века, знатан део јужног подручја данашње Републике Хрватске у залеђу Далмације потпао је под власт српско-босанског краља Твртка I, а средином 15. века читаво приморје од Бока которске до Макарске (осим Дубровника и острава) било је у саставу Војводства Светог Саве.
На другој страни, у северним областима данашње Републике Хрватске, присуство српског народа се значајно увећало током 15. века, када су српски деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић добили значајне поседе у разним угарским областима, а поједини српски великаши су наследне поседе добили и на подручју средњовековне Бановине Славоније. Женидбом грофа Улриха Цељског са Катарином Бранковић, ћерком деспота Ђурђа 1434. године, Срби постају све присутнији у данашњој северној Хрватској, односно тадашњој „Горњој Славонији” у којој су цељски грофови имали простране поседе. О верском и културном животу православних Срба у „Горњој Славонији” током 15. века сведочи и чувени Вараждински апостол. У то време, верска припадност је била много израженија него етничка, тако да су се људи одређивали првенствено по верској или завичајној, односно племенској припадности. Православни Срби су на овим просторима већ у то време потпали под удар покатоличавања, на чему је радио познати мисионар Јован Капистран који је безуспешно покзшавао да покатоличи чак и самог деспота Ђурђа Бранковића. Његов унук, деспот Змај Огњени Вук добио је од угарског краља Матије Корвина разне поседе, укључујући и Костајницу. Власт српског племства из породице Косача над Калником трајала је читавих сто година, до 1537. године. Исте године, током битке код Горјана, погинуо је последњи српски деспот Павле Бакић.
Рани нови век мини|десно|200п|Подручје под јурисдикцијом Српске патријаршије у 16-17. веку, у оквиру којег су се налазили и Срби са подручја данашње Хрватске мини|десно|200п|Црква Ваведења Пресвете Богородице манастира Лепавина подигнутог у 16. веку мини|Српски патријарх Арсеније III, који је 1693. године посетио манастир Лепавину мини|Владика Атанасије Љубојевић, који је основао посебну српску епархију за Карловачку Крајину, Банију, Лику и Крбаву мини|десно|200п|Подручје аустријске Војне крајине у 19. веку, у оквиру којег је живео знатан део српског становништва са подручја данашње Хрватске
Турском најездом и разбијањем старих српских држава, Срби су сатерани на западне и северне границе Балкана. Док их је на југу пратила насилна исламизација, на северозападу Срби су били под ударом германизације и унијаћења и то у време мира.
Током старије историје Срба у Далмацији, локални католички надбискупи и бискупи настојали су уз помоћ млетачких власти да наметну своју јурисдикцију над тамошњим шизматицима (православним хришћанима).
Од великог значаја за историју Срба у Хрватској била су збивања из времена Бечког рата (1683—1699). Недуго након преласка под окриље хабзбуршке власти српски патријарх Арсеније III је 1693. године посетио и Србе у Хрватској око манастира Лепавине. Током наредних година, на подручјима Карловачког генералата, Баније, Лике и Крбаве боравио је избегли дабробосански митрополит Атанасије Љубојевић чијом је заслугом основана посебна српска епархија за поменуте области.
Река Сава и Београд су средином 18. века били граница два царства. На просторима Хрватске и Славоније, католичко насиље над православцима имало је за последицу њихове све чешће побуне. Када је 1755. године Загреб преотео манастир Марчу, избила је Северинска буна, коју је водио Србин Петар Љубојевић из околине Бјеловара.
Било је то време покрета за очување српског националног бића у Далмацији, северној Хрватској, Славонији и Подравини. Крајем 18. века ту су отворене и прве српске школе. У том периоду подигнут је и највећи број православних цркава, као и богословије у Метку, Залужници, Плашком и Карловцу. Само епископ Горњокарловачки Лукијан Мушицки основао је осамдесет српских школа. У Пакрацу је из Богословске школе касније израсла српска Учитељска школа и сва остала средња училишта, а у оквиру њих и КУД „Караџић”. Тада је излазио и српски часопис „Добри пастир”.
Срби у градовима врло рано улазе у модернизацијске процесе. У крајишком, повојаченом друштву су ти процеси знатно спорије напредовали, а чињеница је да је већи број Срба у Хрватској био управо из сеоских средина. Срби у градовима били су дисперзирани по читавој Хрватској, што је отежавало буђење њихове националне свести. Ипак, Срем је изузетак. Овде највећи број становника и на селу и у градовима представљају Срби, а будући да је био подељен између Војне крајине и Краљевине Славоније те се у њему налазило и средиште српскога православља у Хабсбуршкој Монархији, био је плодно тло за развитак народног препорода. I у другим градовима, попут Вуковара, Осијека, Пожеге, Загреба и Карловца, Срби су развијали своју националну свест, али је због њихове релативно мале заступљености то било знатно слабије него у сремским средиштима.
Корени дугорочног непријатељства Срба и Хрвата могу се пронаћи у томе што су православни Срби имали статус слободних сељака на територији која је била хрватски феудални посед, док су Хрвати имали статус кметова.
Српски крајишници били су мета деловања римокатоличке курије, која је своје прозелитско деловање описивала као „спасавање њихових душа”. Сењски капетан Каспар Раб добио је 1583. задатак да се упути у турску Лику и Крбаву са циљем да побије комплетно становништво, што би спречило насељавање православних Срби Крајишника. Његов поход завршио се потпуним поразом.
Према писању историчара Милоша Ковића, Црква и Крајина биле су кључне институције српског народа у добу од слома до обнове српских држава.
Када у Загребу и другим градским центрима почиње илирски покрет суштински се мењају хрватско-српски односи. Панславистички покрети и демократизација културе знатно утичу на односе Хрвата и Срба. То је уједно преломна фаза за интеграцију српске нације у хрватско друштво. У том смислу се, у врло кратком периоду, превладавају верске нетрпељивости те се стварају основе за грађанска права. Истакнути хрватски Илирци Јанко Драшковић, Људевит Гај и Иван Кукуљевић залажу се за пуну равноправност „домородаца” обеју вероисповести и верску трпељивост. Многи Срби учествују у хрватском народном препороду и постају његови најистакнутији присталице као нпр. Петар Прерадовић и Анастас Поповић.
Револуционарна 1848. година Сарадња Срба и Хрвата досиже свој врхунац у револуцији 1848. године. Године 1848. и Срби учествују у револуционарним и контрареволуционарним гибањима. Будући да су Мађари одбили српске захтеве за признавањем права народности у оквирима народно-црквене аутономије и за слободном употребом „народног језика”, Срби су стали на страну Аустрије. У другој фази покрета одржана је Мајска скупштина у Сремским Карловцима од 13. до 15. маја. На тој скупштини истиче се право српског народа у Аустрији и Угарској на аутономни, политички и културни развитак. Ради остварења тога права проглашена је аутономна Српска Војводина. Истовремено је изабран српски војвода, граничарски пуковник Стеван Шупљикац, а митрополит Јосиф Рајачић је проглашен за патријарха, док је прокламован и политички савез између Српске Војводине и Хрватске, Славоније и Далмације „на основу слободе и савршене једнакости”. Одлуке Мајске скупштине нису у почетку сматрали законитим ни Мађари ни Аустријанци. Аустрија је, међутим, касније признала легалитет овим одлукама, приликом обрачуна с мађарским покретом. Након победе над Мађарима Аустрија је дала Војводини статус посебне крунске области под именом Војводство Србија и Тамишки Банат. Одлука да се формира ова аутономна јединица деловала је у први мах умирујуће, јер је изгледало да се њоме испуњавају захтеви Срба с Мајске скупштине. Ипак, Срби су тим чином били делимично изиграни. Војводином је управљао аустријски гувернер, њено управно средиште се налазило у Темишвару, у њеним школама и установама обавезни језик је био немачки, а титулу њеног војводе носио је сам цар. Истовремено, Хрватски сабор, подупрт крајишким тежњама, израдио је први програм територијалне интеграције Војне крајине с Хрватском.
Крајишки устав утврђује да је Војна крајина нераздружив део Троједне Краљевине. Крајишки устав прецизирао је још две одредбе: нови закони за Крајину могу се доносити само у Хрватском сабору, а народни се језик уводи у све јавне послове Крајине иу њене школе. Осим тога, сва земља коју Крајишници поседују проглашена је „њиховом правном својином”. Аустрија након пораза Мађара није допустила демобилизацију Војне крајине, што је хрватски сабор такође тражио. У Хрватски сабор улазе 1848. године и представници Срба из градова грађанске Хрватске. Српски кандидати представљају готово половину саборског заступства и најбројнији су у оној скупини заступника која од почетка заседања инсистира на радикалнијим решењима отворених питања. Исте године у априлу 1848. прогласили су Срби из Далмације своја захтевања. Тражили су, међу осталим, потпуну слободу цркве, слободан прелаз са католичке вере на православну и обрнуто, државне плате за свештенике, слободу школа итд. Што се тиче бана Јосипа Јелачића, његов став о „слоги и братинству” између Хрвата и Срба никада није долазио у питање. О томе сведочи и његов ћирилични проглас „Народу српском и српском у Троједној Краљевини Далмације, Хрватске и Славоније” у вези са својим именовањем за бана.
Од Револуције до Првог свјетског рата мини|266x266п|Саборни храм Преображења Господњег у Загребу из 1866. године