Винчанска култура представља млађенеолитску и раноенеолитску културу Европе (између првих векова 5. миленијума пре нове ере и првих векова 4. миленијума пре нове ере).Chapman, John. 1981. The Vinča culture of South-East Europa, B.A.R. International Series 117, Oxford Простирала се од средњег Потисја на северу до Скопске котлине на југу и од река Усоре и Босне на западу до Софијског басена на истоку, односно обухватала је територије данашње Србије, Румуније, Северне Македоније и Босне и Херцеговине. Винчанска култура је била технолошки најнапреднија праисторијска култура у свету.Гарашанин, Милутин. 1984. Винча и винчанска култура у неолиту југоисточне Европе, Винча у праисторији и средњем веку, ур. Стојан Ћелић, Београд: Српска академија наука и уметности Најранија металургија бакра у Европи потиче са винчанског локалитета БеловодеНајстарији рудник у ЕвропиПрви балкански ковач у источној Србији. Генералним урбанистичким планом развоја Београда, приобални појас Дунава у зони Винче проглашен је археолошким парком. Винчанци су први на свету почели да топе метал. Отпочели су узгој стоке и житарица, прављење керамика и били су вешти трговци.
Неолит на територији Балкана Око 7.000. године п. н. е. настаје тзв. „климатски оптимум“, током кога се топе ледничке масе у Европи, појас четинарских шума се помера ка северу. Клима се мења, постаје топла и влажна што је погодовало листопадним шумама које се шире Балканским полуострвом. Остаци флоре и фауне садрже кости сисара, птица, риба, љуштуре пужева. На Балкану од почетка неолита до његове најзначајније епохе, винчанске културе, прошао је цео миленијум.
Старчевачка култура
мини|лево|Фигурина из Винче|260x260п На простору централног Балкана носиоци рано и средње неолитске културе припадали су Старчево-Кереш-Криш културном комплексу. Овај назив означава три блиске културе: старчевачку, керешку и кришку које су обухватале подручје данашње југоисточне Мађарске, Србије и Румуније.
Старчевачка култура, која је назив добила по локалитету Старчево, развила се у веома важном периоду напретка човечанства, када је почела производња хране. Почетком неолита људи су још увек живели у групама, које су чинили чланови породице, прикупљали су и храну у сезонским походима и полако се привикавали на живот на једном месту. Старчевачка култура је донела знања која ће бити веома значајна за наредни период. Људи су живели у земуницама и надземним кућама, правили су изузетно квалитетну керамику танких зидова, украшену геометријским мотивима, статуе стубасте форме, које подсећају на винчанске фигурине.
На везу између старчевачке и винчанске културе упућују облици керамике и фигурине, као и стамбени објекти и територија коју су обухватале, иако у археологији постоји и друга хипотеза о настанку винчанске културе, по којој је значајну улогу имао утицај миграција са југоисточног Балкана.Праисторија југословенских земаља -{II}-, Сарајево 1979, стр. 79-212.
Археолошка ископавања Истраживања винчанске културе на територији Србије почела су у Јабланици код Аранђеловца 1901. године, а у Трансилванији 1875. на локалитету Тордош.
Винчанска култура је названа по локалитету Винча — Бело брдо, које се налази на десној обали Дунава, у селу Винча, 11 -{km}- низводно од Београда, на коме је ископавање започео 1908. професор Београдског универзитета др Милоје Васић, на простору од око 400 -{m}-². Ca мањим прекидима, радови су трајали све до Првог светског рата. 1924. године, обављено је ископавање али накратко, због недостатка материјалних средстава.Винча - Центар неолитске културе у Подунављу Откривени су остаци осам неолитских насеља, од којих најстарије насеље припада периоду средњег неолита и старчевачкој култури.
Винча тридесетих година постаје налазиште чувено у свету. Милоје Васић је 1932. и 1936. објавио четири тома монографије „Праисторијска Винча“, чиме је завршена друга фаза истраживања овог локалитета. У Београду је 1943. отворен скроман Музеј Винче."Коло", 19. јун 1943
Оснивањем Одбора за археолошка истраживања у Винчи при Српској академији наука и уметности и ангажовањем академика Васе Чубриловића и Јована Тодоровића, започета су 1978. године нова ископавања. У почетку је истраживањима руководио Никола Тасић, а од 1982. године академици Милутин Гарашанин и Драгослав Срејовић.
После завршетка радова од 1986. до 1998. није било систематских археолошких истраживања. Ипак, 1988. налазиште је уређено због симпозијума под називом „Винча и њен свет“ (оригинални назив - ).
Милутин Гарашанин је 1998. године окупио теренску екипу и тако је почела трећа серија ископавања на епонимном налазишту. Од 2001. уведена је флотација за добијање узорака макробиотичке анализе. Од 2003. започела су ископавања у систему целина („-{unit}-“), за разлику од ранијих ископавања у квадратној мрежи. У истраживања су укључене и археозоологија и зооархеологија, а за вођење теренске документације почела је да се користи рачунарска технологија. Од 2002. коришћен је електронски даљинометар (ЕДМ) Направљена је база података и софтвер -{ArchaeoPack}- (Тасић, Јевремовић 2003.) који је тестиран на ископавањима у Винчи.Н. Тасић, М. Игњатовић, Од традиционалне до модерне методологије, истраживања у Винчи 1978-2008. године, Винча праисторијска некропола, Београд, 2008.
Од 2001. у Винчи се одржава и летња археолошка школа.
Локалитети мини|Простирање винчанске културе Матична област винчанске културе обухвата простор централног Балкана, а у тренутку када је достизала врхунац подударала се са територијом коју је у млађем и средњем неолиту обухватала старчевачка култура. Дунав је био одлучујући услов за настанак насеља у Винчи, као и Тиса, Драва, Сава, Тамиш и притоке. Главни правац од севера ка југу је Морава, која се низводно улива у Дунав.
Носиоци винчанске културе живели су на лесној обали Дунава, али треба претпоставити да је река у доба оснивања насеља била током пролећа услед поплава широка око 7 -{km}-, на овом простору су постојали језеро и мочваре, што је погодовало развоју лова, риболова и земљорадње.Н. Тасић, Винча метропола касног неолита, Винча праисторијска некропола, Београд, 2008.
Језгро ове културе је Србија, а распростирала се до источне Македоније, затим на западу до североисточне Босне и до Винковаца.
Епонимни локалитет ове је Винча — Бело брдо, а остала налазишта су: Градац код Злокућана Арадац у Банату Ботош у Банату Беловоде у атару села Велико Лаоле код Петровца на Млави Плочник Дивостин Анзабегово Врдник Бањица Јаково Обреж Гомолава Ледине у Жаркову код Београда Витковачко поље код Александровца Жупског Кремените њиве (Барајево) Дивље Поље у Ратини код Краљева
Периодизација мини|Фигурина нађена на локалитету Дивље поље у Ратини крај Краљева (Народни музеј Краљево) Културни слој у Винчи дебљине је око 10,5 метара.http://www.rastko.rs/arheologija/srejovic/dsrejovic-vinca.html Драгослав Срејовић - „Винча и њена култура“ Периодизацију су извршили Милоје Васић,Васић, Милоје. 1936. Преисториска Винча 3, Пластика: теракоте, Београд: Државна штампарија. Милутин Гарашанин и Владимир Милојчић.
до 8 метара Винча Тордош -{I}- Винча А 8 до 6,5 метара Винча Тордош -{II}- аб Винча Б1 (до 7 метара) 6,5 до 6 метара Градачка фаза Винча Б2 6 до 4,1 метар Винча Плочник -{I}- Винча Б2/Ц 4,1 метар Винча Плочник -{II}-а Винча Ц 3,48 метара Винча Плочник -{II}-б Винча Д
Сваки од наталожених слојева, који обележава поједине фазе живота у Винчи, садржи праве ризнице разноврсних предмета: оруђе и оружје од камена и кости, посуђе за свакодневну употребу, богато декорисане ритуалне вазе, велики број антропоморфних и зооморфних фигурина изузетно упечатљиве стилизације, накит од разних врста ретких и скупоцених материјала и велики број других предмета израђених у самој Винчи или прибављених из удаљених области - из средње Европе, доњег Подунавља или са Медитерана.
Насеља
мини|десно|200п|Реконструкција Винчанске куће мини|Реконструкција куће са огњиштем Неолитско насеље у Винчи удаљено је око 14 -{km}- од ушћа Саве у Дунав, што је изузетно повољно место које је омогућило да постане фокална тачка простора југоисточне Европе. Овуда су пролазили путеви, али је и изузетно повољно природно окружење омогућавало дуготрајно насељавање.
Река Болечица, која се улива у Дунав непосредно испод насеља, била је извор свеже воде, а била је и веза са Авалом, где су налажене важне сировине попут цинабарита.
Винчанска насеља су претежно вишеслојна, а на самом локалитету Винча констатовано је 9 насеља. По положају мало се разликују од старчевачких, подижу се на речним терасама са падом ка реци, на осунчаним падинама или гредама. У млађим фазама насеља се подижу на стрмим тешко приступачним брежуљцима или стенама (Градац, Рт - Железник). Нека од ових насеља била су утврђена.
Најстарија станишта у Винчи имају најчешће елипсоидне основе укопане у лес и шаторасти кров од прућа, трске и сламе који належе непосредно на основу. Колибе су груписане по одређеном систему око централне и подсећају на архитектуру културе Лепенског Вира. За исте традиције се повезују и стубасте антропоморфне фигуре и нерашчлањене керамичке посуде.
Винча је око 4500. п. н. е. опустела, али се непосредно после културног слоја са шаторастим стаништима јавља ново насеље, које су изградили носиоци културе млађег неолита, којој је Винча дала име.
Куће током овог периода биле су од дрвета и глине, оријентисане у правцу југоисток-северозапад, имале су четвороугаоне основе, вертикалне зидове и кров на две воде. Јавља се нивелација, подлога се стабилизује, изолује од влаге, а зидови се боје.
У млађим насељима откривене су велике правоугаоне грађевине са већим бројем просторија. На дубини између 9 и 6 метара, које се датује у период између 4500. и 3800. п. н. е. култура доминира великим делом средње и југоисточне Европе. Велика насеља током овог периода су Винча, Потпорањ, Селевац, Дивостин... Специјализоване делатности довела је до привредног успона, друштвеног раслојавања и богаћења заједница винчанске културе.
Налази откривени на дубинама између 6. и 2. метра културног слоја Винче, датовани у период између 3700. и 3500. п. н. е. показују да Винча постепено губи значај и да се култура мења. Пропаст винчанске културе проузроковао је продор нових заједница из правца данашњих области Бугарске и Румуније, током првих векова 4 миленијума п. н. е.
Винчанска култура простирала се на територији већој од територије било које неолитске културе у Европи. Поједина њена насеља премашила су величином и бројем становника не само сва истовремена неолитска насеља, већ и прве градове који су знатно касније настали у Месопотамији, Егеји и Египту.
Сматра се да је Винча била град јер је стално била насељена током много генерација, становништво је било активно током целе године, а постојала је и специјализација послова. Може се рећи да је била метропола, будући ју је насељавао велики број становника, да је била економски и културни центар, да су откривена многа мања насеља у непосредној близини Винче, а нађени су и докази о интензивној комуникацији и размени добара, услуга и људи.
Куће винчанске културе Градња у Винчи је била веома интензивна. Постоје докази да су стари и трошни објекти рушени да би се изградили нови. Понекад је искоришћен ров старе куће у које су постављане дрвене облице.
Коришћена је техника која се назива техника плетера и лепа, а која се први пут јавља током неолита. Куће су грађене тако што су вертикално поболи дрвене облице. Око њих су уплитали пруће, преко кога се наносило влажно блато или глина, помешани са сламом или песком.
До сада нису откривени остаци кровова, али се претпоставља да су били од трске.
Куће су имале пећи потковичасте основе, које су се понекад налазиле у свакој просторији. Пронађене су и пећи за које се претпоставља да су служиле за прераду цинабарита.М. Васић, Праисторијска Винча -{I}-, Београд, 1932.
Све куће у насељу биле су збијене и поређане у редове, оријентације југоисток – северозапад, што је представљало добру заштиту од ветра.
Сахрањивање