Јевреји () припадници су етнорелигијске групе и нације која потиче од Израелита и Хебреја из историјског Израела и Јудеје. Јеврејски етницитет, националност и религија снажно су међусобно повезани. Јудаизам је етничка религија Јевреја, али поштовање религије варира од строгог придржавања до потпуног непридржавања.
Јевреји су настали као етничка и религијска група на Средњем истоку током 2. миленијума прије н. е, у дијелу Леванта познат као Земља Израел. Стела Мернептаха по свој прилици потврђује постојање народа Израела негдје у Ханану још у 13. вијеку прије н. е. (касно бронзано доба). Израелити, као изданак хананског становништва, утврдили су своје држаље појавим краљевина Израел и Јудеја. Неки сматрају да су се ханански старосједиоци Израелити спојили са номадским групама познатим као ’Хебреји’. Иако мало који извор детаљно спомиње периоде изгнанства, искуство живота у дијаспори, од вавилонског ропства и изгнанства до римске окупације и изгнанства, као и историјски односи између Јевреја и њихове домовине након тога, постали су главна карактеристика јеврејске историје, идентитета и сјећања.
У наредним миленијумима, заједнице јеврејске дијаспоре спојиле су се у три главне етничке цјелине према мјесту гдје су се њихови преци населили: Ашкенази (средња и источне Европа), Сефарди (у почетку Пиринејско полуострво) и Мизрахи (Средњи исток и сјеверна Африка). Пред Други свјетски рат, јеврејско становништво у свијету достигло је максимум од 16,7 милиона, представљајући око 0,7% свјетског становништва у то вријеме. Приближно 6 милиона Јевреја систематски је убијено током Холокауста. Од тада се становништво полако поново повећавало, а Берманова јеврејска банка података процијенила да број Јевреја износи 14,6—17,8 милиона, што је мање од 0,2% укупног свјетског становништва.
Држава Израел једина је држава у којој Јевреји чине већину становништва. Она се дефинише као јеврејска и демократска држава у Основним законима, нарочито у дијелу о људском достојанству и слободи, који се заснива на Декларацији о независности из 1948. године. Израелски Закон о повратку додјељује право држављанства Јерејима који су изразили жељу да се настане у Израелу.
Јевреји су значајно утицали и допринели развоју и расту људског напретка у многим областима, како историјски тако и у модерно доба, укључујући; науку и технологију, филозофију, етику, књижевност, управљање, бизнис, уметност, музика, комедија, позориште, биоскоп, архитектуру, храну, медицину, и религију. Јевреји су писали Библију, основали authorlink1=Max I. Dimont | и имали индиректан, али дубок утицај на ислам. На овај начин, Јевреји су такође играли значајну улогу у развоју западне културе.: "Hebraism, like Hellenism, has been an all-important factor in the development of Western Civilization; Judaism, as the precursor of Christianity, has indirectly had much to do with shaping the ideals and morality of Western nations since the Christian era."
Етимологија Српска ријеч „Јевреј” води поријекло од грчке ријечи , која је у грчки дошла преко арамејског , а које су све на крају изведене из библијске хебрејски ријечи , једног од неколико назива израелитског (јеврејског и самарићанског) народа (Хебреји). Вјерује се да је име засновано на семитског коријену (), што значи „иза”, „с друге стране”, „преко”; тумачење израза генерално дају приближно значење „с друге стране [ријеке/пустиње]”, тј. егзоним за становнике земље Израела/Јудеје, вјероватно из перспективе Месопотамије, Феникије или Трансјорданије (с тим да се ријека може односити на Еуфрат, Јордан или Литани; или можда на сјеверни дио Арабијске пустиње између Вавилоније и Ханана).
Хебрејска ријечи за „Јевреја” јесте (множина ). Ендоними на осталим јеврејским језицима укључују ладино (множина ), а на јидишу (множина ).
Идентитет Јудаизам има неке карактеристике нације, етничке припадности, религије и културе, што чини да се дефиниција тога ко је Јеврејин незнатно разликује у зависности од тога да ли се користи верски или национални приступ идентитету.[ бољи извор потребан Генерално, у савременој секуларној употреби, Јевреји укључују три групе: људе који су рођени у јеврејској породици без обзира на то да ли су верујућу или не, оне који имају неко јеврејско порекло или лозу (понекад укључујући и оне који немају искључиво јеврејско матрилинеарног порекло) и људи без икаквог јеврејског порекла или лозе који су се формално преобратили у јудаизам и стога су следбеници религије.
Историјске дефиниције јеврејског идентитета традиционално су се заснивале на халахијским дефиницијама матрилинеарног порекла и халахичким конверзијама. Ове дефиниције о томе ко је Јеврејин датирају још од кодификације усмене Торе у вавилонски Талмуд, око 200. године нове ере. Популарна теорија је да је силовање јеврејских жена у заточеништву довело до тога да се закон о јеврејском идентитету везује за наслеђе по мајчиној линији, иако научници оспоравају ову теорију позивајући се на талмудско успостављање закона из периода пре егзила. Други аргумент је да су рабини променили закон о патрилинеарном пореклу у матрилинеарно због распрострањеног силовања јеврејских жена од стране римских војника. Од антирелигијског покрета Хаскала касног 18. и 19. века, халахичка тумачења јеврејског идентитета су доведена у питање. Рабин Ривон Кригијер тврди да је јеврејско порекло раније заступало патрилинеарно порекло и да је закон о матрилинеарном пореклу вуче корене у римском правном систему.
Историја
180px|мини|десно|Мапа Ханана Према јеврејској Библији, сви Израелићани потичу од Аврама, Исака и Јакова. Аврам је рођен у сумерском граду Ур Касдим, и преселио се са својом породицом у Ханан (који се често назива и Ерец Израел). Аристотел је веровао да су Јевреји дошли из Индије, где су били познати као Калани.Josephus, Flavius. Contra Apionem, I.176-183. Приступљено 6. 16. 2012 from http://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?doc=J.+Ap.+1.176&fromdoc=Perseus%3Atext%3A1999.01.0215. Генетске студије Јевреја показују да већина Јевреја на свету имају заједничко генетско порекло које потиче из Средњег истока, и да они највише заједничког са народима Плодног полумесеца. Међутим, према археолошким изворима, израелитска култура није заузела ову област, већ је израсла из хананске културе.
Библијска традиција Према подацима из Јеврејске Библије, Јевреји потичу од древних народа који су населили област Ханан између источне обале Средоземног мора и реке Јордан. Древни јеврејски текстови их описују као децу Израиљову, потомке заједничких предака, међу којима су Аврам, његов син Исак и Исаков син Јаков. Они су прво живели у околини града Ура у Месопотамији; отуд их довео у Ханан патријарх Аврам. Религијски текстови наговештавају да су номадска путовања Јевреја сконцентрисала око Хеброна у првим вековима 2. миленијума п. н. е. Децу Израиљову су чинила дванаест племена, свако названо по једном од Јаковових дванаест синова: Рувен, Леви, Јуда, Исахар, Симон, Зевулон, Дан, Јосиф, Нафтали, Гад, Асер и Венијамин.
мини|лево|180п|Мојсије са Каменим таблицама (Рембрант, 1659). Религијски текстови говоре причу о Јакову и његових дванаест синова, који су напустили Ханан након велике глади и населили се у област Госен у северном Египту, по наговору Јакововог сина Јосифа који је постао фараонов везир. Док су били у Египту за њихове потомке се говори да их египатски фараон претворио у робље, иако нема независних доказа да се ово икада десило. Даље према легенди, након 400 година ропства, Јехова, бог Израела, је послао пророка Мојсија из племена Леви да извуче Израелићане из окова. Према Библији, Јевреји су напустили Египат захваљујући бројним чудима (легенда позната као Егзодус) и предвођени патријарсима (Мојсије, Арон, Исус Навин) лутали дуго по Синајском полуострву и Арапској пустињи, затим освојили своју домовину Ханан и поделили се међу својих 12 племена.
Међутим, археологија показује сасвим другачију причу о пореклу Јевреја, по коме они нису морали да напуштају Левант. Археолошки докази који показују да је колевка Израела Ханан, а не Египат, су многобројни и не остављају места за библијске догађаје.
Услед честих ратова са староседеоцима Јевреји су прво бирали судије, којим су поверавали команду над војском; касније су се ујединили и почели да бирају цареве; уједињеном јевр. државом владали су Саул, Давид, и Соломон. За њихове владавине Јевреји су коначно потукли старе хананске народе и најопасније непријатеље Филистејце и проширили државу на југ до Црвеног мора, а на север до реке Еуфрат.
Стари век После Соломонове смрти јеврејска држава поделила се на 2 дела: Израиљ с престоницом у Самарији, и Јудеју с престоницом у Јерусалиму. Самарију је уништио асирски краљ Саргон II (722. п. н. е.). Десет племена која су живјела у сјеверном израелском краљевству, нестало је. Поражени од асирског краља Схалманесера В., они су одведени у горњу Месопотамију и Медеју, данашња Сирија и Ирак. Десет племена никада се није вратило. Они ће се, по вјеровању, једнога дана вратити у Свету земљу, али не док не пређу страшну ријеку Самбаyтон којом ће их Бог заштитити. Јудеју је заузео вавилонски краљ Набукодоносор II (587. п. н. е.) и одвео Јевреје у Вавилонско ропство; из ропства их пустио персијски краљ Кир Велики, али је целу Палестину претворио у персијску сатрапију.
Током старог века као и даље кроз историју, једна од ознака припадности јеврејском идентитету била је обрезаност мушкараца.
После тога Јевреји су били под влашћу Персијанаца, Александра Великог, Селеукида, Египћана и Римљана (од 63. п. н. е.).
Средином 1. века дигли су побуну коју је угушио римски цар Тит; услед нове побуне (130—135), коју је предводио Бар-Кохба, римски цар Хадријан опустошио је земљу, подигао Јупитеров храм уместо Јахвеовог храма и забранио приступ у Јерусалим Јеврејима, који су онда расељени по свим римским провинцијама.
Средњи век У 5. веку распада се Римско царство, али Јевреји не успевају услед бурних историјских прилика да се врате у Палестину. Већина Јевреја налази се у то доба у западној Европи, па зато од тада европски Јевреји преузимају вођство међу Јеврејима све до средине 20. века.
У средњем веку најтолерантнији према Јеврејима били су Арапи. Доласком Арапа у Шпанију (711) настао је за Јевреје политички и културни препород, нарочито од 10. до 12. века. Почев од 12. века, јачањем утицаја Римокатоличке цркве, погоршава се положај шпанских Јевреја, а са протеривањем Арапа са Пиринејског полуострва (пад Гранаде 1452) и завођењем инквизиције (1480) њихов положај постаје неодржив. Бежећи из Шпаније и Португалије, Јевреји налазе уточиште у Османском царству и у земљама под турском утицајном сфером. Ова грана Јевреја добиће назив Сефарди (хебр. Шпанци).
Карло Велики је позвао медитеранске Јевреје да населе немачке територије (око 800), па је дошло до сталног насељавања. Ова грана Јевреја добиће назив Ашкенази (хебр. Немци).
У средњовековној Европи нетрпељивост према Јеврејима била је велика. Јевреји су били омрзнути међу већинским хришћанским становништвом због посебне вере и културе. Како је Римокатоличка црква забрањивала хришћанима давање зајмова под камату, Јевреји тако постају једини позајмљивачи новца, што их још додатно омражава међу становништвом.
Нови век Изолација Јевреја постаје нарочито тешка у доба реформације и католичке реакције, када је папа Павле IV прописао 1555. године булу да Јевреји у Папској држави морају становати у гету, тј. у одељеним деловима градова. Све до половине 18. века културни и политички положај Јевреја не разликује се много од онога у средњем веку. У католичким земљама Јевреји живе у гетоима под будном паском инквизиције.
Ашкенази се постепено померају на исток прелазећи у Пољску, поготово након Лутерових настојања да протера Јевреје из немачких држава. До 1600. Пољска је постала место најмасовнијег јеврејског насељавања. И Ашкенази и Сефарди у ово време се баве трговином, будући да нису могли поседовати земљу; а временом настаје међу Ашкеназима јеврејска буржоазија (махом банкари).