мини|Разред у средњем веку Овај чланак односи се на образовање у средњовековној западној Европи. За остале употребе погледајте Образовање у средњем веку. Образовање у средњем веку пре свега се оријентисало на практичне потребе. Мада је било људи који су волели знање ради њега самог, они су били реткост и често су осећали потребу да траже изговоре за своју интелектуалну радозналост. Када су Јован из Солзберија и његове колеге хуманисти с краја 12. века из чисте радозналости читали прелепу паганску прозу обавезно су истицали како им је основни циљ да побољшају свој латински како би боље проучавали црквена дела.

Основни циљ био је да сваки човек поседује знање неопходно за обављање свог посла. Остала знања су била сувишна, а могла су бити и опасна. На пример Филип де Новар је наговарао младе племкиње да уче да читају како би могле боље да се моле али жестоко се противио да уче да пишу како не би могле писати љубавна писма.

Средњовековно образовање не може се описати само кроз академске установе као што су школе и универзитети, јер су и домови великаша представљали места где су млађи племићи стицали витешко образовање. Произвођење младића у витеза формално је означавало крај школовања и доказ да може да заузме своје место у друштву. Жене великаша су надгледале образовање племкиња и припремале их за брак. У градовима, систем шегрта који су успоставили еснафи играо је сличну улогу. Шегрти су живели у мајсторовој кући и учили занат под његовим надзором. Шегрт је пролазио кроз своју коначну проверу знања у изради мајсторског дела. Формалним пријемом у гилду у статусу мајстора он је завршавао своје школовање.

Распрострањеност писмености

Кроз цео средњи век књишко знање у Западној Европи, са изузетком Италије, углавном је било ограничено на оне који су припадали свештеничким редовима. До 12. века писмених лаика било је изузетно мало. После 1100. године њихов број се стално увећавао. Многи владари и племићи знали су да читају, док је међу трговцима и читање и писање сигурно било широко распрострањено. Међутим, не треба преувеличавати стварне размере писмености. Све племиће и већину трговаца опслуживали су чиновници који су водили њихову преписку и читали им писма која су добили. Истински образованих лаика готово да није било. Мада уобичајена тврдња да је Томас Мор први учени лаик који се појавио у Енглеској изазива сумњу, тешко је пронаћи неког пре њега. У Италији је ситуација у доброј мери била различита. Овде је римска традиција наставила да живи и ту је увек било добро образованих лаика и послова који су тражили образоване људе, а које се обављали лаици.

Школе у средњовековној Европи Више школе у Римском царству биле су отворене за свакога ко је могао да плати школарину и добијале су велику новчану помоћ од државе. Њихов задатак био је да обучавају правнике и државне службенике. Зато се у њима највише полагало на учење убедљивог јавног говора па су називане реторским школама. У њима се изучавало седам слободних вештина: граматика, реторика, дијалектика, геометрија, математика, астрономија и музика. Боеције је поделио ове вештине у две групе тако да су прве три чиниле тропуће (-{trivium}-) а преостале четири четворопуће (-{quadrivium}-). Римске школе нестале су брзо након пада Римског царства у свим деловима Европе (у Британији одмах по повлачењу легија а у Галији одржале су се до петог века). Међутим у Италији оне су наставиле да се развијају. Тамо је римско право остало на снази и правници су се и даље обучавали у реторским школама. Ове школе такође су образовале професионалне писце писама који су опслуживали неписмено становништво. Начин рада и предмети који су се изучавали у овим школама послужили су као узори за црквене школе које су се постепено развијале у осталим деловима западне Европе.

Од 6. до 12. века, готово све школе западне Европе имале су за циљ обучавање свештеника и биле су блиско повезане са катедралама и манастирима. Сваки опат био је обавезан да својим искушеницима пружи минимум верског образовања неопходан за вршење њихових верских обавеза. Сви монаси морали су да знају да читају своје молитвенике и црквене службе а било је веома пожељно да неки науче да пишу довољно добро да би могли да производе књиге које су манастиру неопходне. У неким манастирима са образовањем се ишло много даље. У 6. веку, ирски манастири били су средишта образовања где су се изучавали и предавали класици. Мешавина ирских и италијанских утицаја произвела је чувене манастирске школе северне Енглеске које су уништили викиншки пљачкашки походи. Мада је такозвана каролиншка ренесанса била усредсређена на дворску школу Карла Великог, њен рад су наставили разни манастири попут светог Мартина у Туру, Фулде и Флерија. Последњу од ових великих манастирских школа водили су Беку у Нормандији, Ланфранк и Анселмо од Кантерберија који ће постати прва двојица норманских архиепископа у Кентерберију. Укратко пре 11. века једине школе у којима се могло стећи више образовање биле су у манастирима, ако се изузме дворска школа Карла Великог, а готово сви стварно учени људи били су монаси или прелати који су обучавани као монаси.

Образовање свештеника у средњем веку У 6. и 7. веку, свештеници су стицали оно мало образовања које су имали у домовима епископа. Сваки епископ имао је у својој служби известан број младих људи из нижих свештеничких редова чије је образовање надгледао. У неким случајевима учитељ је био сам епископ, док је у другима унајмљивао посебног школског учитеља (-{magister scholarum}-). Како је свештенство везано за катедрале постајало све организованије и како су колегијуми попримили коначни облик, школски учитељ је често постајао члан колегијума који је водио редовну школу. Карло Велики је наредио својим епископима да при катедралама успоставе редовне школе, али се не зна у којој су га мери они послушали. Већина школа које су настале током његовог доба пропале су током викиншке најезде. У 11. и 12. веку, црквени сабори су редовно позивали на оснивање школа при свакој катедрали, али требало је много година да се наметне поштовање ових одлука. Изгледа да је основни проблем био оклевање колегијума да доделе средства од којих би се издржавао учитељ. Тек у 13. веку, систем катедралних школа коначно је заокружен.

Међутим много пре тога неколико катедралних школа су постале истакнута средишта знања. Крајем 11. и у 12. веку школа у Шартру била је позната по предавањима из седам слободних вештина, нарочито граматике и реторике. Из ње су изашли такви љубитељи латинских класика као што су Јован из Солзберија и Хилдеберт из Ла Мана. Школе при катедралама у Лиону и Паризу биле су познате по проучавању теологије.

У овим катедралним школама изучавали су се предмети из тривијума или и из тривијума и из квадривијума. Присцијан и Донат коришћени су као уџбеници у настави граматике. Александар из Вила Деа саставио је 1199. године уџбеник звани -{Doctrinale}-, који је остао основни уџбеник кроз читав средњи век. Он је био нарочито користан зато што је био писан у стиху па га је било лако памтити. Поред тога ученици су читали одломке из Овидија, Вергилија и Хорација. Реторика је предавана према традиционалним формулама као вештина изражавања. Дијалектика се у суштини сводила на учење логике. Геометрија је обухватала оно мало знања о географији. Пре увођења арапских знања, математика је била тек нешто више од проучавања таблица уз помоћ којих су се израчунавали датуми покретних празника уз нешто вежбања у употреби рачунаљке. Иако су из ових школа изашли неки веома образовани људи то су биле основне школе са задатком да обезбеде писмене свештенике за црквене употребе. Све више образовање до којих се у њима долазило било је мање-више ствар случаја или предузимљивости појединих учитеља, а не део образовног система.

Основно образовање у средњем веку После појаве универзитета, катедралне и манастирске школе коначно су постале основне школе без икаквих амбиција да се баве вишим образовањем. Истовремено се појавило још много других основних школа. Чак и у раном средњем веку неки градови имали су школе, а од 13. века градске основне школе биле су општа појава. Многи припадници свештенства бавили су се подучавањем. У позном средњем веку постало је уобичајено да племић или богати трговац успостави фонд за доживотно издржавање свештеника који ће изговарати молитве за њихову душу.

Пошто ово није могао бити једини посао свештенику је стављено у задатак да води школу. У 14. веку, Виљем из Викема, епископ Винчестера, дошао је на идеју да оснује школу чији ће једини циљ бити припрема ученика за универзитет. Он је основао Винчестер колеџ као основну школу са које су ученици одлазили у другу установу коју је он основао – нови колеџ у Оксфорду. Касније основани Итон био је у сличној вези са Краљевским колеџом у Кембриџу. Дакле до 14. века све катедрале, манастири и градови имали су основне школе, а постојао је и већи број школа истог нивоа.

Универзитети у средњем веку мини|Средњовековни универзитети Универзитети су далеко најзначајније образовне институције у средњем веку. Реч -{universitas}- у основи значи све, у колективном смислу, и могла се применити на сваку групу људи који су сарађивали са заједничким циљем. Универзитети су били образовне гилде. У северној Европи, то су биле гилде професора док су у Италији и јужној Европи биле гилде студената. У оба случаја, оне су осниване да заштите своје чланове и да унапреде њихове заједничке интересе. Пошто су професори или студенти могли да оснују такве организације за заједничко деловање без нарочите дозволе владара и без привлачења пажње савремених хроничара, не може се одредити тачан датум настанка три најстарија универзитета: у Болоњи, Паризу и Оксфорду, док је датум оснивања Кембриџа крајње непоуздан. Све што се зна јесте када су добили неку врсту званичног признања. Касније универзитете оснивали су владари па се датуми њиховог оснивања могу поуздано утврдити.

Болоњски универзитет у средњем веку Болоња је била нарочито позната по добрим предавачима вештине изражавања и један број значајних дела о реторици створили су тамошњи учитељи. Затим су у 11. веку италијански правници почели да изражавају незадовољство једноставним приручницима римског права које су користили и тражили су да се дубље упознају са својом струком. Ово одушевљење увећано је поновним откривањем најважнијег дела Јустинијановог Зборника грађанског права (Corpus Iuris Civilis)-Дигеста. Убрзо су италијански ученици изучавали римско право у целини, а главно средиште тих изучавања била је Болоња. Крајем 11. века помиње се чувени учитељ из Болоње Пепо. Међутим, човек који је заиста прославио Болоњу као средиште истраживања права био је Јернерије, који је изгледа први пут употребио опширна знања из римског права како би коментарисао законике који су тада били у практичној употреби. Грацијан је радио у Болоњи средином 12. века. Пошто се изучавање медицине већ проширило по Италији из чувене медицинске школе у Салерну, Болоња је крајем 12. века нудила подучавање из бар четири предмета: реторике, грађанског права, канонског права и медицине. Слава болоњских школа привлачила је студенте из целе западне Европе који су се ту окупљали да би учили од разних учитеља. Ови студенти нису могли да се заштите као појединци од превеликих цена које су им наметали станодавци и дућанџије па су убрзо основали две гилде ради међусобне заштите. Студенти који су дошли изван Италије основали су Ултрамонтанску гилду или нацију док су Италијани чинили Цисмонтанску лигу. Сваку нацију водио је изабрани ректор (rektor). Убрзо су учитељи разних предмета створили сопствене гилде али су студентске гилде имале главну реч о свим питањима осим одређивања неопходног нивоа знања да би се стекла диплома. Учитељи, односно професори, морали су да се закуну на покорност ректорима, да питају за њихову дозволу пре него што изађу из града, као и да плаћају ако закасне на предавања или ако га превише продуже.

Париски универзитет у Средњем веку