КК Црвена звезда (или, из спонзорских разлога, Црвена звезда Меридианбет) српски је професионални кошаркашки клуб из Београдa. Део је спортског друштва Црвена звезда. Црвена звезда се такмичи у Кошаркашкој лиги Србије и домаћем Купу Радивоја Кораћа, и једини је српски кошаркашки клуб који није испадао из прве националне лиге.Монографија 50 година СД Црвена звезда. Црвена звезда је такође једини клуб на свету у којем су поникла четворица чланова ФИБА куће славних (Поповић, Станковић, Шапер и Николић), од којих су двојица изабрана у кућу славних у Спрингфилду (Станковић и Николић). Црвена звезда чини Јадранску кошаркашку асоцијацију и такмичи се у АБА лиги, која одређује који ће се тимови такмичити у Евролиги а који у Еврокупу. Према УЛЕБ-овој листи Звезда је најбоље рангиран клуб од свих српских клубова, као и свих клубова из Јадранске лиге.
Црвена звезда као домаћин утакмице игра у Београдској арени са предвиђеним капацитетом од 18.386 седећих места. Навијачи Црвене звезде се називају Делије.
Историја 1950-е мини|десно|Небојша Поповић
Кошаркашки клуб Црвена звезда као посебна секција основан је истог дана када и Спортско друштво, 4. марта 1945. године. Први руководилац кошаркашке секције била је Мира Петровић. Међутим, веома брзо је бригу о Звездиним кошаркашима преузео Мирко Аксентијевић-Бата. Због последица рањавања током Другог светског рата, он није могао да игра, али зато је све своје време посветио организацији рада кошаркашке секције. Убрзо му се прикључио и Небојша Поповић, па су њих двојица заједно радили на унапређењу кошаркашке екипе Црвене звезде. Небојша је заједно са Бором Станковићем, браћом Шапер и Ацом Николићем започео пионирски подухват под зидинама Малог Калемегдана, формирање кошаркашке секције и стварање терена. Њих четворица ће у декадама које следе дати немерљив допринос не само Кошаркашком клубу Црвена звезда, већ и осталим клубовима, репрезентацији и светској кошарци уопште. Сва четворица ће бити уврштени у ФИБА кућу славних а двојица и у Нејсмитову кућу славних у Спрингфилду, по чему је Црвена звезда јединствени клуб у свету. Управо тај терен, где се налазио предратни тениски клуб Боб, је постао колевка кошарке на овим просторима.
У првим месецима постојања Црвене звезде највише се радило на логистици: поправљао терен, набављали кошеви, шили дресови и остало. Прву лопту добили су од фудбалске секције, а стадион на Малом Калемегдану градили су голим рукама, циглу по циглу. Када је све ово учињено, започета је селекција играча који ће освојити велики број одличја. Током 1945. кошаркашка секција Црвене звезде је била најмногобројнија, и десетак Звездиних тимова је учествовало на Првенству Београда организованом на Малом Калемегдану. Током првих шест месеци постојања клуба највећи број наступа је имао Радомир Шапер (17 пута), док је најбољи стрелац био Александар Николић са 253 поена. На првенству Југославије у Суботици су се такмичиле селекције република и Југословенске армије, па се очекивало да цео тим Црвене звезде наступа за селекцију Србије. Међутим због наредбе тадашње власти императив је био победа селекције Југословенске армије, па је дан пре почетка турнира поред Ратка Влаховића, који је и читао наредбу, и Аца Николић морао у ЈА. Тако су се дојучерашњи саиграчи нашли и у финалу тог првенства на којем ће победити селекција армије управо кошевима Аце Николића. Након тога се формира Партизан па је Звезда и трајно остала без играча који су били војни обвезници. Тако су Ратко Влаховић и Божа Гркинић лобирали, а у то време то је значила наредба да у суседни клуб морају да пређу Светомир и Радомир Шапер, Аца Николић и Страхиња Алагић.
Наредне године, Звезда је иако силно ослабљена успела да освоји прву титулу и поред пораза од највећег конкурента Партизана и доскорашњих саиграча. Пут до титуле првака водио је кроз првенство Београда где је Звезда забележила 5 победа уз рекордну победу против Космаја 118:4. Након тога су на првенству Србије забележене три победе, чиме је Звезда нашла место на завршном турниру који се одржавао на Малом Калемегдану од 3. до 8. септембра 1946. Код мушких екипа борба за прво место водила се између Црвене звезде, Задра и Партизана. Звезда је декласирала тим из Задра, након чега су кошаркаши завршили на рукама навијача.
Следеће године у Црвену звезду су се из Партизана вратили Аца Николић и Страхиња Алагић, а тим су додатно појачали из омладинског погона Милан Бјегојевић и Драган Гоџић, док из Металца долази високи Милорад Соколовић који је био изврсни дефанзивни играч. Звездин тим је био веома јак што ће демонстрирати и на утакмицама. На квалификационом првенству Србије те године, Црвена звезда је остварила једну од најубедљивијих победа у првенствима — и то над Пролетером из Приштине од 110 : 15. Звезда је неприкосновено освојила другу титулу 1947. на финалном турниру одржаном у Загребу.
1948. године Црвена звезда се по први пут појачава кошаркашем са стране и то из Новог Сада, Ладиславом Демшаром. То је био први степеник, а наредне године из Задра долази Тулио Роклицер и тако се формира петорка снова која ће доминирати у првој декади југословенске кошарке: Небојша Поповић, Тулио Роклицер, Александар Гец, Ладислав Демшар и Срђан Калембер.
Првих десет година постојања, представља златно доба КК Црвена звезда. Освојено је десет узастопних титула државног првака. Синоним за кошарку био је Мали Калемегдан, где је Звезда играла своје утакмице и одржавала тренинге. Поред кошаркашких збивања увече су се организовале игранке, Звездане ноћи, када се омладина Београда скупљала а то је био и један од извора прихода за Црвену звезду. На тим Звезданим ноћима свирао је џез оркестар Војислава Бубише Симића. Један од најчешћих гледаоца на трибинама био је и једини српски нобеловац Иво Андрић, коме је нуђено да буде председник клуба, али пошто није прихватио изабран је за почасног председника. Поред врхунских резултата, Београђани ће памтити тадашњу екипу и по духовитим потезима којима су одушевљавали гледаоце. То су Звездини кошаркаши успевали да науче на бројним међународним турнирима на којима су учествовали. Обзиром да тада нису постојала европска кошаркашка такмичења, то су биле идеалне прилике да кошаркаши науче нешто ново и да одмере снагу са врхунским европским тимовима. Обзиром да је Звезда успевала да победи чак и првака француске Асвел, италијански Милано па и израелски Хапоел, многи су сматрали да је Црвена звезда била у врху европске кошарке. Срђан Калембер ће заједно са саиграчем Миланом Бјегојевићем остати упамћен као играч са највише националних титула освојених са Црвеном звездом — и то укупно 9 у периоду од 1946. па до 1954. године.Званични Media Guide КК Црвена звезда — сезоне 2002/ (2003). Црвена звезда је током тих првих 10 година поред 10 освојених титула у 149 утакмица остварила 125 победа, имала 4 нерешене утакмице и претрпела 20 пораза.
1960-е Десетогодишњи низ освајања домаћих првенстава Звездиних кошаркаша окончан је 1956. године. Многи тимови су покушавали да прекину овај низ, али је то коначно пошло за руком екипи зрењанинског Пролетера. Наредних осам сезона од 1957. до 1964, првенством су доминирале екипе ОКК Београда и љубљанске Олимпије које су се тих година смењивале на трону. У том периоду Црвена звезда је у потпуности изменила састав. Поред играчког кадра, тренера Небојшу Поповића заменио је Александар Гец, а затим и Милан Бјегојевић. Резултати су били променљиви; од 3. места 1957. и 1958, па до 8. места 1962. и 1963, да би опет били трећи 1964. Дакле, Звездини кошаркаши су за само пар година стигли од вишегодишњег шампиона до позиције да се у сезонама 1962. и 1963. боре за опстанак. Ни наредне четири сезоне од 1965. до 1968. нису донеле велики резултатски успех, већ су те године обележили кошаркаши Задра са три титуле, док је једном шампион била Олимпија. Ту декаду обележиће Владимир Цветковић као водећи стрелац чак у 9 сезона и најбољи кошаркаш Црвене звезде, за коју је наступао током читаве кошаркашке каријере. У првенствима је водио трку са Радивојем Кораћем око наслова најбољег стрелца, а 1966. године је имао просек нестварних 34,3 поена по мечу. То је апсолутни рекорд клуба у једној сезони. Тада је по први пут био најбољи стрелац лиге.
Године 1965. Кошаркашки савез Југославије је донео одлуку да се првенства играју у затвореним халама и то почевши од сезоне 1967/68. Тако је 1967. године у новембру на Малом Калемегдану одиграна последња званична утакмица — и то против Работничког из Скопља. Након тога, Звезда је своје утакмице играла на Сајмишту док се није изградила Хала спортова на Новом Београду.
Тих сезона био је евидентан напредак Звездиних кошаркаша, а полако је стасавала и једна нова генерација, коју су предводили Владимир Цветковић, Зоран Славнић, Љубодраг Симоновић, Драган Капичић, Срђан Шкулић. Коначно је у сезони 1968/69. освојена 11. титула Југословенског првенства. Те године су по два пута савладани тадашњи шампион Задар и Партизан. Титулу је након 14. година Звезди донела већ поменута генерација, у којој су били и Драгиша Вучинић и Иван Сарјановић, а са клупе их је предводио Милан Бјегојевић. Наредна сезона 1969/70. није донела одбрану шампионског трона; титула је у драматичној трци са Олимпијом и Југопластиком била изгубљена. Ипак, сезона је била значајна јер је екипа по први пут наступила у Купу европских шампиона. У 1. колу елитног такмичења елиминисана је екипа Спарте из Луксембурга (112 : 92 и 128 : 84), а у осмини финала избачен је и грчки Панатинаикос (91 : 66 и 75 : 83) и тиме обезбеђен пласман у четвртфиналну групу. Међутим, у конкуренцији ЦСКА из Москве, италијанског Игниса и француског Асвела, није се могло више од последње четврте позиције.
1970-е Сезона 1970/71, када је Југословенски шампионат у питању, завршена је на трећој позицији иза Југопластике и Локомотиве, али је зато освојен први трофеј у националном купу. У осмини финала великом разликом је побеђен Партизан (103 : 71), у четвртфиналу тесна победа над Југопластиком (78 : 76), док је у борби за финале елиминисан КК Задар (89 : 72). Финале је одиграно у Љубљани, а Звезда је савладала домаћу Олимпију резултатом 82 : 70.
Наредна сезона 1971/72. била је најуспешнија у дотадашњој историји. У драматичној завршници Југословенске лиге, Црвено-бели су дошли до 12. шампионског трофеја. Црвена звезда и Југопластика су у регуларном делу шампионата остварили идентичан скор од 17 победа и 5 пораза, тако да је о прваку одлучивала мајсторица. У одлучујућем мечу Црвено-бели кошаркаши славили су са 75 : 70 и дошли до нове титуле. Поред овог успеха, пулени Братислава Ђорђевића остварили су и велики успех на међународној сцени. У оквиру Купа победника купова, Црвено-бели су дошли до првог европског финала. У финалу противник је била италијанска екипа Симентала која је у неизвесној завршници ипак била успешнија и резултатом 74 : 70 дошла до победе.
Сезона 1972/73. није донела одбрану националне титуле; КК Раднички Београд је био за корак бољи, али је освојен други трофеј у националном купу. Редом су побеђивани чачански Борац (89 : 86), београдски Раднички (90 : 79) и сплитска Југопластика (84 : 75). Велико финале одржано је у Загребу; резултатом 71 : 65, кошаркаши Црвене звезде савладали су Партизан. Такође, те сезоне забележен је и други наступ у Купу европских шампиона. У 1. колу холандски Левис фламингос је савладан резултатима 107 : 74 и 72 : 88, да би у борби за пласман у четвртфиналну групу Црвена звезда савладала албанску екипу Партизана резултатима 99 : 74 и 94 : 83. У групној фази, Црвено-бели су у конкуренцији Макабија (103 : 88, 102 : 113), Реал Мадрида (80 : 70, 77 : 74) и Симентала (74 : 80, 85 : 108) заузели другу позицију и пласирали се у полуфинале елитног такмичења. У утакмици за финале московски ЦСКА је био бољи. Армејци су славили оба пута 90 : 98 и 83 : 100, и заслужено се пласирали у борбу за титулу европског првака. мини|Александар Николић|алт=|200x200п