Мартовски погром 2004. означава етничко чишћење српског цивилног становништва на Косову и Метохији марта 2004. године, који су организовали припадници некадашње Ослободилачке војске Косова (ОВК) и албански екстремисти. Мартовском погрому су претходила бројна убиства, отмице и уништавања имовине, у присуству међународних снага, које нису примерено реаговале.
Непосредан повод за спровођење погрома било је објављивање вести о дављењу тројице албанских дечака у реци Ибар, у селу Чабра, у већински српској општини Зубин Поток, за чију су смрт албански и светски медији најпре окривили Србе из суседног села Зупче. Од 17. до 19. марта 2004. године протеран је велики број Срба и другог неалбанског становништва, спаљене су њихове куће и оскрнављени су српски културно-историјски споменици. Два дана отвореног напада на српско цивилно становништво на Косову и Метохији се састојао у масовном прогону Срба, најмасовнијем од 1999. године.
Процењује се да је више од 4000 људи изгнано из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, уништено је 19 споменика културе прве категорије и 16 православних цркава које нису категорисане. Уништено је око 10.000 вредних фресака, икона, путира и многих других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих, које сведоче о вековном трајању Срба на Косову и Метохији. Око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је спаљено и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. Свим догађајима је присуствовала и/или је у њима учествовала Међународна мисија на Косову и Метохији, која се састојала од 20.000 припадника КФОР-а, 3000 припадника УНМИК-а, 6000 припадника Косовске полиције и њихових челника. Мисија је показала да није била спремна или није желела да осујети или спречи нападе.
Челници међународне мисије на Косову и Метохији су након погрома, временом мењали своје изјаве о начину настанка и узроцима истих. Погром су окарактерисали као „серију акција”, затим као „организовану акцију” и „спонтану реакцију”. И поред осуда погрома, главни организатори су остали некажњени, узроци недовољно истражени, жртве и последице се игноришу, чак се и јавно оправдавају, а исељавање неалбанског живља са Косова и Метохије се наставља до данас.
Позадина Након повлачења војске и полиције Југославије са територије Косова и Метохије, неалбанско становништво је постало мета напада некадашњих припадника Ослободилачке војске Косова и криминалних група. Бројна убиства, отмице и уништавања имовине су се догодили у присуству међународних снага. Оваква дела јавности су представљана као индивидуална и изолована дела насиља, чак и у случајевима када је убијано по десетак људи одједном, и за њих је важило изузетно поједностављено објашњење, да су последица мржње, која је остала иза Милошевићевог времена, масовних гробница и страдања Албанаца.
Нереаговање КФОР-а на насиље албанских екстремиста је уверило чак и оне Албанце који су били против насиља да међународна заједница јасно подржава идеју екстремних политичких група о Косову и Метохији без неалбанаца.
Било је доста најава и сазнања о Мартовском погрому, како за међународну заједницу, тако и за Србију, али они нису озбиљно схваћени.
Тако на пример, шест месеци пре погрома, у Приштини су се састали Вилијам Вокер, Весли Кларк, Бил Клинтон, и Ричард Холбрук, као и Бернар Кушнер. Састанак је одржан ради подршке реализације заједничког пројекта „независног Косова” и најаве почетка преговора о статусу Косова и Метохије. Истом приликом, Холбрук и Кушнер су упозорили на одлучну борбу ОВК за независност Косова и Метохије и пренели претње ОВК о ескалацији насиља, у случају да међународна заједница настави са одлагањем одређивања коначног статуса Косова и Метохији, према жељама ОВК.
На могућност нових нереда на Косову и Метохији је указивао и пуковник Момир Стојановић, директор Војнобезбедносне агенције (ВБА) Војске Србије и Црне Горе, изјавивши да се може очекивати значајнији продор међународног радикалног исламизма и тероризма на западни Балкан, укључујући и територију СЦГ, чији је крајњи циљ стварање такозване „зелене трансверзале”. На исте активности на Балкану је указала и обавештајна приватна фирма „Стратфор”.