Злочин и казна () је роман руског писца Фјодора Михајловича Достојевског издат 1866. године у часопису Руски весник. University of Minnesota – Study notes for Crime and Punishment Приступљено 16. 5. 2013. Сматра се једним од највећих дела руске књижевности.

Радња Радња је смештена у Санкт Петербург средином шездесетих година 19. века. Главни лик, Родион Романович Раскољников, амбициозни студент права, подстакнут крајњом бедом и туробном будућношћу — одлучује да убије и опљачка Аљону Ивановну, омражену старицу која лихварењем израбљује људе. Осим што убиством планира да реши сопствене финансијске и породичне проблеме, сматра га и етички оправданим јер, по његовом мишљењу, животи обичних људи који му се налазе на путу не вреде ништа насупрот племенитих идеала којима тежи; сматра да се он, као посебан појединац (сличан Наполеону), налази изнад моралних правила која обавезују остале људе. Помно разрађује план, али ипак му се поткраду грешке и привлачи сумњу полиције; и сам постаје несигуран у сопствена размишљања о злочину, па очајава и чезне за искупљењем. У психолошкој кризи кроз коју пролази помаже му Соња Мармеладова, напаћена девојка која се понизно и пасивно држи према злу и животним недаћама, а утеху налази у хришћанству.

Фабула

Први део Месец јул. Родион Романович Раскољников је сиромашни несвршени студент права у Санкт Петерсбургу. На почетку романа, приказан је како са своје двадесет и три године избегава газдарицу јер месецима није платио станарину. Одлази код старе лихварке Аљоне Ивановне да заложи џепни сат, а она му даје само рубљу и 15 копејки јер није на време откупио предходни прстен па је остао дужан. Раскољников љутит одлази. У глави му се ствара разбојнички план.

Касније се сазнаје (из његових медитација и сећања) да је једном у крчми чуо разговор младића који се жалио свом другу на стару лихварку која се богати лукавим откупом вредних предмета од сиромашних људи за мале новце; притом је страшно груба према својој доброћудној полусестри Лизавети која ради за њу. Младић је развио теорију како би бабу ваљало убити јер је као стеница која пије крв, а страшно је богата. Раскољникову је тај разговор био почетак ковања планова о убиству и крађи.

Након посета лихварки (који је био проба јер је ослушкивао што и како она кључевима отвара), у крчми је упознао пропалог чиновника Мармеладова који му је отворио душу тужном причом о породици коју је упропастио пропивши сав свој новац, а ћерка Соња је постала проститутка да би прехранили остала три детета. Раскољников га отпрати кући где није био пет дана, а жена почиње да га вуче за косу и туче. Раскољников извуче и остави 50 копејки и нестане кад је почела да виче и на њега.

У прљавој собици, слушкиња Настасја му донесе мајчино писмо пуно љубави које га разнежи и растужи. Мати га је известила о тешком животу Дуње, његове сестре која је служила у господској кући а газда се заљубио у њу па ју је хтео искористити. Жена му је то сазнала па је испрва окривила Дуњу, пукла је срамота у селу, али ускоро је сазнала истину па је поново рехабилитовала Дуњу. Њих две су тешком муком слале сину новац у град и полагале су велике наде у њега. Мати му је писала и о скорој Дуњиној удаји за дворског саветника Петра Петровича Лужина. „Поуздан и имућан, има додуше 45 година али још се може свидети женама.” Раскољников је био изван себе јер су га довеле пред свршен чин. Нису га питале за мишљење о човеку који је „чини се добар” и отпрема на пут за С. Петерсбург шкрињу „на свој рачун”, а мајка и Дуња путују о свом трошку. Раскољников се чудио Дуњи и био љут на њу. Он стално преиспитује себе, своје поступке, морал људи и времена.

Једном приликом је уморан заспао и сањао мрачан сан о кобили коју су претукли железним шипкама јер није могла трком да повуче запрегу. У сну је Раскољников дечак и плачући ручицама удара власника кобиле, а отац га одвлачи немоћно. Пробудивши се заклиње се како он не може учинити „оно”, али затим размишља о догађају који је одредио његову судбину. У пролазу је чуо разговор трговца с Лизаветом да ће сутрадан у седам сати навече доћи трговцу. Схватио је да ће лихварка тада бити сама и да је то прилика за убиство.

У капуту је зашио траку у којој ће висити секира. Није могао да узме секиру из кухиње јер је у њој била Настасја (непредвиђено), али имао је среће кад је завирио у кућепазитељеву кућицу где није било никога. Позвонио је на врата, али лихварка је нешто сумњала па није одмах отворила. Све то време је Раскољников размишљао о свом понашању и још увек здравом разуму. Пружио је старици чврсто свезани смотуљак који је требало да буде сребрна табакера. Три пута ју је ударио секиром по темену и затим у соби из шкриње натрпао џепове разним златним предметима. Одједном је зачуо кораке у суседној соби, запрепастио се кад је угледао Лизавету и потом је убио. „Страх га је хватао све више и више – посебно након тог другог, сасвим неочекиваног уморства.”

Кад је хтео да побегне, зачуо је кораке и закључао врата – двојица су лупала и схватила да се збива нешто необично. Један је кренуо по помоћ, а кад се други накратко изгубио Раскољников се спустио спрат ниже и сакрио у стану који су кречила два молера, који су били изашли из стана, па су врата била отворена. Ишуњао се из стана када су се двојица и вратар попели до лихваркиног стана и изашао на улицу незапажен. „Зној је цурио с њега, шија му је била посве мокра – пролазници су мислили да је пијан. Вратио је секиру на место све у бунилу... Комадићи и одломци некаквих мисли ројиле су му се у глави, али ни једне мисли није могао уловити, ни на једној се није могао задржати, колико се год трудио.”

Други део

Раскољников је лежао врло дуго и разне мисли су му се ројиле главом. Сакрио је украдене ствари у рупи у зиду. Настасја му је донела позив од полиције – претрнуо је. Међутим, у станици је сазнао да га је газдарица тражила јер није плаћао станарину. У станици се посвађао с поручником Иљом Петровичем. Одахнуо је, али кад је инспектор Фомич причао о убиству лихварке – пао је у несвест.

У страху је „благо” скрио у граду испод неког тешког камена. Чудно се понашао (ушао код Разумихина и одмах изашао, бунцао је, сањао да је Иља истукао газдарицу), пао је у грозницу, а Разумихин га је с пријатељем Зосимовим, доктором, пожртвовано неговао. За то време су сви почели да коментаришу убиство, у први мах су оптужили молере.

Док је био у кревету посетио га је Лужин, а Раскољников је слушајући коментар на писмо његове мајке рекао: „Торњајте се доврага!” Још онако слаб побегао је из собе и лутао градом, ушао у неку крчму и мајчиним новцем наградио неку проститутку из чистог хира. За шанком је дрско изазивао Замјотова причајући му о злочину и изазовно га гледајући у очи. На врх језика му је било да призна. „А шта ако сам онда баш ја убио бабу и Лизавету?!” Неки враг му није дао мира и ушао је у кућу и собу где се збило убиство, провоцирао је раднике који су уређивали стан. „Под је опран, хоће ли га офарбати?! Нема крви?!” Отерали су га.

На улици је чуо грају и приближио се – запрега с коњима је прегазила пијаног Мармеладова. Раскољников се заузео за настрадалог и помогао да га однесу у кућу. Жена Катарина Ивановна била је ван себе. Поп га је исповедио окрвављеног. Уследи дирљив призор када жена помаже мужу, а поп моли да му опрости. „Ма та је пијаница попила све што је имала... упропастио ми је живот! Хвала Богу што умире. Биће мање штете!” Говорећи то, она је давала све од себе да му олакша последње тренутке, да му помогне. На вратима се појавила Соња и Мармеладову су засузиле очи. Раскољников је задивљен Соњином мршавом фигуром с предивним плавим очима. Дао је Катарини све рубље што је имао и рекао да ће сносити трошкове спровода. Кад је одлазио, мала сестрица је дотрчала и рекла да Соња пита за његову адресу.

Вративши се кући дочекале су га мајка и сестра вриштавши од узбуђења. „Али он стајаше као мртав... није ни руке подигао да их загрли – није могао.” Срушио се у несвест. Разумихин их је смиривао, уверавао да му није ништа.

Трећи део

Разумихин је наговорио Дуњу и мајку да оду кући, да ће се он побринути за Раскољникова. Раскољников је само успео рећи да је Лужин подлац и да се он противи венчању. „Или он или ја!” Разумихин их је пратио до стана умирујући их. Био је пијан јер се управо вратио с теревенке, али се на први поглед заљубио у високу, поносну и наочиту Дуњу. Обећао је да ће доћи са Зосимовим и одржао обећање.

Лужин им је послао писмо и договорио састанак с Дуњом и мајком под условом да Раскољников не буде тамо. Дуња и мати су се томе успротивиле. Сутрадан се Раскољников нашао с њима, али је разговор свеједно запињао, мати није могла да препозна сина, он се супротстављао сестриној удаји, а Дуња је о томе желела да одлучи сама. Тада у собу улети Соња да позове Раскољникова на погреб – сви се збуне, а Раскољников се растрчи око ње упознавши је са свима; мајци је све то било сумњиво.

Раскољникову је Разумихин открио да је и он залагао неке предмете код старе лихварке и Разумихин га је упутио к пријатељу Порфирију Петровичу, инспектору. Порфириј се показао као лукав, а шалама и питањима је провоцирао Раскољникова. Само су још њега и чекали, јер су на замотуљцима код старице нашли написано и његово име; распитивао се и о смрти Мармеладова. Затим се инспектор интересовао о чланку Раскољникова изашлом у Периодичној речи, у којем је Раскољников изложио мисао о обичним и необичним људима који вуку свет, па им се може опростити чак и злочин ако то значи напредак човечанства. Порфириј је то повезао с психичким стањем злочинца у тренутку злочина (Раскољникову се чинило да му је Порфириј намигнуо). На крају га је чак питао да ли је видео молере оне ноћи – Раскољников се није дао преварити, а Разумихин се разбеснео на Порфирија.

Раскољников стално размишља и преиспитује свој чин. „Врло важно за бабускеру!” – мислио је узрујано и плаховито. „Можда сам ту и погрешио, али није сад то важно. То је била тек болест... хтео сам што пре прескочити границу... нисам убио човека него начело! Начело сам заиста убио, али нисам прекорачио границу, нисам, остао сам на овој страни... Мајка, сестра, колико сам их волео! Зашто их сада мрзим, не трпим их у својој близини... Грлити је и мислити: кад би она знала... па да јој кажем?! О како сад мрзим ту бабускеру! Мислим да бих је и по други пут убио кад би оживела! Сирота Лизавета! Зашто се она морала тамо затећи? Чудно је ипак зашто на њу и не мислим, баш као да је нисам ни убио! Лизавета! Соња! Сиротице моје кротких очију... Миле моје!”

Овај је коментар најбитнија одредница романа; образложење његовог поступка и појава унутрашњег монолога иначе су категорије модерног романа.

Заспао је у бунилу, сањао да удара бабу секиром, а цело је предсобље пуно људи. Кад се пробудио крај кревета је седео Свидригајлов.

Четврти део

Свидригајлов је муж покојне Марфе Петровне који је покушао да напаствује Дуњу кад је радила за њега. Раскољников је хтео да га отера, али му је овај понудио 10.000 рубаља за Дуњечку без икаквих противуслуга. Раскољников је био ван себе, а Свидригајлов необично хладан и миран. Открио је да је Марфа оставила Дуњи 3.000 рубаља и да не жели да се Дуња уда за Лужина јер је нитков. На излазу га је видео Разумихин.

У свратишту мајке и Дуње састају се Лужин, Разумихин и Раскољников. Лужин је у жучној расправи напао Раскољникова и позвао се на своју великодушност према „озлоглашеној” девојци и сиромашној мајци које је хтео да спаси од немаштине. Дуња је побеснела и заједно с братом отерала изненађеног Лужина. Лужин је чак затражио да му надокнаде трошкове пута.