Софија Соња Маринковић (Стријежевица, код Пожеге, 3. април 1916 — Багљаш, код Великог Бечкерека, 31. јул 1941) била је револуционарка, учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Потицала је из свештеничке породице из сремског села Сурдука, а одрасла је у Сомбору и Новом Саду, где је завршила основну школу и гимназију. Током студија на Пољопривредно-шумарском факултету у Земуну, прикључила се студентском револуционарном покрету и учествовала као организатор и покретач многих студентских акција. Године 1936. је била примљена у чланство тада илегалног Савеза комунистичке омладине (СКОЈ), а три године касније у чланство Комунистичке партије (КПЈ). Активно је учествовала у студентском животу Београда и Новог Сада, а била је потпредседник Дома студенткиња и члан управе Студентске матице у Новом Саду. Била је делегат омладине Војводине на Конгресу за мир у Паризу, 1937. године.
Учествовала је у стварању Омладинског културно-просветног покрета (ОМПОК), масовне омладинске организације која је служила као легалан облик деловања комунистичке омладине, а борила се и за друштвену, политичку и социјалну равноправност жена, стварајући женске секције при Уједињеним радничким синдикатима и делујући као председник омладинске секције Женског покрета у Новом Саду. Политички је деловала на обнови скојевских организација у Новом Саду и Војводини, а заједно са другим омладинским руководиоцима је организовала скојевске курсеве на Фрушкој гори. Септембра 1940. године је била изабрана за члана Покрајинског комитета КПЈ за Војводину, а била је и председник Покрајинског одбора Народне помоћи за Војводину. Због свог револуционарног рада је била хапшена 1939. и крајем 1940. године, када је у новосадској полицији тешко мучена, али није одала никога од партијских другова. Из затвора је изашла непосредно пред почетак Другог светског рата у Југославији.
Након окупације, напустила је Нови Сад и прешла у Петровград, где је заједно са другим члановима Покрајинског комитета радила на политичким и војним припремама за оружани устанак. Средином јула 1941. године је по партијском задатку била упућена у Београд. На том путу су је 14. јула у Панчеву, док је чекала брод за Београд, препознали полицијски агенти и ухапсили. Током истраге у окупаторској полицији у Панчеву и Великом Бечкереку, била је страшно мучена, али није одала никог од својих сарадника. Стрељана је 31. јула 1941. године на напуштеном гробљу на Багљашу, у групи од 90 родољуба из Баната, у знак одмазде због акција паљења жита и напада на немачке војнике, које су вршили банатски партизански одреди. Приликом стрељања је одбила да јој пуцају у леђа и узвикнула: Пуцајте, ово су комунистичке груди!
За народног хероја проглашена је 25. октобра 1943. године.
Биографија Рођена је 3. априла 1916. године у славонском селу Стријежевица, код Пожеге. Била је најмлађе дете у породици Ђорђа Маринковића и његове супруге Милане, а пре ње су рођени — Даринка (1908), Миленко (1910) и Вида (1911). Ђорђе је био православни свештеник, рођен у Сурдуку, код Старе Пазове. Потицао је из породице са дугом свештеничком традицијом, коју је прекршио његов отац Паја, који је био ковач и земљорадник. Како није имао средстава да школује сина, послао га је у Сремске Карловце, где је завршио Богословију. Након завршетка школовања, Ђорђе се оженио Миланом Шајковић, из Сремске Каменице, ћерком инжењера Ивана Шајковић, која је завршила Учитељску школу у Сомбору. Ђорђе је био у обавези да након завршетка богословије проведе десет година на служби у парохијама у Славонији, па су он и супруга дуго година службовали у селима Дољани, код Дарувара и Стријежевици, код Пожеге, где су им се родила деца. После краћег боравка у Сремској Рачи, породица Маринковић се преселила у Борово, код Вуковара, где се Соњина мајка Милана разболела од туберкулозе и умрла 1919. године.
Како није превише волео свештенички позив, Ђорђе Маринковић је 1911. године, на наговор супруге, као ванредни студент уписао Правни факултет у Загребу. Пошто је Први светски рат, прекинуо његово школовање, дипломирао на Правном факултету у Суботици. Још као апсолвент права, Ђорђе је након супругине смрти напустио свештенички позив и са породицом се преселио у Сомбор, где се запослио као бележник у Бачко-бодрошкој жупанији. Бригу од Соњи и осталој деци преузела је Ђорђева сестра Нада, а како је она била пред удајом, Ђорђе се оженио учитељицом Даницом Лесковац из Куле. Она се након удаје пензионисала и преузела бригу о Ђорђевој деци, али је умрла 1935. године. Како није имала своје деце, посебно се зближила са најмлађом Соњом, која је у Даници препознала мајчинску бригу и љубав. Соњи је приликом рођења био ишчашен леви кук, а како је то било примећено касно, она је до краја живота храмала на леву ногу.
лево|мини|300п|Ђачки лист Соње Маринковић Државне женске реалне гимназије у Новом Саду, изложен у основној школи „Соња Маринковић” у Новом Саду Основну школу, у коју је кренула са шест година, Соња је похађала у Вежбаоници Државне женске учитељске школе у Сомбору. Како је током школовања била одличан ђак, након завршетка основне школе 1926. године, на предлог оца Ђорђа није уписала Женску стручну школу, већ гимназију, како би касније могла да настави школовање на факултету. У сомборској гимназији Соња је завршила четири разреда и јуна 1930. године положила малу матуру, а пошто се исте године њена породица преселила у Нови Сад, где је отац Ђорђе добио посао у Управи Дунавске бановине, даље школовање је наставила у Државној реалној гимназији у Новом Саду, коју је завршила 1934. године.
Соњина друштвена активност започела је још у току похађања нижих разреда гимназије у Сомбору. Њен брат Миленко, као велики љубитељ природе, био је један од организатора Савеза извиђача (скаута) у Сомбору, а у организацију је уписао све три сестре. Члан скаутске организације Соња је постала још као ученица основне школе и била је једна од најмлађих чланова ове организације у Сомбору. Миленко Маринковић је припадао омладинском револуционарном покрету и његово залагање за стварање извиђачке организације било је покушај стварања организације, која ће окупљати омладину свих националности, као антитежу организацијама попут „Српског сокола” и „Хрватског сокола”, које су окупљале омладину на националној основи. Извиђачка организација је током времена имала значајан утицај на опредељење омладине, а велики број њених чланова се у току Другог светског рата борио у партизанима. Августа 1932. године Соња је похађала „Шумску школу”, односно Курс за вође Савеза извиђача, који је био одржан у Врднику, на Фрушкој гори. Поред излета у околини Сомбора и Безданској шуми, а касније околини Новог Сада и Фрушкој гори, Соња је са извиђачима била у прилици да обиђе многа места у Југославији — Цавтат, Бању Ковиљачу, Матарушка Бања, Хвар, Свети Стефан, Јајце, Загреб, Плитвице, Сплит, Бохињ и др. У женској гимназији у Новом Саду је била најистакнутији извиђач, а као ученица шестог разреда је учествовала формирању Одељења за планинке и постала вршилац дужности коловође, као најстарија у организацији у школи. Ово одељење је имало четири вода и изводило извиђачку обуку и организовало излете на Фрушку гору. Следеће године извиђачко одељење је доста нарасло, па је било распоређено у два кола, а једним од њих је руководила Соња. Поред излета и летовања на које је одлазила са извиђачима, Соња је са братом сестрама сваког распуста одлазила у Сурдук, родно место њеног оца, где је посећивала деду Пају и бабу Софију Соку, по којој је и добила име. Посебно је волела да из дединог винограда на брегу, на обали Дунава, одакле се пружао поглед на равницу Баната и Бачке, посматра природу и гледа ушће Тисе у Дунав.
Посредством свог професора др Милана Петровића, каснијег председника Матице српске, заволела је књижевност и била члан литерарне дружине „Искра”. Имала је великог дара за писање, због чега је отац касније, када је због свог револуционарног рада била прогањана од полиције, саветовао да се бави писањем. Током гимназијских дана, под утицајем брата Миленка, почела је да чита и тада забрањену литературу, а посебно су јој била интересантна дела совјетских писаца Максима Горког и Николаја Островског.
Почетак активности на факултету Након положене матуре, 1934. године, Соња је одлучила да упише Пољопривредно-шумарски факултет, који се годину дана раније преселио у нову зграду у Земуну. Одлуку да упише студије пољопривреде донела је самостално, а превагнула је њена љубав према природи коју је стекла кроз многобројне излете са извиђачима. Доласком на Београдски универзитет, Соња се укључила у револуционарни студентски покрет, о чијим је акцијама слушала још у току гимназијских дана, пошто је њен брат Миленко Маринковић, као студент грађевине на Техничком факултету, био активан учесник овог покрета. Обнављањем организације Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) на Универзитету, годину дана пре Соњиног доласка на студије, активност револуционарног студентског покрета је нагло оживела после забрана и прогона током Шестојануарске диктатуре. Борба револуционарних студената за аутономију Универзитета и боље услове живота студената, била је оличена кроз организовање штрајкова, демонстрација, зборова и других акција, а студенти-комунисти успели су да се нађу у управама већине стручних, културних и других студентских удружења. Када је јуна 1934. године био је основан Акциони одбор стручних студентских удружења, у који су ушла по два представника свих стручних студентских удружења, у њему се нашао по приличан број студената-комуниста, што је одиграло велику улогу у обједињавању студентских акција. Тада су биле основане Менза студената агронома и Општа студентска менза, које су поред прехране студената, постале политички центар студената-комуниста. Како би обуздао револуционарни студентски покрет и спречио студенте-комунисте да преузму сва стручна студентска удружења, Влада Богољуба Јевтића је средином јануара 1935. године, донела одлуку да групу ухапшених студената-комуниста интернира у логору у Вишеграду. Ово је изазвало велико незадовољство међу студентима, па је дошло до демонстрација и протестних зборова на свим факултетима, а током једног од сукоба са полицијом, био је убијен студент права Мирко Срзентић. Након овога дошло је до новог хапшења студената и њиховог интернирања у Вишеград, а четвртина, од укупно 46 тада интернираних студената, били су са Пољопривредно-шумарског факултета. Савез комунистичке омладине је успео да поведе веома широку политичку кампању за пуштање ухапшених комуниста, па је под притиском домаће, али и светске јавности, овај логор био распуштен 20. марта.
300px|мини|десно|Зграда Пољопривредног факултета у Земуну Током прве године студија Соња није активно учествовала у револуционарном студентском покрету, а њено укључивање је текло постепено. Ипак, крупни политички догађаји на Универзитету оставили су на њу велики утисак, посебно јер је у њима учествовао велики број студената са њеног факултета. У току школске 1943/35. године револуционарни студенти Пољопривредно-шумарског факултета су почели са бојкотом предавања професора ботанике Петра Ђорђевића, а како се овај сукоб проширио, Савет факултета је јуна 1935. године донео одлуку да се други семестар прве године не призна за 120 студената, што је довело да студентских демонстрација, током којих је интервенисала и жандармерија. Како је у овим демонстрацијама учествовала и Соња, она се нашла међу 20 студената који су од стране Универзитетског сената били кажњени искључивањем са факултета. Соња је била међу четворо студената који су кажњени губитком права на упис и полагање испита за један семестар, а међу 20 тада кажњених студената био је и Петар Стамболић. Овај догађај значајно је утицао на Соњу да се наредне школске 1935/36. године активно прикључи револуционарном студентском покрету. Заједно са другарицом Сашом Ђурановић, одлазила је на студентска предавања, која су најчешће одржавана на Правном факултету, а посебну пажњу скренуло им је једно излагање студента Лоле Рибара.