Штокавско наречје (такође штокавица, штокавштина) је лингвистички назив за наречје, односно скуп дијалеката српског језика, на чијој основи је, поред српског, био стандардизован и некадашњи српскохрватски језик, као и хрватски књижевни језик, а на истим основама су касније обликовани и новији језички стандарди, бошњачки и црногорски.

Термин штокавско наречје дефинисан је у стручним лингвистичким круговима током 19. века, уз ослонац на упитне заменице „што” или „шта”, које су биле карактеристичне за ово наречје, док су из сродних упитних заменица „ча” и „кај” изведени упоредни називи за суседна наречја, чакавско и кајкавско.

У склопу савремене србистике, концепт штокавског наречја сагледава се критички.

Историјски приказ мини|265п|Штокавски дијалекти пре Југословенских ратова мини|265п|Штокавски дијалекти пре Југословенских ратова мини|265п|Распрострањеност штокавског наречја пре миграција из 16. века

Прво раздобље које траје до краја 12. века је доба спорих језичких промена, углавном на гласословном плану. Због невеликог броја текстова (повеља Кулина бана, Михановићеви фрагменти) стање се углавном реконструише методама историјско-поредбене лингвистике.

У другом периоду, 13-14. век, долази до већег броја промена гласова и облика, што на крају има за последицу редукцију броја гласова из фонемског инвентара староцрквенославенскога језика.

Треће раздобље, у 14. и 15. веку, сведок је мешања дијалеката, већих миграција због османске најезде, нестанка посебних облика западне и источне штокавице и стварања новоштокавских дијалеката који остају супостојати с старовоштокавскима.

Штокавско наречје је према западу првобитно покривало ужи простор од данашњег, што значи да се штокавски језик ширио у последњих пет векова, преплављујући територију на рачун чакавштине и кајкавштине. Савремена распрострањеност ова три дијалекта као и њихова унутрашња слојевитост (посебно штокавског и чакавског) је првенствено резултат миграција које су изазвале ширење Османског царства на Балкану. Миграциони таласи су били посебно снажни од 16. до 18. века. века, што је довело до далекосежних језичких и етничких промена на централном јужнословенском простору.

До сада су најбројније, покретне и експанзионистичке миграције биле јекавско-штокавски говорници источне Херцеговина, који су населили већи део западне Србије, неколико области источне и западне Босне, већи делови Хрватске (Банија, Кордун, Лика, делови Горски котар, континентални делови северне Далмација, нека места северно од Купе, делови Славоније, југоисточна Барања итд.). То је разлог зашто је источнохереговачки дијалект данас најраширенији штокавски дијалекат. Ове сеобе су имале и кључну улогу у ширењу новоштокавских иновација.

Док су Срби сви штокавци, Хрвати су у четвртој деценији 19. века, у тежњи да се ослободе регионалне расцепканости која је дотле спутавала развој њихове културе, усвојили штокавско наречје као основицу књижевног језика. При том су они изабрали јекавски говор, кога су користили претежно православни Срби са изузетком града Дубровника, не само због великог угледа народне поезије и жеље да се остваре што већа блискост са Србима, већ и због престижа дубровачке књижевности.

Кристализација књижевног језика Хрвата није ишла глатко и дискусије око овога трајале су међу Хрватима око пола века, док није коначно усвојена вуковска основица штокавског јужног наречја, али у пракси са доста модификација у синтакси и лексици, заснованих не увек на хрватским народним говорима, већ понекад и на калкирању према немачком језику.

Подела штокавског наречја Штокавско наречје се дели према разним лингвистичким начелима. Основна подела почива на три дијалекатске групације (староштокавска, средњоштокавска, новоштокавска), а додатна класификација почива на варијантама у рефлексу прасловенског гласа јат, који се у латиници бележи као ě (екавица или ијекавица).

Староштокавски дијалекти: зетско-рашки (ијекавски) косовско-ресавски (екавски) источнобосански (ијекавски) славонски (икавски)

Средњоштокавски дијалекти: призренско-јужноморавски (екавски) сврљишко-заплањски (екавски) тимочко-лужнички (екавски)

Новоштокавски дијалекти: источнохерцеговачки (ијекавски) шумадијско-војвођански (екавски) млађи икавски (икавски)

Опште особине штокавскога наречја Главне особине већине штокавских говора су: заменица што прелазак /ǫ/ у /у/ (вук, сунце) замена слоготворног /л/ с /о/ на крају речи или слога (писал/писао, говорил/говорио) у неким крајевима /х/ (’оћу,’ајде) нагласак »помакнут« са последњега слога ненаглашене дужине и друго.

У делу штокавских говора, отприлике од 16. века развиле су се карактеристике због којих се ти говори називају новоштокавскима. Главне су новоштокавске особине: ново акцентовање четвороакценатски систем на унутрашњим слоговима само узлазни акценти последњи слог без акцента ненаглашена дужина само иза акцента уметање -ов-/-ев- у деклинацији дела именица мушкога рода (крајеви/путеви; такозвана дуга множина) изједначавање падежа у множини (на пример датив множина селима, локатив (о) селима, инструментал селима).

Најстарији споменици Најстарији језични споменици штокавштине садрже помешани онодобни штокавски вернакулар и староцрквенословенски језик. Највећи део отпада на дипломатске и трговачке уговоре, а мањи део на верске обреднике и у камену клесану епиграфику. Део лингвиста сматра да је један од првих штокавских текстова на вернакулару повеља Кулина бана из 1189, док су други мишљења да се ради о староцрквенословенско-штокавској мешавини. До османске инвазије у 15. веку, већина раноштокавских текстова — са различитим уделом црквенословенскога — потиче из подручја садашњега Дубровника и јужне Далмације, већега дела Босне и Херцеговине (историјски Босна, Хум, Завршје, Доњи Краји,..), јужне и западне Србије, Косова и већега дела Црне Горе. Славоније је једно од штокавских подручја из којих нема текстова из раздобља пре турске инвазије.

Раноштокавски се споменици не могу једноставно и једнозначно поделити по савременом националном »кључу«: иако је део неоспорно српски, као правни прописи српских владара у 14. и 15. веку, а део исто тако неспорно хрватски (нпр. дубровачки верски обредници из 14. века), велик се део старијих текстова, посебно босанске и хумске правне повеље, те преписка Дубровника са босанском и српском државом, веома често класификују као заједнична хрватска, српска, црногорска и бошњачка језично-културна баштина. Степен и профил припадности некој културној сфери зависи о низу фактора за које језикословци још нису усугласили критеријуме. Након турске инвазије и изразитије етно-конфесионалне диференцијације што је послужила као темељ модернима нацијама, хрватски штокавски текстови долазе из Дубровника, копнене Далмације, Босне, те, од 18. века, Славоније и Срема. Српски и црногорски списи на штокавском вернакулару потиснути су реафирмацијом црквенословенскога у верској служби и другим подручјима живота, но, први се текстови — изузмемо ли део кореспонденције разних српских владара и угледника у 16. и 17. веку — на народном језику појављују у првој половини 18. века. Бошњачко-муслиманска аџамијска (алхамијадо, аљамиадо) књижевност на народном језику, писана модификованим арапским писмом, почиње у 16. веку и траје, промењива интензитета, до средине 19. века.

Види још

Дијалекти српског језика Староштокавски дијалекти Средњоштокавски дијалекти Новоштокавски дијалекти Бечки књижевни договор Новосадски договор Декларација о заједничком језику Српско-хрватско-словеначки језик Историја српскохрватског језика

Референце

Литература

Спољашње везе Карта српскохрватских наречја Карта штокавских дијалекта по Далибору Брозовићу

Категорија:Српски дијалекти Категорија:Хрватски дијалекти Категорија:Српскохрватски дијалекти Категорија:Бошњачки језик Категорија:Црногорски језик