мини|Симаргл - приказ по Рубљову Симаргл је божанство Источних Словена, нејасних функција. Није утврђено да ли је у питању једно (Симаргл) или два божанства (Сим, Регл).
Предпоставља се да је ово словенско божанство огња и да је био везан за кућно огњиште, али и за свету ватру која се палила током верских обреда. Неки извори наводе да је сам Симаргл персонификација ватре која је за Словене представљала светињу. Ватра се пре свега везивала за кућно огњиште, место које се код старих Словена такође сматрало светињом јер је било физичко и духовно средиште око кога се окупљала цела породица, али и због обављања ритуалних радњи које су везиване за огњиште. Етимологија Реч Симар'гл или Симарьглъ многи расчлаљују на Сима – и – рьглъ – како их и споменици често наводе. Други део речи рьглъ доводимо у везу са кореном рьг, рьы - а то је српски глагол рг-ти или као композит изргати. Код Срба се често чује придев изрган у значењу израђен, искидан. Тако се на пример каже: „изрго се од рада”. Тај глагол ргати значи управо кидати (у Србији се чује још и глагол гурнут и : то је тај исти глагол: ргнути – грнути – гурнути).
Значење ргати (кидати) може да се прошири и на глагол терати, гонити. У српском језику постоји реч „рога” што значи откинут комад дрвета, колац, батина (везује се стоци за ноге да се не разбеже). Растављањем речи рьглъ на рьг-лъ; наставак – лъ је нешто обичн о у старословенском језику на пример: пек-лъ, што значи пакао. Рьглъ би дакле значило терање, кидање, гоњење, одбијање (гонилац – одбијач). Ако сад са овим значењем другог дела речи размотримо и реч „Сима–рьглъ”, добило би се Симаргла, као онога који гони Сима. Ако међутим, узмемо Шафарикову забелешку о том божанству тј. Зима – рьглъ, добићемо онога који гони Зиму, студен. Сима–рьглъ би према томе био бог који гони и тера зиму, дакле бог Зимогоња.Драгослав Срејовић, Религије, Симаргл, У: Група аутора, Археологија и религија Балкана стр. 52-53.
Значења Сва нагађања словенских митолога о функцијама овога божанства су само хипотезе. Сматра се да је његова улога била да „смири“ тј. да отера зиму. Његово или њено време је крај марта и почетак априла, а цвет је висибаба. Сматра се да има два лица Бабу Марту која одлази али воли да „претреса јастуке“ (перје које пада са неба=снег) и друго лице, лице дечака који својим стопалима топи снег и доноси пролеће. Поштован је и током целе зиме му је приношена жртва у виду пернатих животиња или перја, „да се не разљути баба, што мора јастуке да претреса и не остане вечно“ Референце
Категорија:Словенска митологија