Устав Краљевине Србије из 1888. године (познат и као Радикалски устав), био је четврти по реду устав Србије који је био на снази од 1889. до 1894. Усвојила га је Велика народна скупштина, на заседању 3. јануара 1889. (22. децембра 1888. по јулијанском календару). У Тимочкој буни 1883. године, сукоб између демократских тежњи народних маса и апсолутистичких тежњи краља Милана доживео је врхунац. Бројни спољни и унутрашњи проблеми који су довели у питање опстанак династије Обреновића на престолу, приморали су краља да донесе тај устав.
Устав од 1888. разрадио је основне напредне идеје оновременске европске уставности – народно представништво је равноправан учесник у законодавству са монархом; парламент добија у целости буџетско право, као и право постављања питања, интерпелације у изборним и у чисто административним питањима¸влада је политички одговорна парламенту; избори су непосредни, а посланички мандат се дели по начелу сразмерног представништва; грађанска права прецизно су Уставом уређена и њих јамчи непосредно Устав; судство је независно; уведена је општинска, среска и окружна самоуправа. При том су самоуправом округа, срезова и општине посебно биле задовољне широке сељачке масе, које су дале подршку радикалима јер су сељаци више били огорчени на централизам и државну полицију, него што су били одушевљени на парламентарност, која је за њих била још нова ствар. Сенку на ове демократске установе баца установа квалификованих посланика, наиме, по два лица посебних својстава која се непосредно бирају за посланике у сваком округу. Та лица су, поред општих услова потребних за избор посланика, морала поседовати још и факултетску диплому, или својство наведено у Уставу. То је била цена коју су радикали имали да плате за противљење предлогу напредњака за увођење другог дома у народно представништво, чија је сврха да ограничава власт већине. Бирачко право није било опште постојала је обавеза пореског цензуса и друга законска и уставна ограничења.
Позадина Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година 19. века у Србији су формиране три политичке странке — Народна радикална странка, Либерална странка и Напредна странка.
У Србији је после ратова почело формирање политичких странака. Под утицајем социјалистичких идеја Светозара Марковића образована је радикална странка, а конзервативни елементи, који су тежили за реформама у Србији у модерном духу, образовали су, заједно за неким либералним дисидентима, напредну странку.
После ступања на снагу устава из 1869. године, Либерална странка, која је једина могла да створи озбиљну опозицију, постала је владина странка. Новостворене странке – напредњаци и радикали – међутим, незадовољни постојећим стањем, у први план свог политичког програма стављају промену устава.
Напредњаци су се у свом предлогу новог устава између осталог залагали за то да се Скупштини да она моћ коју има у земљама парламентарног режима, али са два дома – оба на основу високог цензуса.
Радикална странка, чије је првобитно извориште био социјалистички покрет Светозара Марковића, седамдесетих година је критиковала бирократски систем са економског гледишта. Али почетком осамдесетих, када су се и формално организовали као политичка странка, радикали су своју пажњу усредсредили на однос између Владе и Скупштине, тражећи нов устав који ће Скупштини дати врховну власт.
Либерална странка Јована Ристића 19. 10. 1880. године одлази са власти, а њено место заузима Напредна странка, уз чију подршку кнез Милан са Аустријом закључује тзв. Тајну конвенцију. По њој Аустрија гарантује Милану и његовим потомцима престо, као и дипломатску подршку у случају ширења Србије према југу. За узврат, кнез Милан обећава да Србија неће водити никакву агитацију у Босни и Херцеговини (тада већ под аустријском окупацијом) и да, без претходног споразума са Аустро-Угарском, неће закључивати политичке уговоре са страним државама.
Народна радикална странка је све више јачала и имала је подршку огромне већине сељаштва које је чинило близу 90% становништва земље. Либерална и Напредна странка су имале подршку трговаца, сеоских домаћина, банкара и индустријалаца. Већ 1882. долази до сукоба Народне радикалне и владајуће Напредне странке и до озбиљне парламентарне кризе. Пропаст акционарског друштва, Бонтуове „Генералне уније“, које је у тренутку банкротства дуговало Србији више од 34 милиона динара (буџет Србије тада није износио више од 26 милиона задао је тежак ударац напредњачкој влади и допринео расту популарности радикалске опозиције. Месецима се само о томе причало. Влада је размишљала о оставци, али је кнез Милан био против тога. Влади је био потребан успех који ће засенити Бонтуово банкротство, и због тога су министри тражили да се прогласи краљевина. Кнез Милан се сложио и краљевина је проглашена 22. фебруара 1882. Ово је довело до краткотрајног усхићења у народу, али је већ након неколико дана опозиција поставила ултиматум влади да јој у року од 24 сата одговори на интерпелацију о Бонтуовој пропасти. Када је влада то одбила, опозиција (радикали и либерали) је напустила скупштину и тако је оставила без кворума (који је тада износио 3/4 од укупног броја посланика). Покушаји да се упражњена места попуне на допунским изборима су пропали, јер су радикалски посланици два пута поново бирани у скупштину. Међутим, напредњачка власт је после других избора поништила све гласове које су добили искључени посланици, а у скупштину су ушли они који су добили највише гласова иза њих. Неки од посланика који су по том принципу ушли у скупштину нису добили више од два гласа, због чега су прозвани „двогласцима“, а читава скупштина „двогласачком“.
Популарност коју су у народу стекли радикали била је разлог оштрих напада и прогањања од стране владајуће Напредне странке и краља Милана, који су против радикала користили сва дозвољена и недозвољена средства. У атмосфери заоштрених страначких борби и краљеве изразите нетрпељивости према радикалима, у јесен 1883, у источној Србији избила је Тимочка буна, коју је Милан вешто искористио за обрачун са Радикалном странком и њеним најистакнутијим првацима.
Охрабрен новонасталом ситуацијом и ослобођен страха од радикала, краљ на међународном плану повлачи још један рискантан потез. Новембра 1885, са образложењем да штити равнотежу снага на Балкану, објављује рат Бугарској, која је мало пре тога, септембра исте године, анектирала источну Румелију, дотле аутономну провинцију Отоманског царства, са хришћанским генералним гувернером. Недовољно наоружана, неприпремљена и у ратовима (1876—1878) исцрпљена, српска војска је претрпела пораз код Сливнице, а затим и код Пирота. Букурешким миром, уз посредовање Аустрије, успостављено је територијално стање од пре рата. Пораз у рату са Бугарском отежао је положај краља Милана и он је размишљао о абдикацији. Опозиција која се после Тимочке буне примирила, поново је постала гласна. За поновно успостављање ауторитета династије, нарушеног непопуларним ратом са Бугарском, Милану је била потребна подршка радикала. Из тих разлога је, на место дотадашње напредњачке, формирана коалициона влада либерала и радикала (јуна 1887) а од септембра чисто радикалска.
Прокламацијом 14. 10. 1888, краљ Милан је наредио изборе за Велику народну скупштину ради промене устава. Краљ је такође дао на знање да нови устав мора бити заједничко дело свих странака и да ће одобрити само оно у чему се све странке буду сложиле. Нови устав је потврђен и објављен 22. 12. 1888. године.
Уставотворни одбор који је именован 15. октобра, добио је задатак да спреми нацрт новог устава. Место председника Одбора краљ је задржао за себе, а за потпредседника су одређени Јован Ристић, Милутин Гарашанин и Сава Грујић. Из редова овог Одбора, који је бројао преко 80 људи, изабран је Ужи одбор од 12 чланова, који је радио од 22. октобра до 24. новембра. Нови Устав који је потврђен и објављен 22. 12. 1888. године базирао се углавном на нацрт који је дао Ужи одбор.
Радикали Радикална странка прва је извршила своју организацију. У њеним статутима, који су изграђени 1881, најважније је то, што су, поред једног главног одбора који је седео у Београду, предвиђени још и месни одбори по целој земљи. Овакве месне одборе није дотле имала ниједна странка; међутим тек помоћу таквих одбора странка је могла ступити у приснију везу са народом и увући га у своју организацију.
Пошто су статути радикалне странке били готови, њени агитатори разишли су се по народу да тумаче програм странке и да дају прва упутства за образовање месних одбора. Тек након што је овако припремљен терен, прешло се на уписивање сељака у радикалну странку. Испрва, с уписивањем није ишло лако. То је била нова ствар за сељака. За време полицијске државе уставобранитеља и кнеза Михаила, сељаку је пуњена глава да његово није да води политику и критикује радњу власти. Његово је да власт слуша и поштује.
Када су радикали почели звати сељаке да се уписују у њихову странку, сељаци су страховали да их полиција не узме због тога на одговор, и да не заврше у затвору зато што су хтели да се јавно баве политиком.
Радикали су први извршили страначко врбовање сељака у маси, први зашли са страначким списковима из места у место, први установили месне одборе који ће, као нека врста страначког подофицирског кадра, држати сељачку масу под сталним надзором и руководством.
За стварање радикалне странке у народу највише заслуга има Пера Тодоровић. Један од најмилијих ученика Светозара Марковића и главни сарадник на његовом политичком листу „Јавности“, Тодоровић је, много више него Пашић, важио за Марковићевог наследника и за чувара његове доктрине.
Радикалну странку Теодоровић није замишљао као обичну странку. За њега, као за руске револуционаре, политика је била ствар вере.
У својим успоменама, Тодоровић казује да је радикализам показивао све знаке религиозног фанатизма, и да није требало много да постане „ моћна религиозна секта“, која би прешла међе наше државе и раширила се по целом Балкану.
Сукоб краља Милана и радикала У борби која се водила између напредњака и радикала, напредњаци си имали на својој страни краља, а радикали народ. Краљ се „понапредњачио“, а сељак „порадикалио“. Борба између напредњака и радикала претворила се у борбу између краља и народа. Радикали су тражили владу за себе као странка која има већину у народу. Пошто им је народ дао поверење, треба и краљ да им га да. Краљ Милан је стајао на гледишту, да она странка која тражи владу, мора, поред већине у народу, имати и способност за вођење државних послова.
Сукоб краља Милана и Напредне странке с једне, и Народне радикалне странке с друге стране, све се више заоштравао. Краљ Милан је намеравао да искористи Илкин атентат из 1883. за обрачун са радикалима, међутим истрага није утврдила њихову умешаност а Јелена Илка Марковић је ћутала и није окривила никога да јој је помагао. Исте те године, недуго након победе радикала на изборима од 7. септембра 1883, избила је Тимочка буна, коју је краљ искористио за обрачун са радикалима.
Многи радикали су осуђени на дугогодишње затворске казне, укључујући и поједине чланове главног одбора странке. Неколико их је осуђено на смрт, међутим ниједна смртна казна није извршена. Никола Пашић је емигрирао у Бугарску и тако избегао извршење смртне казне, док су остали осуђеници на смрт из редова радикала помиловани. Слободанка Стојичић наводи да је Тимочка буна била главна прекретница у догађајима око уставне реформе. Према њој, Радикална странка, после Тимочке буне и краљевог обрачуна с њом, није више била искључива и била је спремнија на преговоре и компромис са двором (посебно београдско водство странке).
Доношење Устава 200px|мини|десно|Потписи на предлогу Устава Србија је као независна краљевина формално донела три устава – 1888, 1901. и 1903. године. С обзиром на то да је устав из 1903. године био у суштини поновљен Устав из 1888. године, фактички су у питању била два уставна текста.