thumb|300px|right|Групе на Апенинском полуострву у гводеном добу. Латини (), један од италских народа, настањивали су првобитно релативно ограничену територију јужно од Тибра, по њима названу Лацијум (-{Latium}-), која је у историјско време била додатно смањена инвазијом Волска у област између Албанских брда (-{Albanus mons}-) и Аурунских планина (тзв. -{Latium Novum}- или -{Latium adiectum}-). Главни су латински центри били Алба Лонга, Тускул (-{Tusculum}-), Лавиниј (-{Lavinium}-), Ардеја (-{Ardea}-), Тибур (данас Тиволи) и Пренеста (-{Praeneste}-, данас Палестрина), док су волшчански центри били Велитра (данас -{Velletri}-), Сигнија (данас -{Segni}-), Кора (данас -{Cori}-), Сатрик (-{Satricum}-), Анциј (-{Antium}-) и Анксур (волш. -{Anxur}-, лат. назив -{Tarracina}-, данас -{Terracina}-).

Историјски значај племена Латина у основи је везан за град Рим, истурену тачку одбране према етрурској области. Испреплетеност легенди о оснивању Рима чини етнографске традиције о Лацијуму веома шароликим и сложеним. Лингвистички показатељи, који почињу с натписима из 7. и 6. века п. н. е., указују на индивидуалност латинског света, различитог од суседне етрурске цивилизације и од источноиталских народа.

Латини су били удружени у савез, чије је седиште било Јупитерово светилиште на Албанским брдима. Њихово је религијско наслеђе опстало у веровањима и култовима римског света. Најстарију латинску културу (9–8. век п. н. е.) карактеришу кремација као начин сахрањивања, што јој је било заједничко са културама Етрурије и северне Италије, те бронзана култура која показује блискост са прото-вилановском културом и са културама тиренске јужне Италије. Етрурска политичка контрола над Лацијумом (вероватно 7–6. век) подударила се с очигледним етрурским културним и уметничким утицајем. Истовремено су с југа продирали елементи грчке културе, почевши од алфабета.

Северно од Лацијума живела су племена етнички сродна Латинима, са главним центрима у Капени (-{Capena}-) и Фалерију (-{Falerii}-, одакле потиче име Фалишћани = данас -{Civita Castellana}-). Њихова се политичка и културна историја стапа с етрурском. Фалишћански дијалект, познат с натписа, био је првобитно латински, али је контаминиран и модификован источноиталским и етрурским елементима.

Име Латини и Власи су уској историјској, културолошкој и етимолошкој вези, па је могуће да су ова имена у старини потекла од сточарског сталежа, од речи вол, као што је и италијанско име потекло од речи теле, витело. Волос, словенски бог је заштитник и сточара, а у средњем веку Власи су сточари. Немци и неки словенски народи романске, латинске народе зову још и Власима.

Референце

Види још Антички Рим Хронологија античког Рима Латинска имена

Категорија:Стари народи Категорија:Италски народи