Солунски фронт у Првом светском рату је настао као покушај Савезника да помогну Краљевини Србији у јесен 1915. против здруженог напада Немачког царства, Аустроугарске и Краљевине Бугарске. Експедиција је дошла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије, с била је отежана и унутрашњом политичком кризом у Грчкој (Национална шизма).
На крају је створен стабилан фронт, који се простирао од албанске обале до реке Струме, у ком су се међународне савезничке снаге бориле са Централним силама. Солунски фронт је остао прилично стабилан, упркос локалним акцијама, све до велике савезничке офанзиве 15. септембра 1918, која је резултовала капитулацијом Бугарске и ослобођењем Србије.
Погинули војници на фронту су сахрањени у склопу српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну и осталим српским војним гробљима у данашњој Северној Македонији, док су у многим земљама подигнути споменици борцима. Данас се у Србији и Републици Српској 15. септембра, на дан пробоја Солунског фронта, обележава Дан српског јединства, слободе и националне заставе.
Позадина
Аустроугарска је напала Србију у августу 1914, али није успела да савлада српски отпор. Након уласка у рат Османског царства на страни Централних сила, одлучујући фактор је био положај Бугарске. Бугарска је заузимала стратешки важан положај на боку Србије, а њена интервенција на било којој од страна би одлучујуће пореметила равнотежу. Међутим, Бугарска и Србија су водиле два рата у последњих 30 година, први 1885. (Српско-бугарски рат), а други 1913. (Други балкански рат). Исход последњег је био понижавајући за Бугарску, и постојало је широко мишљење у бугарској влади и народу да је Србија украла земљу која је законито припадала њима.
Док су Савезници могли да понуде мале територијалне уступке од Србије и (још увек неутралне) Грчке, обећања Централних сила су била много примамљивија, пошто су оне нудиле већину територија које је Бугарска тражила. Након пораза Антанте код Галипоља и руског пораза у Горлице-Тарновској офанзиви, који су демонстрирале снагу Централних сила, краљ Фердинанд је потписао споразум са Немачком и 21. септембра 1915 је започео мобилизацију за рат.
Пад Србије Током протеклих девет месеци, Србија је покушавала да обнови своје ослабљене армије и побољша стање са залихама. Упркос великим напорима, српска војска је била за само 30.000 људи већа него на почетку рата (око 225.000) и још увек није била добро опремљена. Иако су Уједињено Краљевство и Француска говориле о озбиљнијој војној помоћи Србији, ништа није урађено све док већ није било касно. Када је Бугарска започела мобилизацију, Французи и Британци су послали две дивизије да помогну Србији, али су касно стигле у грчки град Солун. Делимични разлог за ово одлагање су била сукобљена мишљења у грчкој влади о овом рату.
Према Србији су кренуле бугарска, немачка и аустроугарска војска, све под командом фелдмаршала Макензена, које су укупно бројале око 500.000 људи. Немци и Аустроугари су започели свој напад 5. октобра масовном артиљеријском припремом, коју су следили преласци преко река Саве и Дунава. Затим је 11. новембра бугарска војска напала из два правца, једним са севера према Нишу, а једним са југа према Скопљу. Бугарска војска је била велика и брзо се пробила кроз слабије српске снаге које су покушавале да зауставе њено напредовање. Због бугарског пробоја, позиција Србије је била безнадежна; њена главна војска на северу земље би или била окружена и приморана на предају или би морала да покуша да се повуче.
200п|лево|мини|Српска војска током повлачења преко Албаније
Војвода Путник је наредио повлачење на југ и запад према Црној Гори и Албанији. Време је било лоше, као и путеви, а војска је морала да помогне десетинама хиљада цивила који су се повлачили са њом. Укупно је око 125.000 српских војника стигло до обале Јадранског мора, где су дошли бродови (на изричиту интервенцију руског цара Николаја Другог Романова) и укрцало се на италијанске, француске и остале савезничке транспортне бродове који су их превезли на бројна грчка острва (већина је отишла на Крф), пре него што су послани за Солун. Војвода Путник је морао бити ношен током целог повлачења и умро је мало више од годину дана након тога у болници у Француској (умро је у Ници 1917. године).
Француске и британске дивизије су кренула на север од Солуна крајем новембра под командом француског генерала Мориса Сараја. Међутим, британским дивизијама је наређено из Лондона да не прелазе грчку границу, тако да су Французи сами кренули према реци Вардар. Њихово напредовање је била ограничена помоћ одступајућој српској војсци, пошто је бугарска војска морала да сконцентрише веће снаге на јужном крилу да би се носила са овом претњом. До половине децембра, генерал Сарај је закључио да је повлачење неопходно због одлучних бугарских напада на његово положаје.
Ово је била скоро потпуна победа за Централне силе. Железница од Берлина до Истанбула је коначно отворена, и, као резултат, Немачка је била у могућности да помогне свом слабијем савезнику, Османском царству. Једини недостатак победи је било повлачење српске војске, која је остала организована и била је спремна за борбу након само шест месеци.
Рововски рат На солунском фронту успостављене су линије ровова. Због каменитог терена унутрашњи нагиби ровова и склоништа облагани су џаковима пуњеним песком и земљом.Генерал-пуковник Никола Гашевић, Војна Енциклопедија, Друго Издање, Том 6.Београд 1973. Наулох-Подводни, стр.223.
Успостављање Солунског фронта 1916 мини|Ситуација на централном делу фронта 16. августа 1916. где је била и српска армија|лево мини|Офанзива савезничке војске у јесен 1916. Након завршетка офанзиве линија је остала иста све до пробоја солунског фронта 1918. и капитулације Бугарске thumb|Кретање артиљеријске запреге по каљавим путевима thumb|Француске јединице марширају ка фронту Аустроугарска војска је напала Црну Гору, савезника Србије, и до 25. јануара мала црногорска војска се предала. Аустроугарска је наставила своје напредовање дуж јадранске обале, напавши Албанију која је била под контролом Италије. До краја зиме, мала италијанска војска је била истерана из скоро целе земље.
У овом тренутку, са изгубљеним ратом на Балкану, британски генералштаб је тражио повлачење свих својих војника из Грчке, али је француска влада протестовала. Пошто су француске дивизије остале, остале су и британске, али са нескривеним незадовољством. Савезничке армије су се утврдиле око Солуна, који је постао велики утврђени камп. Српска војска (сада под командом генерала Петра Бојовића), након одмора и опоравка на Крфу, је француским бродовима пребачена на Солунски фронт.
У међувремену се политичка ситуација у Грчкој заоштрила. Званично, Грчка је била неутрална, али је краљ Константин -{I}- био пронемачки опредељен, док је премијер Елефтериос Венизелос био за Француску. Грчка је у почетку подржала француско-британску помоћ Србији, а онда јој се супротставила; коначно, након Венизелосове оставке, ројалистичка влада ју је званично осудила, али се није стварно супротставила надмоћнијим савезничким снагама које су се искрцале у Солуну. Немци, који су покушавали да придобију Грчку на своју страну, су били опрезни да не пређу грчку границу.
У мају 1916. генерал Сарај је затражио да се грчка војска демобилише и грчка влада се повиновала том захтеву. Међутим, ова акција је још више натерала грчку владу да иде према придруживању Централним силама.
мини|десно|Војни камп Српске војске 2. августа 1916. године Са поузданим сазнањем да ће се Румунија придружити Савезницима, генерал Сарај је почео припреме за напад на бугарску војску. Немци су, уз помоћ обавештења која су добили од грчких присталица, сачинили план за свој изненадни напад. Немачка офанзива је покренута 17. августа, три дана пре него што је било предвиђено да почне француска офанзива. Заправо, ово је била бугарска офанзива, пошто је аустроугарска војска била у Албанији, а само једна немачка дивизија је била на грчкој граници. Напад је у почетку, захваљујући изненађењу, постигао известан успех, али су српске снаге заузеле одбрамбене линије након две недеље. Зауставивши бугарску офанзиву, српска војска је извела контранапад 14. септембра. Терен је био тежак и Бугари су се бранили, али је српска војска полако напредовала. О бици за Битољ, Арчибалд Рајс, који је посматрао битку, записао је: „Ја сам на једној осматрачници поред војводе, који управља битком. Предамном се протеже таласасто земљиште битољске долине. На дну се одвијају на плавичастој планини минарета и куле… Иза нас привезана су два балона, па се полако окрећу на ветру. Авиони француско-српски пролећу испод нас да извиде непријатељске положаје. Непријатељске војске које су испред нас састоје се од Бугара и два пука Немаца… Артиљерија српско-француска сипа гранате без прекида. Са моје осматрачнице јасно распознајем грдне рупчаге које су изровале огромне гранате. Земља је добила неки изглед предела на Месецу.”Блиц, Велике српске војсковође, стр. 51 Спори напредак српских снага се наставио кроз октобар и у новембру, иако се време погоршало и снег почео да пада на планинама. Немци су послали још две дивизије да помогну бугарској војсци, али су француске и српске војске 19. новембра заузеле Битољ.
Губици у овој кампањи су били најмање 50.000 војника са савезничке стране и вероватно више од 60.000 убијених и заробљених Бугара и Немаца. Фронт је напредовао око 40 -{km}-. У борбама током 1916. 32.880 српских војника и 1.209 официра је избачено из строја, од чега је 4.440 погинуло или умрло од задобијених рана.
Међутим, бугарско напредовање у грчку Источну Македонију је изазвало још једну унутрашњу грчку кризу. Влада је наредила својим војницима у том подручју (демобилизованом 4. корпусу) да не пружају отпор, и упркос повременим локалном отпору који је пружило неколико официра, већина корпуса са својим командантима је била приморана на предају немачким снагама и остатак рата је провела у заробљеништву у немачком граду Герлиц. Предаја тешко стечених новоосвојених територија омраженим Бугарима без отпора је виђена од стране многих официра Венизелосове војске као последња кап. Уз активну помоћ савезничких власти, они су извели пуч којим су осигурали Солун и већи део Македоније за Венизелоса (види Покрет за националну одбрану). Од тог тренутка Грчка је имала две владе, званичну ројалистичку у Атини, која је задржала своју неутралност упркос растућем савезничком притиску, и револуционарну Венизелосову владу у Солуну, која је одмах ушла у рат на страни Антанте.
У исто време, Италија је разместила још војника у Албанији и ове нове трупе су успеле да присиле аустријски корпус на повлачење кроз планинске пределе јужно од језера Острово. thumb|Бугарски напад у околини Манастира
Снаге Антанте на Солунском фронту мини|Солунски фронт сачињавале су мешане народности: војник из Индокине, Француз, Сенегалац, Енглез, Рус, Италијан, Србин, Грк и Индијац thumb|Српски ров на Солунском фронту|лево thumb|Француски војници у нападу Солунске експедиционе снаге су се састојале од контингената из четири „велике силе” Антанте (Француска, Велика Британија, Италија и Русија) и Србије. Французи су командовали Источном армијом (Armee de l'Orient), која је формално конституисана 12. октобра 1915. под командом генерала Мориса Сараја, и састојала се од десет француских, италијанских и руских дивизија, груписаних у три „дивизијске групе” које су имале статус корпуса, као и осам српских дивизија. Сарај је 22. децембра 1917. замењен генералом Адолфом Гијомом, који је објединио и британску Солунску и Грчку армију у јединствену Савезничку источну армију (Armees alliees de l'Orient), која је заузела положаје у седам сектора дуж југоисточне Албаније и грчке Македоније. У јуну 1918. Луј Франше д’Епере је наследио Гијомa, који је под својом командом имао 620.000 људи.