Никшић је град и сједиште истоимене општине у Црној Гори. Према попису из 2023. било је 65.805 становника, те је према томе Никшић други град по броју становника у Црној Гори. Површина општине је 2.065, што Никшић чини територијално највећом општином у Црној Гори и бившој Југославији. Налази се усред Никшићког поља, у близини брда Требјесе.
Историја мини|лево|План остроготске тврђаве Анагастум Стари град Оногошт, настао у IV вијеку као римско војно утврђење Андерба (castrum Anderba) у Никшићком пољу, као раскрсници важних путних праваца који су повезивали уже територије и сусједне области, добро ситуиран на природном стјеновитом хумку у пољу између Студеначких главица и Требјесе, живио је кроз три велика периода људске цивилизације. Име Оногошт, је од Источних Гота и имена њихове тврђаве Анагастум (подигнуте по освајању, на мјесту римске Андербе, након 459. године). По Милану Шуфлају, на 114. стр. књиге Срби и Арбанаси, у фусноти пише: „Материјална успомена на ту владавину (Гота) јест средовјечна тврђава Анагостум, Оногастум, данас Оногошт, Никшић у Црној Гори.” Код архиђакона Томе, пак, Готи су Славени. Кроз вјекове бива рушен, обнављан и дограђиван, мијењајући изглед и господаре, свједочећи о крупним друштвеним и историјским кретањима и промјенама времена у којима је опстајао и као римски каструм, и као објекат у систему одбране читаве области у средњем вијеку, као центар Жупе у вријеме процвата српских држава и, напокон, као утврђени турски град. Од свог настанка готски Анагастум и средњовјековни Оногошт био је активна тврђава све до одласка посљедњих освајача.
Зидови града временом постају тијесни за све оне који су у њему тражили уточиште, па се почиње са градњом испод градских зидина и спонтано настају прва насеља у пољу — зачеци данашњег града. Зато се постанак и развој града морају везати за стару градску тврђаву и поред чињенице да је, још много прије њеног настанка, негдје у никшићком пољу постојала римска насеобина Андерба, која је нетрагом нестала и о чијој локацији нема непосредних извора.
Цар Стефан Урош V је у Оногошту 22. августа 1362. потписао мир са Дубровником, након рата са Војиславом Војиновићем. Овуда је пролазио каравански пут из Дубровника, мјесто је било познато по клобучарском занату - производњи капа. Од 1378. прелази у босанску сферу, припада Сандаљу Хранићу и његовом синовцу Стефану.,
мини|лево|Споменик краљу Николи у Никшићу
Под утицајем покретања Првог српског устанка, у лето 1805. покрет херцеговачких Срба појавио се у Никшићу. На то су Турци реаговали слањем 10.000 војника на челу са пашом Каузларићем да угуше побуну. Никшићани су се ослањали и сарађивали са харамбашама из Попова, Требиња и Шуме и рачунали су да би се 19.000 Срба могло дићи на устанак, док је оружје требало да стигне из Русије, преко Грчке. Посље гушења устанка од стране Турака, у којима су вјероватно учествовали Славени Муслимани, није било више помена у историјским изворима.
Ослобођење од Турака 1877. године, којим је командовао и Машо Врбица, доводи нове насељенике, даје нове импулсе, осјећа се нови дух, показује се воља и ријешеност за „ново добро Црне Горе, која ће се, поред стародревног јунаштва, овјенчати још и зрацима културе и цивилизације”. Оваква оријентација значила је жељу за новим градом поред „старе и труле” турске касабе. Та жеља је остварена израдом првог регулационог плана 1883. године који представља осмишљен концепт формирања града чврсте урбане структуре примјеном модела на ренесансно — барокној шеми идеалних градова.
План је по налогу краља Николе израдио инжењер Јосип Сладе.
Прве три деценије након доношења плана карактерише изразити привредни и друштвени успон, развој занатства и трговине, настајања низа културних и просвјетних установа и друштава и интензивна урбанизација. Град је формирао своју окосницу, а изградњом низа репрезентативних објеката (Саборна црква, Дворац краља Николе, комплекс паркова, Царев мост у Никшићу) успостављени су важни градски репери. Изграђен је градски трг са шест улица које се у њега улијевају и формирано неколико стамбених блокова дуж уличних потеза. Куће су приземне или једноспратне, једноставне, мирне и складне архитектуре, без посебних архитектонских вриједности, али са одликама вриједне урбане и амбијенталне цјелине.
Аустрија је почетком јануара 1916. године аеропланима бомбардовала Никшић, при чему је било 150 рањених и погинулих. Први воз, дочекан пуцањем прангија, стигао је у Никшић из Билеће 12. јула 1938."Време", 13. јул 1938 Пруга уског колосијека је грађена три године.„Политика”, 4. јул 1938
Послије оба свјетска рата обновљене су порушене грађевине и ницале нове, подизана завјеса на позоришној сцени, штампане књиге, новине и часописи. Нарочито послије Другог свјетског рата Никшић је десетороструко порастао и постао један од индустријских центара Црне Горе и значајно средиште умјетничког и културног стваралаштва и бројних просвјетних установа.мини|лево|Трг Саве Ковачевића данас
Архитектура Саборни храм у Никшићу|мини Црква Светих апостола Петра и Павла у Никшићу|мини Град који је имао урбанистички план прије много напреднијих и богатијих градова, био је погодно мјесто за мјешавину архитектонских облика. Увијек је важио за плански најсређенији град у Црној Гори. Урбанистички планови Никшића изучавани су готово на свим значајнијим универзитетима свијета, а у овом граду бројне објекте пројектовале су најзначајније југословенске архитекте попут Феђе Кошира, Перише Вукотића, Ратибор Ђорђевић, Јосип Сајсел, Душко Поповић, Рајко Татић, браћа Стојановић, Милић, Бутовски итд. У Никшићу су рођене и стварале чувене архитекте, првенствено Слободан Вукајловић и Ђорђије Мињевић. Словеначки архитекта Марко Мушић је по налогу савеза комуниста урадио архитектонско рјешење Дома револуције, који је требало да симболише народни отпор и борбу против окупатора. Предвиђен је као мултимедијални центар, са телевизијским просторијама, позориштем са покретном сценом, биоскопом, кафетеријама, пословним просторима, трговинским центром, банкама, просторијама за министарство културе, и свим оним што један град величине Никшића треба да има. Простире са на 21000 m², али никада није завршен, међутим, и поред тога, преставља изузетну архитектонску цјелину. Слободан Вукајловић дао је никшићкој, али и црногорској архитектури неизбрисив печат. Његов идентитет у стварању била је хексагонална структура. У том стилу пројектовао је хотел „Јастреб” на брду Требјеса, управну зграду Никшићке банке, централни вртић, градску капелу и спомен дом у Богетићима. Први је доктор архитектуре на нашим просторима, а пројекат хотела „Јастреб” представљао је први „извозни” пројекат југословенских архитеката. Остварења на пољу градитељства у Никшићу шездесетих и седамдесетих година везана су за архитекту Ђорђија Мињевића. Пројектовао је зграду Радничког универзитета, објекат стару Гимназију, зграду старог хотела „Оногошт” и др. Нови дио хотела „Оногошт” изграђен је по идејном пројекту сарајевских архитеката Ивана и Тихомира Штрауса. Архитекта Слободан Вукајловић је за изведени објекат централног вртића добио Борбину награду ѕа архитектуру (највеће признање у Југославији), а исту награду добио је и Павле Поповић за дјечији вртић у приградском насељу Хумци. Зграда у облику чаше и данас представља јединствен архитектонски израз на нашим просторима. Од старих здања треба поменути саборни храм Св. Василија Острошког на Петровој главици, са које се пружа поглед на цијели град, дворац краља Николе првог, те градска кућа у градском парку и жељезничка станица рађена ручно обрађеним каменом са острошких греда. Посебан печат никшићкој архитектури дао је некадашњи градоначелник Ђођрије Бато Грујичић, јер је током његовог руковођења град добио многа здања која су ишла корак испред свјетских трендова.
Демографија У насељу Никшић живи 43.551 пунољетни становник, а просјечна старост становништва износи 35,3 година (34,4 код мушкараца и 36,2 код жена). У насељу има 16.400 домаћинстава, а просјечан број чланова по домаћинству је 3,55. Становништво у овом насељу веома је хетерогено, уз црногорску већину, а у посљедња три пописа, примјећене су осцилације у броју становника.
Привреда Индустријски центар Црне Горе свакако је Никшић, иако након транзиционог периода деведесетих година прошлог вијека и сталних криза у сектору производње и продаје индустријских производа његова привредна моћ није толико јака као некада. Најзначајније државне, али и приватне фирме су стациониране у овом граду. Најстарији индустријски колектив у Црној Гори, никшићка Пивара „Требјеса”, основана 1895. године је годинама најуспјешније црногорско предузеће, а упошљава око 300 људи. Сједиште државне Електропривреде је у Никшићу, као и 80 % водно енергетског потенцијала Црне Горе. Њен значајан сегмент је прва црногорска хидроелектрана Перућица на Глави Зете код Никшића. Једина Жељезара у Црној Гори, као и једини Рудници Боксита, црвеног и бијелог, су у Никшићу, с тим што су резерве црвеног „злата” највеће у Европи. У сектору шумарства издваја се Ми-Раи Јаворак, наследник чувеног ШИК Јаворка, Завод за испитивање грађевинских материјала „Зигма”, Институт за црну металургију. На подручју металопрераде издваја се Металац, а у прехрамбеној индустрији Никшићки млин и градска пекара Никшић, као и низ приватних пекарских фирми, затим највеће црногорске мљекаре „Ника” и „Срна”, најпознатија црногорска индустрија меса „Горановић”, те живинарске и фарме ситне и крупне стоке. У текстилној индустрији предњачи „Кони конфекција”. У ред успјешних средњих и великих предузећа спадају Нексан, Унипром, Гитанес експорт, Хелада Монт, Ибон и др. Почетак финансијског и комерцијалног пословања у Црној Гори везује се за оснивање прве црногорске банке — Никшићке банке а.д. Никшић (данас Прва банка Црне Горе), док у самом граду послује око 10 филијала банака, осигуравајућих кућа и микрокредитних институција. На подручју саобраћаја дјелује око 15 аутобуских фирми за локални, међуградски и међународни саобраћај. Од краја деведесетих година посебан замах је очигледан у оквирима приватног дјеловања.
Здравство
Здравствени систем град Никшића је врло развијен, или боље рећи превазилази границе локалног. Градска општа болница у саставу Медицинског центра по својим капацитетима и територији коју опслужује, представља највећу и најмодернију болницу у Црној Гори, чије је темеље уградила књегиња Зорка прије више од 100 година. У склопу Медицинског центра налази Дом здравља, као и Дјечији диспанзер са фармацеутском установом. У непосредној близини града, у природном амбијенту старих топола, налази се Специјална болница за плућне болести „др. Јован Булајић”, која са шест савремених павиљона представља јединствену, регионалну здравствену установу. Управна зграда болнице, стара више од једног вијека, је дворац војводе Блажа Петровић, те као таква болница представља јединствен склад историје и модерне, а прожета је и стиховима чувеног Вита Николића, који је своје дуге болесничке дане проводио у болници Брезовик, гдје је и настала позната пјесма „Тополе брезовачке”, те јединственим учешћем у раду и њези медицинских сестара католичке вјероисповјести. Ова специјална болница у блиској будућности ће добити статус регионалног института. Осим тога град је познат и по плејади успјешних доктора из разних области, те медицинских техничара и другог особља, који су свој радни ангажман пронашли и ван граница европског континента. Незаобилазна имена никшићког здравства су Душан Косовић, Радош Вилотијевић, Драгутин Вукотић, Душан Деклева и бројни други. Велики донатори никшићког здравства су били Олга Дедијер и Михаило Перовић.
Урбанизам