Социјалистички реализам или соцреализам () био је званична културна доктрина Совјетског Савеза која је налагала идеализовано представљање живота под социјализмом у књижевности и визуелним уметностима. Доктрина је први пут проглашена на Првом конгресу совјетских писаца 1934. године и одобрена као једини прихватљив метод за совјетску културну продукцију у свим медијима. мини|250п|десно|Соцреалистичка уметност Примарни званични циљ социјалистичког реализма био је „приказивање стварности у њеном револуционарном развоју”, иако нису дате никакве формалне смернице у вези са стилом или темом. Дела социјалистичког реализма обично су се одликовала недвосмисленим наративима или иконографијом везаном за марксистичко-лењинистичку идеологију, као што је еманципација пролетаријата.. Progress Publishers, Moscow, 1971, У визуелним уметностима, социјалистички реализам се често ослањао на конвенције академске уметности и класичне скулптуре. Социјалистички реализам је обично био лишен сложеног уметничког значења или тумачења, иако контра-извори могу пружити другачија тумачења која нису подложна капиталистичкој пропаганди.
Након Другог светског рата, социјалистички реализам је усвојен као званична политика у комунистичким државама које су биле политички повезане са Совјетским Савезом (Источни блок ). Социјалистички реализам је био предоминантан облик одобрене уметности у Совјетском Савезу од свог развоја раних 1920-их до коначног губитка званичног статуса, који је почео крајем 1960-их и трајао до распада Совјетског Савеза 1991. године.. Skira Editore S.p.A., Иако су и друге земље користиле прописани канон уметности, социјалистички реализам у Совјетском Савезу је трајао дуже и био рестриктивнији него другде у Европи.. Ardis, Доктрину социјалистичког реализма не треба мешати са социјалним реализмом, врстом уметности која реалистично приказује теме од друштвеног значаја и која је била популаризована у Сједињеним Државама током 1930-их, Делимично доступно на Grove Art Online. нити са било којим другим обликом уметничког „реализма”.
Историја
Развој thumb|Детаљ, Пут црвене заставе, Палата културе, Дрезден, Немачка Социјалистички реализам су развијале хиљаде уметника, унутар разноликог друштва, током неколико деценија.. Skira Editore S.p.A., Рани примери реализма у руској уметности укључују дела Передвижника и Иље Рјепина. Иако ова дела немају исту политичку конотацију, она показују технике које су користили њихови наследници. Након што су бољшевици преузели контролу над Русијом 25. октобра 1917, дошло је до значајне промене у уметничким стиловима. Постојао је кратак период уметничког истраживања у времену између пада цара и успона бољшевика.
Убрзо након што су бољшевици преузели власт, Анатолиј Луначарски је именован за шефа Наркомпрос-а, Народног комесаријата за просвећивање. Ово је Луначарског ставило у позицију да одлучује о правцу уметности у новоствореној совјетској држави. Иако Луначарски није диктирао један естетски модел који би совјетски уметници требало да следе, развио је систем естетике заснован на људском телу који ће касније утицати на социјалистички реализам. Веровао је да „поглед на здраво тело, интелигентно лице или пријатељски осмех суштински побољшава живот”.. Skira Editore S.p.A., Закључио је да уметност има директан утицај на људски организам и да под правим околностима тај утицај може бити позитиван. Приказивањем „савршеног човека” (нови совјетски човек), Луначарски је веровао да уметност може образовати грађане о томе како да буду савршени Совјети.
Дебата унутар совјетске уметности thumb|Прва Лењинова статуа коју су изградили радници у Ногинску Постојале су две главне групе које су расправљале о судбини совјетске уметности: футуристи и традиционалисти. Руски футуристи, од којих су многи стварали апстрактну или левичарску уметност пре бољшевика, веровали су да комунизам захтева потпуни раскид са прошлошћу, а тиме и совјетска уметност. Традиционалисти су веровали у важност реалистичног представљања свакодневног живота. Под Лењиновом влашћу и Новом економском политиком, постојао је одређени степен приватног комерцијалног предузетништва, што је омогућило и футуристима и традиционалистима да стварају своју уметност за појединце са капиталом.. Skira Editore S.p.A., До 1928. године, совјетска влада је имала довољно снаге и ауторитета да оконча приватна предузећа, чиме је окончана подршка маргиналним групама попут футуриста. У том тренутку, иако се термин „социјалистички реализам” није користио, његове карактеристике су постале норма.. Skira Editore S.p.A.,
Према Великој руској енциклопедији, термин је први пут у штампи употребио председник организационог одбора Савеза совјетских писаца, Иван Гронски, у Литературној газети 23. маја 1932.Социалистический реализм. In: Большая российская энциклопедия, 2015, Термин је одобрен на састанцима на којима су учествовали политичари највишег ранга, укључујући Јосифа Стаљина.. Skira Editore S.p.A., Максим Горки, заговорник књижевног социјалистичког реализма, објавио је чувени чланак под називом „Социјалистички реализам” 1933. године. Током Конгреса 1934. године, постављене су четири смернице за социјалистички реализам.. Praeger, Дело је морало бити: Пролетерско: уметност релевантна за раднике и њима разумљива. Типично: сцене из свакодневног живота народа. Реалистично: у репрезентативном смислу. Партијско: у складу са циљевима државе и Партије.
Карактеристике thumb|Радници прегледају архитектонски модел испод Стаљинове статуе, Лајпциг, Источна Немачка, 1953. Сврха социјалистичког реализма била је да ограничи популарну културу на специфичну, високо регулисану фракцију емоционалног изражавања која је промовисала совјетске идеале. Партија је била од највеће важности и увек је требало да буде позитивно представљена. Кључни концепти који су се развили и обезбеђивали лојалност партији били су (партијност), (идејност), (класност), (истинитост).. Skira Editore S.p.A., Идејност је био важан концепт: дело није требало само да отелотвори одобрену идеју, већ је његов садржај био важнији од форме. То је омогућило идентификацију формализма, дела у којем су формални аспекти уметничког дела имали већу важност од теме или садржаја.
Преовладавао је осећај оптимизма, јер је функција социјалистичког реализма била да прикаже идеално совјетско друштво. Није се само величала садашњост, већ је и будућност требало да буде приказана на пријатан начин. Пошто су садашњост и будућност стално идеализовани, социјалистички реализам је имао осећај присилног оптимизма. Трагедија и негативност нису били дозвољени, осим ако нису приказани у другом времену или на другом месту. Ово осећање је створило оно што ће касније бити названо „револуционарни романтизам”.
Револуционарни романтизам је уздизао обичног радника, било фабричког или пољопривредног, представљајући његов живот, рад и рекреацију као вредне дивљења. Његова сврха је била да покаже колико се животни стандард побољшао захваљујући револуцији, као и у образовне сврхе – да научи совјетске грађане како треба да се понашају и да побољша морал. Крајњи циљ је био стварање онога што је Лењин назвао „потпуно новим типом људског бића”: Нови совјетски човек. Уметност (посебно плакати и мурали) била је начин усађивања партијских вредности на масовном нивоу. Стаљин је уметнике социјалистичког реализма описао као „инжењере душа”.. W.W. Norton & Company,
Уобичајене слике које су коришћене у социјалистичком реализму биле су цвеће, сунчева светлост, тело, младост, лет, индустрија и нова технологија. Ове поетске слике су коришћене да покажу утопизам комунизма и совјетске државе. Уметност је постала више од естетског задовољства; уместо тога, служила је врло специфичној функцији. Совјетски идеали су стављали функционалност и рад изнад свега; стога, да би уметност била цењена, морала је да служи сврси. Георгиј Плеханов, марксистички теоретичар, наводи да је уметност корисна ако служи друштву: „Нема сумње да је уметност стекла друштвени значај само утолико што приказује, евоцира или преноси радње, емоције и догађаје који су од значаја за друштво.”
Теме су приказивале лепоту рада, достигнућа колектива и појединца за добробит целине. Уметничка дела су често имала лако препознатљиву образовну поруку.
Међутим, уметник није могао да прикаже живот онако како га је видео, јер је све што је бацало лоше светло на комунизам морало бити изостављено, јер то није одражавало материјалну стварност рада уметника. Људи који се нису могли приказати ни као потпуно добри ни као потпуно зли нису се могли користити као ликови, јер концепт чистог добра и зла није постојао.. Macmillan Company, Уметност је била испуњена здрављем и срећом: слике су приказивале ужурбане индустријске и пољопривредне сцене; скулптуре су приказивале раднике, стражаре и ђаке.
Креативност је била важан део социјалистичког реализма. Стилови који су се користили у стварању уметности током овог периода били су они који би произвели најреалистичније резултате засноване на материјалном реализму. Сликари су приказивали срећне, мишићаве сељаке и раднике у фабрикама и на колективним фармама. Током Стаљиновог периода, произвели су бројне херојске портрете Стаљина како би служили његовом култу личности – све на најреалистичнији могући начин.. Praeger, Најважнија ствар за уметника социјалистичког реализма није био уметнички интегритет, већ политичка природа, стварајући тако јединствену материјалистичку реалистичку естетику.
Важне групе thumb|Митрофан Греков. Тачанка. 1924 Речник Меријам-Вебстер дефинише социјалистички реализам као „марксистичку естетску теорију која позива на дидактичку употребу књижевности, уметности и музике за развој друштвене свести у социјалистичкој држави у развоју”. Социјалистички реализам је приморавао уметнике свих форми да стварају позитивне или уздижуће рефлексије социјалистичког утопијског живота користећи било који визуелни медиј, као што су плакати, филмови, новине, позориште и радио, почевши од комунистичке револуције 1917. и ескалирајући током владавине Стаљина до раних 1980-их.
Владимир Лењин, шеф руске владе 1917–1924, поставио је темеље за овај нови талас уметности, сугеришући да је уметност за народ и да народ треба да је воли и разуме, док уједињује масе. Уметници Наум Габо и Антоан Певзнер покушали су да дефинишу линије уметности под Лењином написавши „Реалистички манифест” 1920. године, сугеришући да уметницима треба дати слободу да стварају како им муза жели. Лењин је, међутим, имао другачију сврху за уметност: желео је да буде функционална, а Стаљин је изградио на том веровању да уметност треба да буде агитација.
Термин социјалистички реализам проглашен је 1934. на Конгресу совјетских писаца, иако није био прецизно дефинисан. Ово је појединачне уметнике и њихова дела претворило у државно контролисану пропаганду.
Након Стаљинове смрти 1953. године, наследио га је Никита Хрушчов, који је дозволио мање драконске државне контроле и отворено осудио Стаљинове уметничке захтеве 1956. године својим „Тајним говором”, чиме је започео преокрет у политици познат као „Хрушчовљево отопљавање”. Године 1964. Хрушчов је смењен и замењен Леонидом Брежњевим, који је поново увео Стаљинове идеје и поништио уметничке одлуке које је донео Хрушчов. Међутим, до раних 1980-их, покрет социјалистичког реализма је почео да бледи. Уметници до данас сматрају руски покрет социјалног реализма најрепресивнијим и најизбегаванијим периодом совјетске уметности.
Удружење уметника револуционарне Русије (АХРР) Удружење уметника револуционарне Русије (АХРР) основано је 1922. године и било је једна од најутицајнијих уметничких група у СССР-у. АХРР је радио на истинитом документовању савременог живота у Русији користећи „херојски реализам”. Термин „херојски реализам” био је почетак архетипа социјалистичког реализма. АХРР су спонзорисали утицајни владини званичници попут Лава Троцког и уживао је наклоност Црвене армије.