десно|мини|200п|Гроб Сретена Стојановића у Аркадама на Новом гробљу у Београду. Сретен Стојановић (Приједор, 2. фебруар 1898 — Београд, 29. октобар 1960) био је српски академски вајар, цртач, акварелиста, теоретичар, ликовни критичар и универзитетски професор. Стојановић је био декан Ликовне академије у Београду.
Биографија Стојановићи су Јакшићи из Невесињског поља. Одатле су се покренули под вођством кнеза Вуковоја Јакшића и зауставили на Козари у селима више Приједора. По синовима Вуковојевим, Стојану, постали су Стојановићи, а по кнезу Милану Кнежевићи. У крајишкој породици Стојановића биле су три генерације свештеника. Илија, Гавро и Симо, отац Сретена Стојановића и још његових седморо браће и сестара. Одрастао је у православној српској породици. Мајка Јованка, дјевојачки Вујасиновић из свештеничке православне породице из Козарске Дубице и отац Симо Стојановић православни свештеник. Слава Стојановића је Свети Ђорђе. Све учење из породице је упућивало да је највећи домет сваког национализма ипак само и једино човјек. Сви Стојановићи су били добро и лијепо васпитана дјеца.
Основну школу похађао је у Приједору, а била је на свега неколико метара од њихове породичне куће на мјесту данашњег Дома за пензионере и стара лица. Почео је да похађа средњу школу у Бањој Луци али је као националистички револуционар истеран из гимназије. За време рата је био затворен. Као припадник Младе Босне робијао је у затвору у Зеници, где резбари и украшава кутије за дуван од липовог дрвета. Са њим је робијао његов брат др Младен Стојановић потоњи народни херој.
Студирао је у Бечу, под покровитељством потпредседнице Друштва „Цвијета Зузорић“ Кристе и професора Медицинског Факултета Ђурице Ђорђевића, код мајстора Франца Целезног (Franz Zelezny), а израду бисте код пољског вајара Станислава Романа Левандовског (Stanisław Roman Lewandowski), који је неко време провео у атељеу Огиста Родена. У Париз је дошао крајем октобра 1919. где уписује приватну школу Grande Chaumiére, у којој је класу водио Емила Бурдела. Током студија дружио се са другим српским уметницима као што су Сава Шумановић, Мило Милуновић, Ристо Стијовић, Душан Јовановић Ђукин. Од 1922. се насељава у Београд. Током живота у Београду, чест је гост својих пријатеља и мецена Кристе и Ђурице Ђорђевића, који су након пресељења из Загреба у Београд свој стан у улици Страхињића Бана претворили у место окупљања уметника. За њихов стан Стијовић израђује 36 рељефа у храстовини, док је Мило Милуновић радио молитвену фреску у стану а архитекта Злоковић пројектовао хол. Њихов стан заједно са радовима Стојановића и других уметника уништен је у Априлском бомбардовању Београда.
У периоду између два светска рата радио је фасадну пластику, у сарадњи са архитектама Миланом Злоковићем, Драгишом Брашованом, Миланом Секулићем и Проком Бајићем. Његови радови могу се видети на згради Трговачке коморе у улици Модене у Новом Саду, на кући Ђорђа Драгутиновића у Змај Јовиној улици број 31 у Земуну, палати Асикурациони Ђенерали у београдском булевару Краља Александра, стамбено-пословном објекту подигнутом на углу Булевара краља Александра 17 и Ресавске улице, згради у улици Тадеуша Кошћушка 20, згради Индустријске коморе у Македонској 25 у Београду и двојној куће са атељеом Сретена Стојановића и Младена Јосића. Део његових рада сматра се изузетним примерима ар деко рељефа. Након 1932. Стојановић више није радио фасадну пластику.
Године 1931. Стојановић је на изложби са Костом Хакманом приказао рељефе у дрвету: Игра, Коло, Под пуним једрима и Домаћа Музика.
Стојановић је један од првих професора на Академији ликовних уметности у Београду. Био је члан Српске академије наука и уметности (САНУ), изабран 1950. године за дописног, а од 1959. године за редовног члана.
Говорио је да му је увек импоновала монументалност наших историјских личности и историјских збивања. Осећај за монументалност исказује на споменицима Карађорђу, Његошу, Филипу Вишњићу, Младену Стојановићу, а нарочито на споменицима изведеним после Другог светског рата на Иришком венцу (споменик Слобода из 1951) и у Босанском Грахову.
Према Лазару Трифуновићу три уметничка периода у Стојановићевом раду су: Период стилизације, 1919–1928, Период реализма, 1929–1944, Период романтике, 1945-1960.
Излагао је још на изложбама независних уметника у Паризу 1921. године, у Загребу на Пролетњем салону, у Београду на јесен 1922, као и у марту 1926.Илустровани лист 1926, бр. 12, стр. 4. digitalna.nb.rs Његова дела изложена су у више галерија, поред осталих и у Спомен-збирци Павла Бељанског.
Умро је 29. октобра 1960. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
Наслеђе Додељен му је Орден рада I реда.
Уз Тому Росандића, Петра Палавичинија и Ристу Стијовића убраја се у протагонисте српске савремене скулптуре.
У јуну 2013. године у Галерији РТС је отворена изложба његових скулптура и слика.Дела Сретена Стојковића у Галерији РТС („Вечерње новости“, 18. јун 2013)
Дела
Галерија
Види још
Референце
Литература
Стојановић С., Сећања на младост, БИГЗ, Београд, 1997.
Књиге, енциклопедије и каталози
Студије, чланци из часописа и новина
Новине
Спољашње везе Биографија на сајту САНУ Ливница Јеремић биографија Сретен Стојановић АРТЕ Биографија Сретен Стојановић (1898—1960) Ново гробље Сретен Стојановић Jovan Despotović: Sreten Stojanović 1898-1960 Сретен Стојановић Слободар вулканског дара („Вечерње новости“, 2. новембар 2015)
Категорија:Рођени 1898. Категорија:Умрли 1960. Категорија:Уметници из Приједора Категорија:Срби у Босни и Херцеговини Категорија:Академици САНУ Категорија:Српски сликари Категорија:Српски вајари Категорија:Српски ликовни критичари Категорија:Српски педагози Категорија:Уметници из Републике Српске Категорија:Чланови Младе Босне Категорија:Наставници и сарадници Универзитета уметности у Београду Категорија:Сахрањени у Аркадама на Новом гробљу у Београду