Ватерполо је спортска екипна игра две екипе у води којој је крајњи циљ постизање поготка у гол противничке екипе. Утакмица се састоји од четири четвртине, а екипу у води чини шест играча и један голман. Поред овога, екипе могу имати и резервне играче (до шест у већини ватерполо правила, међу којима може бити и један голман). Ватерполо се обично игра у дубоком базену (дубине најмање 1,8 m), а играчи морају поседовати велику снагу и издржљивост да би играли утакмицу.
Ватерполо је врло груб спорт. Мањи прекршаји су чести, док се већи прекршаји кажњавају искључењем од 20 секунди.
Развој ватерпола мини|Вилијам Вилсон, шкотски пионир водених спортова и творац првих правила ватерпола. Историја ватерпола као тимског спорта је почела као демонстрација снаге и пливачких вештина крајем 19. века у, у Уједињеном Краљевству, на рекама и језерима Енглеске и Шкотске), где су водени спортови и трке биле одлика сеоских слава и фестивала. Претеча ватерпола је спортска игра која се развила 1869. године захваљујући настојањима спортских стручњака, да у једнолични програм пливања унесе више живости. Утакмица која се тада одиграла врло мало је личила на данашњу, али је привукла већи број омладине. Игра је названа -{foot-ball in the water}- (фудбал у води). Пошто је игралиште било без голова, задатак играча једне екипе је био да лопту положе на сплав противничке екипе. Голман је стајао изван игралишта и бранио је гол скачући са на противничког играча који је покушао да стави лопту на платформу. Годину дана касније Лондонски пливачки савез формира комисију са задатком да изради правила игре. Прва званична утакмица по новим правилима одиграна је у Кристалној палати 1874. Популаризацији је допринео веслачки клуб Борнмут који је 1876. године одредио величину игралишта од 50 јарди и две екипе по 7 играча, једног главног и двојицу помоћних (линијских) судија. мини|Гол и голман у првим верзијама ватерпола
Ватерполо је од самог почетка био груб спорт. Ова игра је још увек више подсећала на рагби него на данашњи ватерполо. Ране верзије игре су дозвољавале бруталности, рвање и држање противничког играча под водом да би се дошло до лопте. Честа су била ударања испод површине воде између играча код којих није била лопта. Прва правила ватерпола дао је Вилијам Вилсон 1876. године у Глазгову, где се на реци Ди одиграла утакмица у којој је први пут биле омеђене границе игралишта. У то време ватерполо се све чешће налази у програму пливачких такмичења и разних свечаности. Правила су предвиђала гол и голмана, голмани се не смеју одупирати о дно игралишта, хватати лопту и бацати је са две руке, а погодак се признаје онда када лопта целим обимом уђе у гол. Забрањена су била потапања лопте и ударање испод воде. Организују се првенства и међусобне утакмице Енглеске, Шкотске и Ирске по јединственим правилима да голман не сме бацати лопту преко половине игралишта и водити лопту испод воде. Према правилима из 1883. утакмица траје 20 минута. До утакмице између Бирмингема и Портсмута свака екипа је имала по 12 играча.
Правила су кодификована 1886. Сада се могло и шутирати на гол, играчима је дозвољено да додирују лопту само са једном руком и забрањено им је да се одбацују о дно игралишта. Број играча је смањен на седам, одређена је ширина гола од. Две године касније уведена су нова правила како би се убрзала игра. Противнички играчи су се смели нападати само ако је лопта код њих. Због тога је додавање лопте постало основа игре.
Крајем века ватерполо се појављује и на америчком континенту, где ју је 1888. донео Енглез Џон Робинсон. Играло се у затвореном пливалишту, али без голова и задатак је био да играч са лоптом у руци додирне одређено место на огради пливалишта. Америчка верзија ватерпола је била врло груб и опасан спорт, грубља и од својих британских узора, делимично захваљујући томе што се играла у малим затвореним базенима где није било много места за пливање. Уобичајена стратегија је подсећала на рагби: играчи би се скупили на центру и играчи тима који се брани би покушао да физички разбије линију нападачке екипе. Били су дозвољени свакакви потези, међу њима и држање противничког играча под водом неограничено дуго. Интензитет игре и грубост су привлачили публику у то време. Због грубости финале америчког аматерског првенства 1912. је окончано општом тучом. Због тога су Американци решили да суспендују ватерполо као такмичарски спорт, све док амерички клубови неколико година касније нису прихватили европска правила.
Прва међународна утакмица одиграна је 1890. између Енглеске и Шкотске. Од 1891. одржавају се традиционални сусрети између Оксфорда и Кембриџа.
Ватерполо се у остатку Европе појављује 1894. године, најпре у Немачкој, па Аустрије, Белгији, Француској и Мађарској. мини|Ватерполо утакмица на Олимпијским играма 1908. у Лондону.
Ватерполо је до краја 19. века био довољно популаран спорт да се уведе на Олимпијске игре. Уз фудбал, ватерполо је најстарији екипни спорт који се појавио на програму Олимпијских игара, још од Олимпијских игара 1900. године и одржао се до данас. Делимични изузетак представљају Летње олимпијске игре 1904. када су европске репрезентације одбиле да играју по америчким правилима, па су златне, сребрне и бронзане медаље освојили тимови из САД. Први победник је била екипа Велике Британије. Највише успеха имали су ватерполисти Мађарске који су са 2008. освојили 15 медаља (9 златних, 3 сребрне и 3 бронзане медаље). Ватерполо за жене први пут је укључен на Олимпијским играма у Сиднеју 2000. године.
Међународни одбор за ватерполо је основан 1929, који су чинили представници из Уједињеног Краљевства и Међународне аматерске пливачке федерације (ФИНА). Написана су правила за међународне утакмице које су ступиле на снагу 1930, а ФИНА је од тада међународно регулаторно тело за ватерполо.
Током година, техничке промене и промене правила су утицала на карактер игре. Мађарски ватерполо тренер Бела Комјади је измислио суви пас, технику којом играч кроз ваздух додаје лопту саиграчу, који је хвата, а да она не падне на воду. Претходно су играчи морали да пусте да лопта падне на воду и је касније узму, али суви пасови чинили игру у нападу динамичнијом и допринели су мађарској доминацији ватерполом. Калифорнијски ватерполо тренер Џејмс Р. Смит је лопту на надувавање са гуменом површином, која је побољшала перформансе. Претходно коришћене кожне лопте су упијале воду и постајале теже током игре.
Ватерполо је у својим првим верзијама био спорт у ком су доминирали физички јаки играчи који су били спори пливачи. Од тада су вршене промене да ватерполо постане динамичнији спорт. До 1950. играчи би након судијског звиждука морали остајати на местима где су се затекли и смели би се наставити кретати тек када судија поново да знак. Трајање сусрета је продужено на два полувремена од по десет минута уместо дотадашњих седам. Формат утакмица је 1961. промењен па се уместо два полувремена од 10 минута играле четири четвртине од 5 минута. Дозвољене су измене играча после поготка и прекида игре. Играч који би направио фаул био би искључен до истека напада. Ово правило су 1967. заменио систем тимских грешака за веће прекршаје. Претходно су после три тимске грешке која би начинила екипа која се брани, екипи која је била у нападу додељиван петерац. Тимови си су отада више сконцентрисали на изнуђивање тешких фаулова а мање на поготке из игре, што је смањивало атрактивност игре, па су 1969. поново уведена искључења. Играчи који би скривали овакве прекршаје били би искључени на један минут и њихов тим би био приморан да игра са играчем мање. Посед лопте је ограничен на 45 секунди за шут на гол. Трајања искључења и напада су скраћивана од тада. Директан шут на гол са линије од седам метара је после слободног бацања је дозвољен 1994, а 2005. је дозвољен са линије од 5 метара
Прво Првенство Европе одржано је у Будимпешти 1926. године, а Светско првенство у Београду 1973..
Правила ватерпола За ФИНА такмичења правила морају бити како је наведено у наставку. Национални савези за своја такмичењима могу у нијансама променити неке делове. Teрен и опрема Базен мини|десно|220п|Базен и позиције играча у ватерполу. Базен за мушкарце: удаљеност између гол-линија мора бити 30 м. Ширина мора бити 20 м. Дубина воде не сме нигде бити мања од 1,80 м, а препоручује се 2,00 м.
Базен за жене: димензије игралишта морају бити 25 x 17 м. Дубина воде не сме бити мања од 1,80 м, а препоручује се 2,00 м. Температура воде мора бити 26 +/- 1 °C. Расвета не сме бити мања од 600 лукса.
За олимпијске игре, светска првенства и ФИНА такмичења расвета не сме бити мања од 1.500 лукса.
Видљиве ознаке морају бити постављене на обе стране игралишта, а означавају следеће: беле ознаке - гол-линија и половина игралишта црвене ознаке - линија 2 м жуте ознаке - линија 5 м Уздужне границе игралишта од гол-линије до линије 2 метра морају бити означене црвено, од линије 2 метра до линије 5 метара жуто, те од линије 5 метара до центра игралишта зелено.
Црвена ознака мора бити на сваком крају игралишта, 2 метра од угла на супротној страни од записничког стола, да означи место за поновни улазак играча у игру.
Голови Две стативе и пречка су чврсте конструкције, правоугаоног облика, величине 0,075 м на страни према игралишту обојене бело, морају бити смештене на гол-линијама на крајевима игралишта, једнако удаљене од уздужних страница игралишта најмање 0,30 м испред границе игралишта.
Унутрашњи размак статива мора бити 3,00 м. Доња страна пречке мора бити 0,90 м изнад површине воде.
Мреже морају бити сигурно причвршћене за стативе и пречку и затварати цели гол остављајући размак иза гол-линија не мањи од 0,30 м.
Лопта
мини|Лопта за ватерполо Лопта мора бити округла са ваздушном комором која има самозатварајући вентил. Мора бити непромочива, без спољних шавова, без премаза масти или сличне материје. Маса лопте мора бити од 400 до 450 грама.
За мушки ватерполо обим лопте мора бити од 0,68 до 0,71 м а притисак у лопти од 55 до 62 -{kPa}-, а за женски ватерполо обим лопте мора бити од 0,65 до 0,67 м, а притисак у лопти од 48 до 55 -{kPa}-.
Капице и купаћи костим мини|Капица и купаћи костим за мушкарце. Капице морају бити у контрастним бојама, осим потпуно црвене, и морају се разликовати од боје лопте. Судије могу затражити од екипе да стави беле или плаве капице. Голмани морају носити црвене капице. Капице морају бити везане испод браде. Ако играч изгуби капицу за време игре, мора је заменити код првог прикладног прекида игре када је његова екипа у поседу лопте. Капице се морају носити током целе утакмице.
Капице морају имати савитљив штитник за уши исте боје као и капице с којима екипа наступа, осим голмана који може имати црвене штитнике.
Капице морају имати бројеве с обе стране, висине 0,10 м. Голман носи капицу с бројем 1, а остале капице морају имати бројеве од 2 до 13. Резервни голман мора носити црвену капицу број 13. Бројеви капица се не смеју мењати за време игре, осим с дозволом судије.
За међународне утакмице капице морају на предњој страни имати међународну словну ознаку земље (три слова) и могу имати националну заставу. Висина словне ознаке мора бити 0,04 м.
Екипе и замене мини|Напад на противнички гол. Свака екипа мора имати 7 играча, од којих 1 мора бити голман који носи голманску капицу, и не више од 6 резервних играча који се могу замењивати. Од екипе која игра с мање од 7 играча не сме се захтевати да има голмана.
Играчи који тог тренутка нису у игри, заједно с тренерима и службеним лицима, с изузетком главног тренера, морају седити на клупи и не смеју је напуштати од почетка игре, осим између четвртина и продужетака или током тајмаута. Главном тренеру екипе у поседу лопте мора бити дозвољено кретање до линије 5 метара у било које време. Екипе смеју променити стране и клупе само у полувремену и пре почетка другог наставка продужетка. Обе клупе за екипе морају се налазити на супротној страни од записничког стола.
Свака екипа мора имати капитена, који је одговоран за добро понашање и дисциплину своје екипе.