Исус Христос (; изведено од и превода ; око 4. п. н. е — 30/33. н. е), такође познат и само као Исус или Исус Назарећанин, био је јеврејски проповедник из 1. века, на чијем учењу је настало xришћанство, у коме се сматра Сином Божјим и месијом (христом), потомком Давидове лозе, који је проречен као месија у Старом завету. Готово сви савремени научници који се баве антиком слажу се да је Исус био историјска личност.Isus, Enciklopedija živih religija, Nolit, Beograd, 2004.Поједини историчари и тумачи Библије који стављају Исусову годину рођења и смрти у овај ранг су -{D. A. Carson}-, -{Douglas J. Moo}- и -{Leon Morris}-: -{An Introduction to the New Testament}-. Grand Rapids, MI: Zondervan Publishing House. 1992. 54, 56.
Већина хришћана верује да Исус отелотворени Бог, Син Божји, једносуштан Богу Оцу, односно друго лице Свете Тројице: Оца, Сина и Светог Духа који су спојени у једно, док поједине нетринитарне деноминације одбацују овај поглед.
Сведочанства о Исусовом животу садржана су у јеванђељима, посебно у четири канонска јеванђеља у Новом завету. Од доба просветитељства, академска истраживања су довела до различитих ставова о историјској поузданости јеванђеља и колико она блиско одражавају историјског Исуса.. 54 , "First, the New Testament Gospels are now viewed as useful, if not essentially reliable, historical sources. Gone is the extreme skepticism that for so many years dominated gospel research. Representative of many is the position of E. P. Sanders and Marcus Borg, who have concluded that it is possible to recover a fairly reliable picture of the historical Jesus." Према хришћанским изворима, који су сачувани у јеванђељима и Делима апостолским, Исус је обрезан по јеврејском закону када је био стар осам дана, крстио га је Јован Крститељ као младог човека (око 30 година) а након 40 дана и ноћи поста у пустињи, започео је своју службу и проповед. Био је путујући учитељ који је тумачио Божји закон са божанским ауторитетом и често је називан рабином.
Често је говорио о томе како најбоље следити Бога, вршио је исцељења, поучавао у параболама и окупљао следбенике, међу којима је дванаесторо именовано за његове изабране апостоле. Ухваћен је у Јерусалиму и изведен пред јеврејског првосвештеника Кајафу, затим предат римској власти и осуђен на распеће по налогу Понтија Пилата, римског префекта Јудеје.). Ben Witherington III. Трећег дана након његове смрти, његови ученици су тврдили да је васкрсао из мртвих, и да је педесет дана био са њима до свог вазнесења, а након његовог вазнесења, заједница коју су формирали силаском Светога Духа постала је рана хришћанска црква која се проширила, најпре по читавом Римском царству, а затим и по остатку света. Претпоставља се да су извештаји о његовим учењима и животу првобитно сачувани усменим преношењем, што је постало извор писаних јеванђеља. Главни извори информација везаних за Исусов живот и учење су четири јеванђеља Новог завета — по Матеју, Марку, Луки и Јовану.
Хришћанска теологија обухвата веровања да је Исуса зачео Свети Дух, док га је родила девица по имену Марија. Чинио је чуда, исцељивао болесне, подизао из мртвих, предао последњу Божију објаву људима, прихватио своје распеће на крсту, како би својом жртвом постигао искупљење греха целог човечанства, васкрсао из мртвих и вазнео се на небо одакле ће се вратити у слави, да суди живима и мртвима према њиховим делима. Хришћани верују да вера у Исуса Христа омогућава људима да се помире са Богом. и већина њих исповеда Симбол вере који тумачи Свету Тројицу, односно тројединог Бога: Оца, Сина (Исуса Христоса) и Светог Духа.
Највећи хришћански празник је Ускрс или Васкрс, односно дан његовог васкрсења, који за хришћане представља победу живота над смрћу. То је покретни празник који пада у недељу, после пролећне равнодневнице, након првог пуног месеца. након јеврејске Пасхе. Петак пре Васкрса је Велики петак, дан Исусовог распећа. Исусово рођење слави се сваке године као празник Божић, 25. децембра, односно 7. јануара код цркава које прате јулијански календар.
У исламу, Исус се сматра Божјим пророком, једним од четири најважнија Божја пророка: Аврам (Ибрахим), Мојсије (Муса), Исус (Иса) и Мухамед. Муслимани сматрају да је Исус послат Израелитима и да ће се вратити на Земљу пре Судњег дана. Такође верују да га је родила девица Марија (Мерјем), али да није био ни Бог ни син Божји. Већина муслимана не верује да је убијен или распет, већ да га је Бог уздигао на небо док је још био жив.
Исус се поштује и у бахаи вери, друзи и у растафаријанству.
Насупрот томе, савремени јудаизам одбацује веровање да је Исус био очекивани месија, или да је био Божији пророк. Јудаизам тврди да појавом Исуса није испуњено пророчанство о доласку месије, да није био законито помазан и да није био ни Син Божији, нити да је васкрсао. Најшире коришћена календарска ера на свету је заснована је на приближном датуму Исусовог рођења.
Име Име Исус потиче од грчке речи Ἰησοῦς (Јесус), која је хеленизација хебрејско-арамејског ישוע (Јешуа) од хебрејског имена יהושע (Јехошуа) , што значи Јахве спасава, спаситељ, спас. Христос је титула која потиче од грчке речи χριστός (христос), односно помазаник, што се подудара са хебрејским називом речи месија (машиах).
О имену Исуса Христа говори Јевсевије Кесаријски у свом делу Историја цркве „Исус и име Христос било је поштовано и од стране древних пророка, тих богољубивих мужева. Мојсије је први схватио како је величанствено и славно име Христос. Дајући образе, симболе и тајанствена изображења небеских јављања, сагласно речи Господњој: „И гледај, те начини све ово по слици која ти је показана на гори" (Изл. 25, 40), он, да би поштовао првосвештенство, као највиши човеку дати образ, назива га „Христос". Првосвештенички чин, по мисли Мојсија, надвисује достојанством свако човечије звање, и зато, име Христос, даје њему (човеку) велику славу и част. Значи, Мојсије је разумео да реч „Христос" означава нешто што је Божанско; Он је, по надахнућу Духа Божијег, предвидео и име „Исус", сматрајући га достојним особитог одличја. И док га Мојсије још није знао, оно је прозвучало међу људима, те га Мојсије даје јединственом човеку, у коме, по неком образу и симболу, он препознаје свога наследника, јер после његовог (Мојсијевог) упокојења, примио је он (Исус Навин) власт над читавим народом. Прејемник Мојсијев, који је од Мојсија добио име Исус, раније се звао Осија (Авсије), а то име му беше дато од родитеља. Мојсије, назвати га именом Исус, дарује га тиме као неким даром, даром који је драгоценији од царске круне јер Исус, син Навинов, био је образ Спаситеља нашега и једини после Мојсија, окончавши службу која му је дата, исповедајући веру истиниту и чисту, доби власт као наследство. И тако, Мојсије је двојици људи, који се издвојише између читавог народа својом добродетељи и славом: првосвештенику и ономе ко ће после њега Мојсија) бити вођа народа, дао је је, ради поштовања због великих почасти, име Спаситеља нашег Исуса Христа. Пророци који су касније долазили, називали су Христа по имену, сведочећи истовремено и о будућој завери Јудеја али и о призвању незнабожаца. Јеремија овако казује о томе: „Дисање ноздара наших, помазаник Господњи, за којега говорасмо: да ћемо живети под сјеном његовом међу народима, ухвати се у јаме њихове" (Плач Јерем. 4, 20). Давид, размишљајући о тим речима, овако казује: „Зашто се узбунише народи и племена смислише залудне ствари? Сабраше се цареви земаљски, и кнезови се окупише заједно на Господа и на Помазаника”
Реконструкција датума рођења и смрти Најдетаљнији приказ Исусовог рођења описан је у Јеванђељу по Матеју (вероватно писаном између 60. и 90. године). стр. 29–30, gives a c. 60–70 date; L. Michael White, From Jesus to Christianity. стр. 244, gives c. 80–90. и Јеванђељу по Луки (вероватно писаном између 65. и 100. године).White, ibid.. стр. 252, gives c. 90–100. У научним круговима још увек постоје неслагања у вези са детаљима Исусовог рођења, и веома мали број научника тврди да зна тачан датум Исусовог рођења и смрти.
Новозаветна Јеванђеља по Матеју и Луки не помињу датум или годину Исусовог рођења. У читавом хришћанском свету се Божић традиционално слави 25. децембра по Грегоријанском календару, или 7. јануара, што је такође 25. децембар према Јулијанском календару. Најранији докази прославе овог датума потичу из 330. године и могу се наћи међу римским хришћанима. Пре тога славио се 6. јануара, као део теофаније (Богојављења), у сећање не само на Исусово рођење већ и на дан када га је Јован Крститељ крстио у реци Јордан, као и на још неке догађаје везане за Исусов живот.
Неки научници наглашавају да Лукини описи пастирских активности у време Исусовог рођења наводе на закључак да се оно догодило у пролеће или лето. Неки научници су претпоставили да је датум прославе променила хришћанска црква како би покушала да њиме замени римски фестивал Сатурналија, односно рођендан римског бога по имену -{R|Sol Invictus}- (Непобедиво Сунце). Ипак, новија истраживања оспоравају ову претпоставку.
мини|десно|Јудеја и Галилеја у Исусово време Дионисије Мали је током 247. године ере Диоклецијана покушао да утврди колико је година протекло од Исусовог рођења и утврдио да је у питању 753. година од оснивања Рима. Затим је као датум Исусовог рођења одредио 25. децембар 1 -{ACN}- (од -{Ante Christum Natum}-, односно пре рођења Христа), а следећу годину назвао -{AD}- 1 — чиме је започео систем рачунања времена од Исусовог рођења: -{Anno Domini}-, односно лета Господњег. Систем је направљен током 532. године, а готово два века касније је прихваћен и успостављен као календар хришћанске цивилизације.
Тешко је одредити датум Исусовог рођења јер су неки извори до сада нестали, а прошло је више од 1900 година откако су Јеванђеља писана. Међутим, базирано на помрачењу Месеца, које историчар из првог века Јосиф Флавије спомиње мало пре смрти Ирода Великог (кога спомиње Матеј Јеванђелиста), као и смени римских царева, Исусово рођење десило се 3. п. н. е. И Јеванђеље по Луки и Јеванђеље по Матеју смештају Исусово рођење у време владавине Ирода Великог. Лука описује да се Исусово рођење догодило у време римског гувернера Квиринија, и спомиње попис римских провинција Сирије и Јудеје. Јосиф Флавије смешта Квиринијево владање и попис у 6. године н. е. (што Лука помиње у Делима апостолским 5,37), дуго после смрти Ирода великог 4. године п. н. е. Због тога, расправа се усмерила на то да ли би извори требало да се позивају, или не, у основу на владање Квиринија у Сирији, и да ли је попис раније извршен, а ако није, који би извор требало сматрати погрешним.Josephus, Antiquities 17.342–4
Датум Исусове смрти такође је нејасан. Јеванђеље по Јовану описује распеће непосредно пре пасхе, празника који пада у петак 14. нисана (званог Кватродециманизам), док синоптичка јеванђеља (осим Јеванђеља по Марку 14:2) описују Исусову последњу вечеру као трпезу на дан пасхе 15. нисана; међутим, неки научници сматрају да је синоптички опис у складу са Јовановим описом.Види -{Leon Morris, The Gospel According to John, Revised. стр. 284–295,}- за дискусију о неколико алтернативних теорија с референцама. Даље, Јевреји су следили лунисоларни календар са месечевим менама као датумима, што компликује израчунавање било ког тачног датума соларног календара. Према књизи Џона П. Мејера -{A Marginal Jew}-, која се бави проучавањем владавине Понтија Пилата и датумима пасхе у то доба, Исус је по јулијанском календару највероватније умро 7. априла 30. или 3. априла 33. године н. е.
Живот и учење, према исказима из Јеванђеља
Четири канонска јеванђеља из Библије су главни извор традиционалне хришћанске биографије о Исусовом животу. Хришћански научници генерално верују да су описи из јеванђеља историјски тачни; научници критичари, с друге стране, сумњају у њихову потпуну историјску утемељеност.
Родослов и порекло
мини|200п|Пољска икона црне Мадоне.