Словенско насељавање Балканског полуострва је било дио миграција током Велике сеобе народа. Активна фаза насељавања одвијала се од 6. до 8. вијека. Податак о почетку досељавања Словена на Балкан у 5. вијеку забиљежен је у дјелима византијских историчара Прокопија Кесаријског и Јована Ефеског. До 7. вијека словенска племена су била чврсто укоријењена на Балкану и почела су постепено да се крећу ка Пелопонезу и Егејским острвима. Касније су неке скупине Словена продрле у Малу Азију. У периоду од 7. до 8. вијека Словени су створили неколико државних творевина и временом постали значајна сила на Балкану.
Извори о сеоби Словена
Један од првих аутора који помиње соебу словенских племена на Балкан био је византијски историчар Приск, који је написао „Историју”. У њој је потврдио чињеницу о продору Словена на Балкан. Потпунија слика овог поступка даје се у „Готском рату” Прокопија. Он описује територије које су населили Словени, њихове походе, друштвену структуру, живот и религију у 6. вијеку. Вриједан додатак овим подацима је „Стратегикон” византијског писца Псеудо-Маврикија. Словене описује и дјело Агатије Миринејског „О владавини Јустинијана”. Теофилакт Симоката у својој „Историји” детаљно говори о насељавању Словена на простору Византије. Драгоцјени извори о догађајима након насељавања и развоју државности међу словенским племенима јесу дјела византијског императора Константина Порфирогенита „О темама” и „О народима”.
Неки подаци о Словенима током њиховог насељавања Балкана присутни су и у „Хроници” Јована Бикларског, „Црквеној историји” Јована Ефеског, „Хронологији” Теофана Исповједника, „Историји Лангобарда” Павла Ђакона, „Хроници” Псеудо-Фредегара итд. Истовремено, писани извори о Словенима углавном говоре о спољним догађајима словенске историје — о току ратова, тактици ратовања, војном устројству, о односима Словена са другим народима итд.
Друштвено-економске карактеристике словенских племена
мини|усправно|Реконструкција словенског трговачког брода.
Друштвени систем Словена у периоду насељавања Балкана био је сличан систему Германа у вријеме Тацита. Словени су се насељавали у шумама или у близини ријека, језера или мочвара. Више су вољели да граде настамбе на тешко доступним мјестима. Словенска села састојала су се од неколико колиба и помоћних зграда које су се налазиле на извјесној удаљености једна од друге, јер је степен развоја привреде и оруђа захтијевао значајне површине за сваку породицу. Породица се састојала од старјешине, неколико одраслих синова и њихових породица. Неколико породица, које су заузимале одређену територију, чинило је заједницу. Неколико сусједних заједница чинило је племе. Свако племе је заузимало посебан округ, зван жупа. Постојали су савјети старјешина и народни сабори.
Основу привреде Словена чинила је земљорадња. Међутим, у зависности од природних услова, предност је дата различитим врстама привреде. Земљорадња се повремено бавила сјечом или искорјењивањем дрвећа. У насељима која се налазе у близини водених површина, риболов је играо значајну улогу. Лов и пчеларство су били распрострањени у шумским предјелима. На Балкану се раширило и сточарство. Висок степен развоја земљорадње код Словена забиљежили су византијски аутори. Земљу су обрађивали биковима упрегнутим у плугове са жељезним врховима. Рало је имало широку примјену. Житарице су се жале срповима, а жито се чувало у посебним јамама.
Занатство Словена је такође достигло висок степен. Предмети за домаћинство израђивали су се од глине, дрвета, кости или рога. Постојала је и производња текстила. Оруђа за земљорадњу и оружје израђивани су од метала. Од обојених метала су израђивани украсни предмети. Словенска племена која су живјела на морској обали или на воденим путевима знала су да праве чамце од једног дрвета за дуга путовања. Трговина је била развијена. Словени су сусједима продавали ратне заробљенике, сами су куповали оружје, накит, драгоцјене метале. У трговини су кориштени страни новчићи.
Византијско-српски ратови су учврстили војну организацију Словена. Племенске старјешине и вође војних јединица постале су војно-феудална елита друштва, а подела земље и богатства допринијело је раслојавању друштва и распадању првобитне заједнице. Борећи се са Византијом, Словени су почели да стварају племенска удружења, и формирају своје државе. Управо на територији некадашњих византијских провинција појавиле су се прве државе Словена.
Насељавање Балкана Први контакт са Византијом мини|десно|Балкан у 4. вијеку.
На почетку нове ере, Словени су заузимали огромну територију у средњој и источној Европи сјеверно од Карпата и између басена Висле и средњег Подњепровља. У различито вријеме ступали су у савезе са Келтима, Готима, Трачанима, Сарматима и другим сродним племенима, дјелимично их упијајући, дјелимично их раздвајајући у њиховој околини. Први поуздани писани извори о Словенима датирају из периода 1—2. вијека. У њима се Словени јављају под именом Венеди, који се помињу као велики народ који је живио на Висли близу Балтичког мора, иза Карпата. Међутим, све до 6. вијека подаци о Словенима били су оскудни и фрагментирани, пошто Римљани и Грци нису долазили у непосредан контакт с њима. Тек почетком 6. вијека, када су Словени почели да нападају византијске посједе, у свједочанствима историчара јављају се све темељнији и детаљнији извјештаји о њима. У то вријеме Словени су својим савременицима били познати под општим именима Склавини и Анти. Склавини су заузимали територију западно од Дњестра. Анти, који се налазе углавном источно од њих, дјелимично су продрли у подручје насељено Склавинима. Словенска насеља на овим просторима до 6. вијека су се знатно проширила на југ и преселила се већ у доње Подунавље.
Највеће кретање Словена било је њихово ширење изван Карпата према доњем току Дунава, у Панонију и сусједне области, а затим преко Дунава — на Балканско полуострво. Историчар Д. А. Мачински писао је да је сеоба Словена у Подунавље одредила „прогресивне промјене у животу Словена овог периода и источних и јужних Словена наредне епохе”. Ово ширење Словена на југ било је у тијесној вези са кретањем других народа. Крајем 4. вијека и у 5. вијеку многа словенска племена су била погођена инвазијом Хуна на Европу и потоњим кретањем Гепида и Гота. Према бројним историчарима, ови догађаји убрзали су кретање Словена на југ, које је очигледно почело у првим вијековима наше ере. У изворима из средине 5. вијека забиљежена су словенска племена у Панонији и на лијевој обали Дунава. Свједочанства византијског историчара Приска, који је 448. путовао као посланик у логор хунског вође Атиле и описао обичаје народа који је живио у Панонији, многи историчари тумаче да се односе на Словене. Кретање Словена је вјероватно било временски неравномјерно — у почетку слабије, а послије пада хунске државе шире и масовније.
Како су се кретали према југу, Словени су дошли на посједе Византије, којем је у то вријеме припадало Балканско полуострво. У почетку су Словени ишли у походе против римске државе као дио војски других народа, али већ од прве четвртине 6. вијека започињу самосталне ударе. Крајем двадесетих година 6. вијека велика антска војска прешла је Дунав, али је поражена. Тридесетих година 6. вијека византијске снаге на овој дијелу границе Царства предводио је заповједник Хилвуд, Словен из племена Анта. Три године је успјешно обуздавао јуриш Словена и предузима узвратне походе преко Дунава, пустошећи њихова села. Послије Хилвудове смрти 533. године, поново су настављени походи Словена на десну обалу.
Историчар С. А. Иванов је примјетио да је за већину становништва Византије појава Словена на њеним границама била неочекивана појава. Он истиче, да царство није жељело да покрене своје снаге у борбу против Словена и радије је ћутало о пријетњи коју су они представљали. О томе су отворено почели да говоре тек када су словенске снаге почеле да продиру дубоко на Балкан.
Византија је у овом периоду била рањива. Ратовала је са Вандалима у Африци, са Визиготима у Хиспанији, са Остроготима у Италији, а са Персијанцима у Сирији и на Закавказју. Дуготрајни ратови закомпликовали су унутрашњу ситуацију у земљи. Повећање пореза изазвало је осиромашење широких слојева друштва, што је пратило низ устанака. У овим условима, продори Словена у царство постајали су све чешћи. Тридесетих и четрдесетих година 6. вијека Словени су више пута пустошили Тракију, а 540. године су се први пут приближили зидинама Цариграда и заузели његово предграђе. Да би заштитио дунавску границу, цар Јустинијан је обновио стара утврђења на обалама ријека и подигао многа нова. Међутим, то није могло да задржи навалу Словена. Јустинијан је покушао да Словена постави у положај федерата (савезника), уступајући им територије близу Дунава за насељавање. Заузврат су Словени морали да бране границу царства. Међутим, убрзо након тога, Словени су 548. извршили разоран поход на Илирију, допирући до Епидамноса (данашњи Драч) на Јадранском мору. Одред од 3000 војника прешао је Дунав и почео да пљачка све што му се нађе на путу. Разбијени су засебни одреди византијске војске. Заповједник Азбад, који је био стациониран са гарнизоном у тврђави Цурул у Тракији, напао је Словене са коњичким одредом, али је поражен и заробљен. Словени су му одерали кожу, а затим га живог спалили. Затим су на јуриш заузели трачки град Топер, гдје је убијено до 15.000 људи, а жене и дјеца су одведени у ропство. Они које нису могли да пребаце преко Дунава, живи су спаљени.
Продор на Балкан мини|усправно|лево|Карта Балкана из периода од 582. до 612. године.
У својим налетима су Словени, уз помоћ Гепида, прелазили Дунав са својих посједа. Истовремено, враћајући се са богатим плијеном из опљачканих византијских земаља, плаћали су Гепидима по дукат (солид) за сваку особу превезену на лијеву страну Дунава. По правилу, захваљујући њима, Словени су спасавали сав ухваћен плијен, успјевши да пређу Дунав прије него што би их византијске снаге сустигле. Према процјенама српског историчара Владимира Ћоровића, византијске снаге на Балкану средином 6. вијека бројале су 15.000 војника и нису могли дјелотворно да се одупру Словенима.
мини|десно|Рушевине Салоне, околина Солина у Хрватској.
Отприлике средином 6. вијека Словени су почели да пристижу на Балкан у знатно већем броју. Све већи број Словена насељавао се на различитим дијеловима Балкана. Велики одред Словена је 550. прешао Дунав. Када му се на путу испријечила византијска војска, Словени су се повукли у правцу Далмације. Послије извјесног времена добили су појачање и кренули ка Тракији. Код Адријанопоља су им Византинци блокирали пут, који су били приморани да нападну због недостатка хране. У борби су нападачи потпуно поражени, византијска заставе је први пут постала словенски трофеј, а Словени су дочекали зиму на територији Византије. До тог тренутка они никада нису упадали у Византију током зиме. Напротив, зими је византијским снагама било препоручено да нападну словенска насеља. Стога, са почетком насељавања на византијској земљи, борбу за нове посједе често су водили становници најближих крајева, а не Словени преко Дунава.
Остроготски краљ Тотила је 552. пао у бици са војском Византије. Вијест о његовој смрти шокирала је Словене; они су на извјесно вријеме престали да упадају на територију преко Дунава. Јустинијан је утврдио тврђаве на Дунаву и појачао гарнизоне који су се тамо налазили. Посљедњих година његове владавине, земља је добила неку врсту предаха, али што је цар постајао слабији, земљу је више обузимала апатија. Италија је била потпуно разорена током рата са Остроготима. Сјеверна Африка је била пуста због рата и болести, иако се донедавно сматрала житницом царства. Државна каса била је празна, а истовремено су расли порези. Бројност војске је са 645.000 смањена на 150.000, док су преостале снаге биле у лошем стању, а долазило је и до прекида у снабдијевању.