Руска револуција 1917. је представљала низ политичких, економских и друштвених превирања у Русији, у време њеног уласка у Први светски рат на страни Србије и Сила антанте, иницираних од стране Руске социјално-демократске радничке партије, које су започеле збацивањем руске монархије на челу са императором Николајем II, а затим збацивањем либералне и умерене Привремене владе, што је довело до успостављања диктатуре под контролом бољшевика. Ово је довело до грађанског рата и оснивања Совјетског Савеза (1922). Совјетски Савез се распао 1991. године.
Фебруарска револуција (март 1917) је била револуција са фокусом на Петрограду (сад Санкт Петербург), престоницом Русије у то време. У хаосу, чланови Империјалног парламента (думе) преузели су контролу на земљом, формирајући привремену владу која је у знатној мери била доминирана интересима великих капиталиста и аристократије. Руководство војске је сматрало да немају средстава за сузбијање револуције, што је резултирало Николајевом абдикацијом. Совјети, који су предоминантно били сачињени од војника и урбане индустријске радничке класе, иницијално су дозволили привременој влади да управља, али су инсистирали на прерогативу да утичу на владу и да контролишу разне милиције. Фебруарска револуција се догодила у контексту тешких војних проблема током Првог светског рата (1914–18), који су оставили највећи део Руске армије у стању побуне.
Период двојне власти је уследио, током кога је привремена влада држала државну власт, док је национална мрежа савета, коју су водили социјалисти, имала подршку нижих класа и, све више, левичарски настројене урбане средње класе. Током тог хаотичног периода дошло је до бројних побуна, протеста и мноштва штрајкова. Многе социјалистичке политичке организације биле су ангажоване у свакодневној борби и настојале су да задобију утицај унутар думе и совјета. Међу њима су централну позицију имали Бољшевици предвођени Владимиром Лењином који је водио кампање за непосредан престанак рата, предају земљишних поседа сељацима и фабрика радницима. Кад је привремена влада одлучила да настави са ратом против Немачке, Бољшевици и друге социјалистичке фракције су искористили виртуално универзални презир према ратним напорима као оправдање за даље унапређење револуције. Бољшевици су претворили радничке милиције под њиховом контролом у Црвену гарду (касније Црвену армију) над којом су имали знатну контролу.
У Октобарској револуцији (новембар по грегоријанском календару), бољшевици су предводили оружану побуну радника и војника у Петрограду којом су успешно збацили са власти привремену владу, преносећи власт на совјете. Престоница је премештена у Москву убрзо након тога. Бољшевици су осигурали јаку базу подршке унутар совјета и, сад као врховна владајућа странка, успоставили су федералну владу посвећену реорганизацији бивше империје у прву социјалистичку републику на свету, практикујући совјетску демократију на националној и међународној скали. Обећање да ће окончати руско учешће у Првом светском рату је било одмах испоштовано са потписивањем бољшевичких вођа Брест-литовског мира са Немачком у марту 1918. Да би се додатно осигурала нова држава, Чека је успостављена која је функционисала као револуционарна тајна служба. Она је настојала да искорени и казни оне који су сматрани „непријатељима народа” у кампањама које су свесно моделоване по узору на сличне догађаје током Француске револуције.
Ускоро након тога, грађански рат је избио између „црвених” (бољшевика), „белих” (контрареволуционара), независних покрета и небољшевичких социјалиста. Трајао је неколико година, током којих су бољшевици поразили Беле и све ривалске социјалисте и након тога реконституисали себе као Комунистичку партију. На тај начин, револуција је поплочала пут за стварање Савеза Совјетских Социјалистичких Република (СССР) 1922. године. Док су се многи значајни историјски догађаји одвили у Москви и Петрограду, било је исто тако видних покрета у градовима широм државе, међу националним мањинама широм царстава и у руралним областима, где су сељаци преузели и редистрибуирали земљиште.
Позадина
мини|десно|250px|Војници блокирају Нарванске капије на Крваву недељу
У царској Русији почетком 20. века владала је економска криза што је довело до развоја револуционарних организација. Почетком 1914. године Русија се укључује у Први светски рат на страни Србије и Сила антанте. У Русији је тада било мобилисано око 16 милиона људи, а око 7 милиона већ је било изгинуло, рањено или нестало. Царска војска била је потиснута са источног фронта и велики порази изазивају незадовољство у народу, а цар Николај размишља и о склапању сепаратног мира са Немачком. У то време бољшевици, су били спремни за преврат уз подршку Немачке. Најрадикалнији бољшевици су желели да такво стање искористе за долазак на власт.
Руска револуција из 1905. се сматра значајним фактором који је допринео узроцима револуција из 1917. Догађаји Крваве недеље су изазвали протесте и војне побуне широм земље. Веће радника звано Санктпетербуршки совјет је формирано у том хаосу. Мада је револуција из 1905. ултиматно била угушена, и вође Санктпетербуршког совјета су биле ухапшене, то је поставило темеље за касније Петроградске совјете и друге револуционарне покрете током периода који је претходио 1917. Револуција из 1905. је исто тако довела до креирања думе (парламента), који ће касније формирати привремену владу након фебруара 1917.
Избијање Првог светског рата је подстакло генералне протесте уперене на цара Николаја -{II}- и фамилију Романов. Док је нација првобитно била захваћена таласом национализма, све већи број пораза и лоши услови убрзо су преокренули ситуацију. Цар је покушао да поправи ситуацију тако што је лично преузео контролу над војском 1915. године. То се показало катастрофалним, јер је цар сад био лично одговоран за Руске континуиране поразе и губитке. Поред тога, царица Александра, којој је остављено да влада док је цар командовао на фронту, била је немачког порекла, што изазивало сумње о дослуху. Ситуацију су додатно погоршавале гласине о њеном односу са контроверзним мистиком Распућином. Распутинов утицај је доводио до погубних министарских именовања и корупције, што је изазвало погоршавање животних услова унутар Русије. То је довело до општег незадовољства породицом Романов, и то је био главни фактор који је допринео одмазди руских комуниста против краљевске породице.
Након ступања Отоманског царства на страну Централних сила у октобру 1914, Русија је лишена своје главне трговинске руте кроз Дарданеле, што је додатно допринело економској кризи, у којој је Русија није више могла да обезбеди муницију својој војсци у годинама које су претходиле 1917. Међутим, проблеми су били превасходно административни, а не индустријски, пошто је Немачка производила велике количине муниције иако се константно борила на два главна ратишта.
Животни услови током рата су довели до поражавајућег губитка морала у унутар руске војске, као и у општој популацији. То је било посебно очевидно у градовима, због недостатка хране узрокованих поремећајима пољопривредне производње. Недостатак хране постао је значајан проблем у Русији, мада узрок тога нису биле лоше жетве, које нису биле значајно измењене током ратног периода. Индиректни разлог је био да је влада ради финансирања рата, штампала милионе рубаља, и до 1917. инфлација је довела до пораста цена за четири пута у односу на цене из 1914. Пољопривредници су консеквентно били суочени са повећаним трошковима живота, али малим повећањем прихода. Као резултат, они су имали тенденцију да задржавају своје житарице и да се враћају на самоодрживу пољопривреду. Стога су градови константно имали недостатак хране. У исто време, растуће цене довеле су до потражње за већим платама у фабрикама, и у јануару и фебруару 1916. револуционарна пропаганда, делом потпомогнута немачким средствима, довела је до широко заступљених штрајкова. То је резултирало растућом критиком владе, укључујући повећано учешће радника у револуционарним странкама.
Либералне партије су такође имале увећану платформу да изнесу своје приговоре, пошто је почетни ратни занос резултирао у томе да је царистичка влада створила низ политичких организација. У јулу 1915, успостављен је Централни одбор ратне индустрије под управом проминентног октобристе, Александра Гучкова (1862-1936), који је укључивао десет радничких представника. Петровградски мењшевици су се сложили да се придруже упркос примедби њихових вођа у иностранству. Сва та активност је дала обновљену подршку политичким амбицијама, и у септембру 1915, комбинација октобриста и кадета у думи је захтевала формирање одговорне владе. Цар је одбио тај предлог.
Сви ови фактори довели су до оштрог губитка поверења у режим, чак и у владајућој класи, који је растао током рата. Почетком 1916, Гучков је дискутовао са вишим војним официрима и члановима Одбора ратне индустрије могући државни удар да би цар присилио да абдицира. У децембру, мала група племића је извршила атентат на Распутина, и у јануару 1917. царевог ујака, великог војводу Николаја, је индиректно питао кнез Лавов да ли би био спреман да преузме престол од свог нећака, цара Николаја -{II}- Александровича. Ни један од ових инцидената сам по себи није био непосредан узрок Фебруарске револуције, али они помажу у објашњавању разлога зашто је монархија преживела само неколико дана након избијања револуције.
мини|десно|275px|Руски војници марширају на Петровград у фебруару 1917
У међувремену, социјалистички револуционарни лидери у егзилу, многи од којих су живели у Швајцарској, су били невољни посматрачи колапса међународне социјалистичке солидарности. Француски и немачки социјалдемократи су гласали у прилог ратних напора својих влада. Георги Плеханов је у Паризу заузео насилан анти-немачки став, док је Парвус подржавао немачке војне напоре као најбољи начин осигуравања револуције у Русији. Мењшевици су у углавном тврдили да Русија има право да се брани од Немачке, иако је Мартов (проминентни мењшевик), сада у левици своје групе, захтевао окончање рата и нагодбу на бази националне самоуправе, без анексија или обештећења.
Ови Мартови погледи су преовладавали у манифесту који је израдио Лав Троцки (у то време мењшевик) на конференцији у Цимервалду, којој је присуствовало 35 социјалистичких лидера у септембру 1915. Неизбежно Владимир Лењин, кога су подржавали Зиновјев и Радек, снажно је оспоравао те погледе. Њихови ставови постали су познати као Цимервалдска левица. Лењин је одбацио и одбрану Русије и апел за мир. Од јесени 1914, он је инсистирао да „са гледишта радничке класе и радних маса мање зло би био пораз царске монархије”; рат мора бити претворен у грађански рат пролетерских војника против њихових сопствених влада, а ако би из тога произашла пролетерска победа у Русији, онда би њихова дужност била да воде револуционарни рат за ослобађање маса широм Европе.
Фебруарска револуција