Хералдичка правила представљају скуп нормативних начела на којима почива хералдика као дисциплина. Она одређују шта јесте, а шта није хералдички исправан грб, и разликују грб — правно и ликовно утврђен симбол идентитета — од пуког украсног мотива или лого-знака. Иако хералдику данас многи доживљавају само као архаично наслеђе феудалног доба, та правила нису ни произвољна ни застарела: она произлазе из функционалних захтева које је грб морао испунити на бојном пољу, у дипломатској преписци и пред судом.
Правила су у највећој мери кристалисана између периода Крсташких ратова (крај 11. века) и краја 15. века, а прва потпуна систематизација може се наћи у тракату Traité de blason Клемана Принсоа из 1416.Clément Prinsault, Traité de blason, 1416; в. такође: Michel Pastoureau, Traité d'héraldique, Picard, Paris, 1979, стр. 18. Правила за прецизно описивање грба (блазонирање) касније је разрадио Клод-Франсоа Менестрије у 15. веку.Claude-François Ménestrier, L'Art du blason justifié, Lyon, 1661.
У хералдичкој историографији разликују се два периода: раздобље живе хералдике (до краја 15. века), у коме су правила строго примењивана, и период мртве хералдике (16–19. век), обележен честим одступањима, барокизацијом и уметањем ненормативних елемената.Милош Ћирић, Хералдика 1: Грб — илустровани основни појмови, Фонд за издавачку делатност Универзитета уметности, Београд, 1983, стр. 8–15. Реформски покрети 20. века у многим земљама вратили су се начелима живе хералдике.
Историјска основа и сврха правила Порекло хералдичких правила непосредно је везано за практичну потребу препознавања на витешким турнирима и у бојним пољима раног и позног Средњег века. Кад је витез носио затворену кацигу, лице му је потпуно скривено; грб на штиту, плашту и кацигашком украсу (нем. Helmzier) био је једини носилац идентитета. Из те неопходности проистиче наглашена захтев за јединственошћу, читљивошћу и постојаношћу хералдичких знакова.
Хералди — специјалисти при феудалним дворовима задужени за вођење регистра грбова — развили су систематске норме које су доцније постале стандардом за целу западну Европу. У земљама са непрекинутом хералдичком традицијом (Енглеска, Шкотска, Шпанија, Скандинавија) та правила имају и данас правну снагу.Anthony Wagner, Heralds of England: A History of the Office and College of Arms, Her Majesty's Stationery Office, London, 1967, стр. 4–22.
У српској хералдици правила су примењивана селективно, пре свега под утицајем византијских и угарских традиција, а у новије доба постаје потреба за систематским регистром српских хералдичких знамења.Српска хералдика — централна база српских хералдичких знамења, srpskaheraldika.rs, Културни елемент, Београд; пројекат у развоју до 2026. године.
Осам основних правила Постоји консензус међу херадичарима да свака хералдички исправна творевина мора задовољити осам темељних начела. Та начела нису хијерархијски независна — она се прожимају и условљавају.
1. Правило јединствености и оригиналности Сваки грб мора бити јединствен и не сме бити идентичан ниједном постојећем грбу. Допуштено је да два грба буду слична, али морају се разликовати барем у једном детаљу — тинктури, фигури, положају или спољашним украсима. Ово правило је фундаментално јер из њега директно произлази сама сврха хералдике: идентификација носиоца.
У земљама са уређеним хералдичким системом (Енглеска, Шкотска, Шпанија, шведска) постоји законска забрана поседовања идентичних грбова. У Шкотској, нпр., Лорд Лион Кинг оф Армс (Lord Lyon King of Arms) може правно гонити носиоце неовлашћено преузетих грбова.J. H. Stevenson, Heraldry in Scotland, J. Maclehose & Sons, Glasgow, 1914, стр. 40–55.
2. Правило јединствености носиоца Један субјект — особа, породица, институција, град или држава — сме имати у употреби само један грб истовремено. Множење верзија или паралелна употреба различитих варијанти исте основе директно нарушава функцију идентификације.
Изузеци постоје у системима диференцирања (кадензије): старији синови у британској хералдици носе брисуру (brisure, ознаку разликовања) на очевом грбу, чиме задржавају сродство уз очување разликовности.Stephen Friar, A New Dictionary of Heraldry, Alphabooks/A. & C. Black, London, 1987, стр. 62–65.
3. Правило хералдичке исправности Хералдика није уметност у примарном смислу — естетски утисак секундаран је у односу на норматив. Само оно что задовољава сва хералдичка правила може се назвати грбом; све остало јесте ликовни знак, лого или украс, али не грб. Ово правило штити интегритет дисциплине и спречава произвољно проширивање категорије „грб" на свако визуелно обележје.
Практична последица јесте да уметник или дизајнер не може самостално одлучити шта је грб — то је нормативна одлука коју доноси хералдичка власт или стручно тело. У Србији Статут Српског хералдичког друштва прецизира услове под којима се неки знак сматра хералдички исправним грбом.
4. Правило хералдичке стране У хералдици стране штита одређују се са становишта носиоца, не посматрача. Хералдичка десна страна (dexter) је посматрачу лева, и обрнуто: хералдичка лева страна (sinister) је посматрачу десна. Из тога проистичу следеће норме:
Фигуре су по правилу окренуте ка хералдичкој десној страни. Фигура окренута хералдичкој левој страни посебно се блазонира и може носити негативне конотације (нпр. бегство). Хералдичка горна зона (chief) важнија је од доње (base), а десна важнија од леве. Ликови „позитивне" симболике смештају се десно и горе; „негативни" или споредни — лево и доле.
Примена правила стране кључна је у квартираним или спојеним грбовима, у грбовима са чуварима и у свим аспектима протоколарног поретка.Arthur Charles Fox-Davies, A Complete Guide to Heraldry, T.C. & E.C. Jack, London, 1909, стр. 70–78.
5. Правило тинктура Ово је уједно и најпознатије и најчешће погрешно схваћено хералдичко правило.Heraldika — основни принципи, herald.com.hr, приступљено 2024. Хералдичке боје у широком смислу назову се тинктуре (tinctures) и деле се у три групе:
Метали (светле тинктуре): Злато (or) — приказано жутом бојом Сребро (argent) — приказано белом бојом
Емајли — основне боје (тамне тинктуре): Црвена (gules) Плава (azure) Црна (sable) Зелена (vert) Пурпурна (purpure) — најретка и по неким ауторима дуалне природе (може бити и боја и метал)
Помоћне боје (ретко се примењују на поља штита): Тамноцрвена/нараначаста (tenné) Боја сасушене крви (sanguine/murrey) Природна боја (proper/au naturel) — специјална тинктура за реалистичан приказ
Крзна (бивалентне тинктуре, „водоземци"): Хермелин (ermine) и варијанте: ermines, erminois, pean Вер (vair) и варијанте: counter-vair, potent, counter-potentПравила блазона у хералдици, форум Историја Балкана; Милош Ћирић, Хералдика 1, стр. 35–42.
Из поделе тинктура следи централно нормативно начело: метал не иде на метал, боја не иде на боју (Rule of Tincture). Другим речима, ликови смештени на пољу штита морају контрастирати са подлогом — светли лик на тамној подлози, или тамни лик на светлој. Циљ правила је максимална читљивост грба, нарочито на даљини и у покрету.
Крзна и природна боја изузета су из овог правила и могу се слободно комбиновати и с металима и с бојама. У Француској је зелена боја (sinople/sinopl) такође имала дуалну примену. Намерно кршење правила тинктура понекад се примењивало код знакова кадензије или срама.
6. Правило положаја штита и старости порекла Косо постављен штит у хералдичком приказу — нагнут улево (у складу са начином ношења штита у бици) — традиционално упућује на велику старост порекла носиоца, вероватно пре 13. века. Такви грбови бележе се нарочито у немачкој, скандинавској и делом у британској хералдици, где косни положај сигнализира да породица носи грб пре но што су хералдичке институције стандардизовале усправни приказ.
7. Правило знакова кадензије и ванбрачног порекла У хералдичким системима у којима се грб наслеђује у неизмењеном облику само у примогенитурној линији, млађи синови, колатералне гране и ванбрачна деца морају диференцирати очев грб. Систем тих ознака зове се кадензија (cadency).Fox-Davies, A Complete Guide to Heraldry, стр. 512–540.
Конкретне норме кадензије разликују се по традицијама: У британској хералдици синови носе посебне фигуре (label, crescent, mullet итд.) по утврђеном редоследу. У француској и шпанској хералдици примењују се измене боја или додавање bordure-а. У немачкој хералдици кадензија је ретко систематична.
По општем правилу, коси елементи у грбу (греде, пречке, ленте) постављени од леве ка десној хералдичкој страни (тј. са sinister chief на dexter base) означавају ванбрачно порекло, или ванбрачну линију у феудалном смислу.
8. Правило сједињавања грбова Кад је потребно у једном штиту приказати два или више грбова — услед брака, наслеђа, освајања или достојанства — примењује се правило сједињавања (marshalling of arms). Начела су следећа:
У средишњу (escutcheon of pretence) или прву позицију (dexter chief) иде грб носиоца или победника/доминантне породице. У десну хералдичку страну (dexter) иде грб вишег достојанства, ка левој страни опадају по рангу. У браку у коме су оба супружника армигери, мужев грб иде на десну, супругин на леву страну штита. Овај принцип назива се impalement (сједињење бочним делом). Ако супруга доноси наслеђе без мушких потомака (heraldic heiress), мужевљев грб у четвртом пољу може носити квартиране наследне грбове.
Примена правила сједињавања видљива је у државном грбу Србије и у многим историјским српским властелинским грбовима.
Додатна начела хералдичке праксе Поред осам основних правила, хералдичка пракса усталила је и низ начела која се често третирају као саставни деo корпуса норми:
Начело читљивости Грб мора бити читљив, препознатљив и јединствен у свим условима приказа — на штиту, заставици, печату, рељефу или тканини, у пуним бојама или у монохромном приказу (цртаном систему hatching).Pastoureau, Traité d'héraldique, стр. 102. Из тог разлога хералдика препоручује мали број великих, упрошћених фигура над сложеним, ситним мотивима.
Начело наследности Грб је наследан. Није га допуштено произвољно мењати из генерације у генерацију — осим уз примену правила кадензије или уз одобрење надлежног хералдичког органа. Наследност је суштинска разлика између грба и лога.
Начело блазонског примата Блазон (речни опис грба на стандардизованом хералдичком језику) примаран је у односу на ликовни приказ. Из исправно написаног блазона мора бити могуће нацртати грб, а различити уметнички стилови (готски, ренесансни, барокни, модерни) подједнако су исправни докле год поштују блазонски садржај.Friar, A New Dictionary of Heraldry, стр. 38–42.
Начело забране слова и бројева у штиту У класичној западноевропској хералдици слова, бројеви и натписи у пољу штита нису допуштени. Симболика мора бити изражена фигурама и тинктурама; речне поруке смештају се у лентицу/девизу испод штита. Изузетак је монограмска хералдика неких ренесансних и барокних грбова.
Хералдика и сродне дисциплине Хералдичка правила прожимају низ сродних дисциплина које заједно чине систем идентитетских знакова:
Вексилологија — наука о заставама, у чијем је основи хералдика: бoje грба нације или града по правилу одређују боје заставе. Сфрагистика — наука о печатима, у чијем центру стоји хералдички грб. Генеалогија — наука о пореклу породица; хералдичке разлике међу грбовима директан су извор за генеалошка истраживања. Фалеристика — проучавање одликовања и ознака; хералдички мотиви основа су ликовне стране ордена и медаља. Вексилографија — описивање и систематизовање застава; паралелна структура описног језика са хералдиком.
Стилски правци у хералдици Хералдичари разликују неколико регионалних стилских традиција у примени правила:
Германско-скандинавски стил — богата употреба кацигашких украса (Helmzier), симетрични штитови, честа употреба крзана. Гало-британски стил — строга примена правила тинктура, систематска кадензија, стандардизоване фигуре.