Николај -{II}- Александрович Романов (; Царско Село, 6/18. мај 1868 — Јекатеринбург, 17. јул 1918) био је последњи император сверуски, краљ Пољске и велики кнез Финске. Владао је од 20. октобра/1. новембра 1894. до 2/15. марта 1917. године. Крунисан је 1896. године. Владавину је окончао абдикацијом током Фебруарске револуције.
Био је син и наследник Александра -{III}- и Марије Фјодоровне, данске принцезе Дагмар прије удаје. Супруга му је била Александра Фјодоровна са којом је имао петоро деце, четири кћери и једног сина.
мини|Цар Николај II са породицом Период његове владавине обележен је економским развојем Русије и истовремено порастом социјално-политичких противречности и револуционарних покрета који су довели до Руске револуције (1905) и Октобарске револуције (1917). У спољној политици водио је политику експанзије на Далеки исток где је водио рат са Јапаном. У Првом светском рату прикључио се блоку Сила антанте.
Одрекао се престола у јеку Фебруарске револуције (1917) и од тада се налазио под кућним притвором заједно са породицом у Царскоселском дворцу. У лето исте године, одлуком Привремене владе, са породицом је упућен у Тоболск. У пролеће 1918. године бољшевици су га пребацили у Јекатеринбург где су га и стрељали 17. јула 1918, заједно са породицом и четворо слугу.Последње путовање Романових („Вечерње новости“, 17. новембар 2013)
Императора Николаја II Александровича Романова канонизовала је 1. новембра 1981. године Руска православна загранична црква која тада није била у јединству са Московском патријаршијом. Деветнаест година касније, 2000. године, и помесна Руска православна црква га је канонизовала заједно са супругом и децом. Проглашени су за мученике.
У Београду му је подигнут споменик 2014. године. Преко представника је био кум на свадби краља Александра Обреновића и Драге Машин, а његов деда по оцу Александар II му је преко посредника био кум на крштењу.
Владавина
Спољни односи Аустријски цар Франц Јозеф био је у државној посети у априлу 1897. Посета је била успешна резултат је био „џентлменски споразум“ да се задржи статус кво на Балкану, а донекле слична обавеза постала је применљива и на Цариград и мореуз. Резултат су биле године мира које су омогућиле брз економски раст.
Николај је следио политику свог оца, јачајући француско-руски савез и водећи политику општеевропске пацификације, која је кулминирала чувеном Хашком мировном конференцијом. Ова конференција, коју је предложио и промовисао цар Николај II, сазвана је са циљем да се прекине трка у наоружању и успостави машинерија за мирно решавање међународних спорова. Резултати конференције били су мањи од очекиваних због међусобног неповерења великих сила. Ипак, Хашке конвенције су биле међу првим формалним изјавама закона о рату. Николај II постао је херој за пацифисте. Године 1901. он и руски дипломата Фридрих Мартенс били су номиновани за Нобелову награду за мир за иницијативу за сазивање Хашке мировне конференције и допринос њеном спровођењу.. Nobelprize.org.. Међутим, историчар Ден Л. Морил наводи да се „већина научника“ слаже да је позив смишљено из страху и представљено као нешто проистекло из идеална љубави према човечанству.
Николај је имао за циљ да ојача француско-руску алијансу и предложио је неуспешну Хашку конвенцију из 1899. године за промовисање разоружања и мирно решавање међународних спорова.
Руско-јапански рат Сукоб између Русије и Јапанског царства био је скоро неизбежан до краја 20. века. Русија се проширила на Далеки исток, а раст њених насељавања и територијалних амбиција, како је њен јужни пут ка Балкану био осујећен, био је у сукобу са сопственим територијалним амбицијама Јапана на азијском копну. Николај је водио агресивну спољну политику око питања Манџурије и Кореје и снажно је подржавао шему концесија за дрвну грађу у овим областима коју је развила група Безобразов.
Пре рата 1901. године, Николај је рекао свом шураку принцу Хенрију од Пруске „Не желим да заузмем Кореју, али ни под којим околностима не могу дозволити да се Јапан тамо направи чврсто упориште. То ће бити casus belli“.
Највеће поприште рата је била јужна Манџурија, тачније полуострва Љаодонг и Мукден у Кини. Поморски рат се одвијао у Жутом мору и морима око Кореје и Јапана. Рат је започео Јапан, пошто је Русија одбијала да им преда северну Кореју.
Рат је почео у фебруару 1904. превентивним јапанским нападом на руску пацифичку флоту у Порт Артуру, пре формалне објаве рата.
Са руском далекоисточном флотом заробљеном у Порт Артуру, на располагању је била још једино Балтичка флота, која је била веома удаљена од простора борби, али је донета одлука да се флота пошаље на деветомесечно путовање на исток. Уједињено Краљевство не би дозволило руској морнарици да користи Суецки канал, због свог савеза са Јапанском империјом и због Хелског инцидента, у коме је Балтичка флота грешком пуцала на британске рибарске бродове у Северном мору . Балтичка флота је обишла свет да би прекинула блокаду на Порт Артуру, али после многих незгода на путу, Јапанци су је скоро уништили у бици код Цушиме. На копну, царска руска армија је имала логистичке проблеме. Док су команде и залихе стизале из Санкт Петербурга, борбе су се водиле у источноазијским лукама са само Транссибирском железницом за транспорт залиха као и транспорт трупа у оба смера. Девет хиљада и двеста километара дуга железничка линија између Санкт Петербурга и Порт Артура била је једноколосечна, без колосека око Бајкалског језера, што је дозвољавало само постепено повећање снага на фронту. Опкољени Порт Артур је пао у руке Јапанаца, после девет месеци отпора.
У рату са Јапаном који је уследио руска војска је доживела тежак пораз. Изгубила је пацифичку и балтичку флоту. На тај начин изменио се баланс снага у источној Азији. Јапан је постао нова светска сила. Порази су у Русији изазвали велико народно незадовољство неефикасном царском и аутократском влашћу. Ти догађаји довели су до руске револуције 1905.
Како се Русија суочила са непосредним поразом од Јапана, било је све више позива за успостављање мира. Николајева мајка, као и његов рођак, цар Вилхелм II, позвали су Николу да преговара о успостављању мира. Упркос напорима, Николај је избегавао позиве на мир; послао је телеграм кајзеру 10. октобра да је његова намера да настави борбу све док Јапанци не буду протерани из Манџурије. Тек 27–28. маја 1905. и након уништења руске флоте, Николај је коначно одлучио да затражи мировни споразум. Николај II је прихватио америчко посредовање, именовавши Сергеја Витеа за главног опуномоћеника за мировне преговоре. Рат је окончан потписивањем Портсмутског уговора. Царев став о рату био је толико у супротности са очигледним чињеницама да су многи посматрачи били збуњени. Он је рат видео као лаку богом дану победу која ће подићи руски морал и патриотизам. Игнорисао је финансијске последице рата на даљину. Ротем Ковнер тврди да је током своје посете Јапану 1891. године, где је Николаја напао јапански полицајац, сматрао Јапанце малим, женственим, слабим и инфериорним. Игнорисао је извештаје о храбрости јапанских војника у Првом кинеско-јапанском рату (1894–95) и извештаје о способностима царске јапанске морнарице, као и неповољне извештаје о неспремности руских снага.. Пре јапанског напада на Порт Артур, Николај је чврсто веровао да рата неће ни бити. Упркос почетку рата и бројним поразима које је Русија претрпела, цар Николај је и даље веровао и очекивао коначну победу, оставши при свом ранијем ставу о расној инфериорности и војној слабости Јапанаца. Губитак морнарице у Цушими га је коначно убедио да пристане на мировне преговоре. Чак је и тада инсистирао на опцији поновног покретања рата ако мировни услови буду неповољни. Забранио је свом главном преговарачу грофу Виту да пристане на исплату одштете или губитак територије. Николај је остао непоколебљиво против било каквих уступака. Мир је склопљен, али Вите је у преговорима препостуио јужни Сахалин Јапану, супротно царевој наредби.
Финска Мере русификације у Финској су почеле фебруарским манифестом који је цар прогласио 1899. – Genealogia који је ограничио аутономију Финске и подстакао период цензуре и политичке репресије. Против манифеста прикупљена је протестна петиција коју је потписало више од 500.000 Финаца, коју је делегација од 500 људи доставила Санкт Петербургу, али их Николај није примио. Мере русификације су поново уведене 1908. након привремене суспензије након Револуције 1905. и Николај је био несрдачно примљен приликом своје једине посете Хелсинкију 10. марта 1915.Kimmo Pietiläinen: Kansalaiskalenteri 1991, p. 84, WSOY, 1990. (in Finnish)Elävä Arkisto: Vihattu tsaari Nikolai II vieraili Helsingissä 1915 – YLE (in Finnish)IS: Tuskallinen verilöyly päätti vuosisatoja kestäneen hallitsijuuden: Netflix-uutuus nostaa pinnalle Venäjän tsaariperheen julman kohtalon (in Finnish)
Крвава недеља
мини|Цар Николај II јаше коња (1905) Неколико дана пре Крваве недеље (9/22. јануара 1905), свештеник и раднички вођа Георгиј Гапон је обавестио владу о предстојећој процесији до Зимског дворца којој би се цару дала петиција радника. Министри су се састали у суботу 8/21. јануара да размотре ситуацију. Уопште се није мислило да ће се цар, који је напустио престоницу и отишао у Царско Село на наговор министара, уопште састати са Гапоном. Предлог да неки други члан царске породице прими петицију је био одбијен.
Пошто их је коначно полицијски префект обавестио да нема довољно људи да изведе Гапона међу масом његових присталица, новоименовани министар унутрашњих послова, кнез Петар Свјатополк-Мирски и његове колеге су одлучили да доведу додатне трупе да појачају оне у граду. Гапон је свој марш започео сутрадан. Држећи се за руке, радници су мирно марширали кроз улице. Неки су носили иконе и религиозне слогане, као и националне заставе и цареве портрете. Док су марширали, певали су царску химну Боже цара храни. У 2 сата послеподне све поворке је требало да стигну пред Зимски дворац. Није било никакве конфронтације са војском. Широм града, на мостовима у важним булеварима, протестанти су наишли на блокаде пешадије, коју су подржавали Козаци и хусари. Војници су отворили ватру на масу.
Званичан број жртава је био 92 мртвих и неколико стотина рањених. Гапон је нестао, а друге вође марша су ухваћене.
Руска револуција 1905.
Са поразом Русије од Јапана, престиж и ауторитет аутократског режима је много опао. Ово је било нарочито изражено међу неписменим сељаштвом, које је до тада имало потпуно наивну веру у цара. Пораз је био тежак ударац, а царска влада се распала због револуционарних немира 1905-1906. У нади да ће то спречити побуну, многи демонстранти су убијени док су покушавали да марширају до Зимског дворца у Санкт Петербургу. Царев стриц, велики војвода Сергеј Александрович је убијен у Москви од бомбе коју су бацили револуционари када је напуштао Кремљ. Црноморска флота се побунила, а штрајк железничара се претворио у општи штрајк који је парализовао земљу. Изненађен овим догађајима, цар Николај је реаговао бесно и са неверицом.
Први светски рат и однос према Србији Уочи почетка Првог светског рата, Србија суочена са претњама Аустроугарске обраћа се руском цару Николају Другом за помоћ. У јулу 1914. регент Александар Карађорђевић шаље један од својих првих телеграма цару Николају Другом. Регент Александар пише: „У овим мучним тренуцима ја износим осећаје свога народа који преклиње Ваше величанство да се заинтересује за судбину Краљевине Србије”
Одговор цара Николаја Другог стигао је 27. јула, дан уочи објаве рата. Он се у одговору залаже за мирно решење сукоба, али каже: „Ако пак не успем, упркос наше најискреније жеље, нека Ваше величанство буде уверено да у томе случају Русија неће напустити Србију”.