мини|Влашки пастир у Банату, око 1837. године
Појам Власи (, ) представља назив за романизовано становништво на просторима југоисточне Европе.
Током средњовековно и раног нововековног раздобља, исти појам је добио и друга значења, првенствено као ознака за посебну друштвену класу под називом власи (пише се малим словом). Стога етноним Власи не треба мешати са појмом власи, пошто је реч о појмовима са различитим значењима.
У пољском и мађарском језику, термини изведени из етнонима Власи односе се на Италијане. Етноним Власи у данашње вријеме означава народе који говоре источнороманским језиком и живе јужно од Дунава, на подручје данашње источне Србије, јужне Албаније, сјеверне Грчке, Северне Македоније и југозападне Бугарске, као аутохтоне етничке групе, а то су етнички Власи у Србији, Цинцари, Мегленски Власи и Истарски Власи.
Термин је на Балканском полуострву постао синоним за друштвену категорију сточара, а био је кориштен и за нероманофоне народе, у скорашње време са негативним значањем на западном Балкану. Постоји влашка дијаспора и у другим европским земљама, нарочито у Румунији, као и у Северној Америци и Аустралији.
Етнички Власи су првобитно идентификовани и описани од стране Георгија Кедрина током 11. века. Према једној теорији о пореклу, савремени Румуни, Молдавци и Цинцари пореклом воде од романизованих Дачана. Према појединим лингвистичарима и другим научницима, источноромански језици потврђују опстанак Дако-романа у доњем току Дунава током Сеобе народа и западнобалканског становништва познатог под називом Власи, које је пореклом водило од романизованих Илира.
Данас, источнороманске говорне заједнице се процјењују на 26—30 милиона говорника широм свијета (укључујући румунску и молдавску дијаспору). Све балканске земље имају аутохтоне романске мањине.
Етимологија и називи Ријеч Влах/Власи етимолошки је изведена из етнонима келтског племена, а у прагерманском је усвојена као *, што значи „странац”, од *Wolkā- (, ). Преко латинског, у готски као *walhs, етноним је преузнео значење „странац” или „романски говорник”, а у грчком је усвојен као , у словенским језицима као , у мађарском као итд. Коријен ријечи је у њемачком усвојен за називе Велса и Валоније, на швајцарском њемачком за говорнике романша (), док је у пољском () и мађарском () постао егзоним за Италијане.
Историјски гледано, термин се користио прије свега за источнороманске народе, међу којима су најбројнији Румуни. Свједочења из 13—14. вијека показују да, иако се на европском (чак и шире) простору они зову Власи, Румуни за себе користи ендоним , од латинског (у сјећање на Рим).
Преко њемачког и латинског, термин је почео да означава „странца” и на простору Балкана, гдје је у раном облику кориштен за романске говорнике, али је термин на крају преузео значење „сточар, номад”. Романске говорне заједнице за себе користе ендоним Романи (Римљани).
Током ране историје Османског царства на Балканском полуострву, постојала је друштвена класа власи на простору Србије и Македоније, сачињена од хришћана који су служили као помоћне војне снаге. У Хрватској, термин је добио негативно значење и користио је се за Србе који, иако су били словенског поријекла, а добили су тај назив због православне вјере коју дијеле са Власима.
Поједини румунски научници претпостављају да се појам Власи први пут јавио у Источном римско царству и да је касније проширен кроз германски и словенски свијет преко Нордијаца (нарочито Варјага), који су били у трговачкој и војној вези са Византијом током раног средњег вијека (видјети Блакумен).
Данас, термин Власи се у науци користи за романске говорне заједнице на Балкану, нарочито оне у Грчкој, Албанији и Македонији. У Србији термин Власи се такође односи на романске говорнике, нарочито оне који живе у источној Србији. Цинцари користе ендоним Армани или Рамани, који етимолошки води поријекло од латинског . Мегленски Власи као ендоним користе македонски облик .
Употреба током средњег века
мини|десно|Карта која приказује „границу”, познату као Јиречекова линија, која раздваја латинска и грчка културна подручја (= писана подручја) у касној антици. Граница је више пута исправљана откривањем нових натписа.
Византијски историчари користили су термин Власи за говорнике латинског језика.
Теофилакт Симоката, византијски историограф из 7. вијека, писао је о у вези са неким историјским подацима из 6. вијека, током владавине византијског цара Маврикија.
Први прецизни подаци о Власима били су о вези Влаха са ријеком Ринхос; изворни документ који садржи информације налази се у манастиру Констамонит.
Из кодекса светогорског манастира Св. Пантелејмона, састављеном у другој половини прошлог столећа, стоји, између осталог, и следеће: "они који су живели око Дунава — Бугари, Морави (Срби и Власи) и Словени Илирије беху најзад просветљени светим крштењем током IX века за време автократора Михаила и славног патријарха Фотија".
Јован Скилица византијски хроничар из XI столећа, бележи да су извесни Власи убили Самуиловог брата Давида. Реч је о догађају који се збио 976. године, на самом почетку побуне комитопула. Тада је Давид, најстарији син комеса Николе, страдао.
Имена Blakumen или Blökumenn помињу се у нордијским сагама насталим између 11. и 13. века, у вези са догађајима који су се одиграли 1018. или 1019. године негде у северозападном делу Црног мора, а неки верују да су повезани са Власима.
Василије II Бугароубица (976–1025), потукавши бугарског цара Самуила (976–1014), чиме се ослободио опасности која му је претила са севера, припојио је 1018. године те делове Византијском царству. Суочен с појавом Влаха, који су се борили против Византије, а који су били распрострањени по читавој Бугарској, он је настојао да их стави под надзор и на политичко-социјалном и на духовном плану. У ту сврху он 1020. године оснива засебну епископију за Влахе са седиштем у Врању, која је била под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Та влашка епископија била је намењена за све Влахе на Балкану. У хрисовуљи се, наиме, међу осталим чита: „исто тако, сви градови који су били заборављени повељом мојег величанства биће ипак подвргнути власти истога пресветог архиепископа који ће побирати порез од свих, па и од Влаха који живе распршени по читавој Бугарској“.
Кекавмен (грч. Κεκαυμένος) знаменити византијски аристократа, војсковођа и писац из 11. века. Најпознатији је као аутор дела Стратегикон (око 1078. године) у којем нас обавештава о Власима. Обавештења о њима у Стратегикону се могу груписати у три скупине. Једну чине вести о учешћу Влаха у устанку против фискалних намета василевса Константина X Дуке 1066. године. Друга група података се односи на порекло влашке скупине, док трећа пружа кратку повест о пишчевом претку и заповеднику хеладских Влаха Никулици.
Ана Комнина, која је завршила своју „Алексијаду“ 1148. године, наводи да је, када су Кумани прешли Дунав 1084. године, цар Алексије Комнин био обавештен о њиховом кретању од Пудиле, који је био влашки вођа. Истовремено су, међутим, Кумани сазнали пут кроз планинске превоје од (других) локалних Влаха.
Нестор Летописац (око 1050 – око 1114), коме се традиционално приписује ауторство најзначајнијег историјског дела тог периода, Примарне хронике (Повест минулих лета) око 1113. године, помиње Влахе:
"Мађари су прошли поред Кијева преко брда које се сада зове Угарско, и стигавши до Дњепра, подигли су логор. Били су номади попут Половаца. Долазећи са истока, борили су се преко великих планина, и почели да се боре против суседних Влаха и Словена. Јер Словени су се прво тамо населили, али Власи су заузели територију Словена. Мађари су накнадно протерали Влахе, заузели њихову земљу и населили се међу Словенима, које су покорили."
Арапски географ Ал-Идриси 1154 године који је за норманског краља Руђера израдио мапу света, описујући и Балканско полуострво, целу област од реке Мораве до реке Осам, која обухвата Поморавље и део западне Бугарске, Идриси назива: Гетулија, то јест земља Гета или Номада, како су их сицилијански трговци називали. Становници су били мешани Словени и Власи.
Никита Хонијат (1155–1215) један од најзначајнијих византијских историчара и високи државни чиновник у свом делу „Историја”око 1208 године, о догађају из 1164 године пише: "Али, баш када је Андроник почео да се осећа сигурним, мислећи да је умакао гоничима и стигао до граница Галиције ка којој је хитао тражећи уточиште, упао је у ловчеве замке. Ухватили су га Власи, који су чули гласине о његовом бекству, и повели га назад цару."
Власи се такође помињу у Историји Јована Кинама, написаној у неком тренутку након 1176. године. Према Кинаму, они су били регрутовани за поход Лава Ватаца против Угарске 1166. године, јер се за њих говорило да су „колонисти доведени у давна времена из Италије“.
Ослобођење Бугарске од византијске власти. 1186. г. устали су Бугари и Власи (Румуни) под вођством бојара Петра и Асена. Устанак је почео на северу Бугарске у неприступачним балканским планинама и убрзо захватио читаву земљу. Калојан је тежио да се ослони на Рим: закључио је уговор с Иноћентијем III и добио од њега титулу краља Влаха и Бугара (dominus Blacorum et Bulgarorum) за обећање да ће бугарску цркву потчинити папи.
Ансберт аустријски хроничар из 12. века, најпознатији као вероватни аутор дела "Историја експедиције цара Фридриха" (Historia de expeditione Friderici imperatoris), пише како су крсташе: "у самој великој бугарској шуми, у коју смо ушли напредујући из Браничева 15. јула 1189, у заседе поставили Грке, Бугаре, Србе и Влахе полуварваре, како би их из скривених места напали отровним стрелама а по наређењу Браничевског дукса и Византијског цара".
Према средњовековној мађарској хроници Gesta Hungarorum („Летопис Мађара“), написаној око 1200. године, у време када су Мађари великог кнеза Арпада, освојили Карпатски басен, Панонију су насељавали Словени, Бугари и Власи, као и римски пастири (Sclavi, Bulgarii et Blachii, ac pastores Romanorum), док се у Ердељу помињу Власи и Словени, као и влашки војвода Гелоу.
Гервазије од Тилберија енглески учењак, правник и каноник у свом делу Otia Imperialia, написаном око 1211–1214. године за цара Отона IV, описујући исти простор који је пре њега Ансберт хроничар из 12 века назвао велика бугарска шума, пише да: "Од раздвајања Дунава па све до Константинопоља (Цариграда) има двадесет и четири дана хода према југоистоку. Прво се, наиме, наилази на бугарску пустињу, која је земља Влаха где су село Равно и село Ниш. На крају пустиње је град Средец, данашња Софија.
Из путописа Вилијама од Рубрука фрањевачког фратара који је, уз подршку Луја IX од Француске, предузео мисију код великог кана Монголског царства, пише 1253 године: "Да, и преко Дунава такође, према Константинопољу, Влашка, која је земља Асенова, и мала Бугарска све до Славоније, сви плаћају данак Татарима."
Шимон из Кезе (мађ. Kézai Simon) мађарски средњовековни хроничар 13. века, написао је Gesta Hunnorum et Hungarorum (Дела Хуна и Мађара) око 1283. године, где каже да су Секељи : "добили део у њој, али не у равници Паноније, него су са Власима у планинама имали удео судбине. Отуда се каже да су, помешани са Власима, користили њихова слова".
Анонимов опис источне Европе (лат. Descriptio Europae Orientalis или, краће DEO) из 1310. године.
Овде треба истаћи да се између Македоније, Ахаје и Солуна, на великом простору, налази један веома бројан народ који се назива Власима. Они су некада били римски пастири и некада су живели у Угарској где су се, због изузетне плодности земље и бујности зеленила, налазили пашњаци Римљана. Али, када су их на крају Угри одатле отерали, побегли су у ове крајеве.
У писму из 1345. године, које је папа Климент VI упутио угарском краљу Лајошу I, а у вези са конверзијом појединих Влаха, Угарске, Трансилваније, Влашке и Срема [Сремске земље], појављује се фраза „quod Olachi Romani” тј. да су „Власи Римљани”.