мини|Харамбаша из Далмације. Око 1875. године
Харамбаша или арамбаша (), турцизам код јужних Словена. Овај термин се користио код Словена исламске вероисповести који су користили арапски језик и писмо, да означе вођу харамија. У српском језику је почео да се користи и код становника који нису исламске вероисповести у записима од 18. до 19. века када се користио у епским песмама и легендама, као титуларни назив за вође одметника и побуњеника унутар Османског царства.https://www.opsteobrazovanje.in.rs/sta-znaci/harambasa/https://www.arcanum.hu/en/online-kiadvanyok/Lexikonok-magyar-etimologiai-szotar-F14D3/h-F2416/harambasa-F24A8/https://ipfs.io/ipfs/QmXoypizjW3WknFiJnKLwHCnL72vedxjQkDDP1mXWo6uco/wiki/Harem.html#cite_note-WordReference-2 Иако се касније уводи термин, српске епске песме наводе харамбаше као појединце који су због јуначких дела у колективној свести упамћени још од 15. века. Израз харамбаша је код неких крајишких и црногорских епских песника заправо представљао заменску титулу истог значења типа војвода, војсковођа, капетан или сердар.http://www.enciklopedija.hr/clanak/55464
Дефиниција По Вуковом Рјечнику из 1818, реч "Арамбаша" дефинише се као "поглавица ајдучки".
Значење појма харамбаша развијало се и мењало зависно од времена и места:
У средњем веку Турци Османлије су тако називали вођу друмских разбојника, а касније и старешину харамија и мартолоза. У Србији под турском влашћу (1459-1815), харамбаша је био вођа хајдучке дружине (чете). У млетачкој Далмацији од 16. века харамбаша је био старешина пандура. У Србији током аустријске окупације 1717-1739. харамбаша је био старешина Срба у граничној милицији, као заповедник вода. У Тренковим пандурима, харамбаша је био старешина одреда од 25-50 пандура. Код котарских Ускока у аустријској служби, харамбаша је био старешина чина наредника. Харамбаше су биле вође устаника у босанско-херцеговачком устанку (1875).
Етимологија По тумачењу Абдулаха Шкаљића, које прихвата и Војна енциклопедија, харамбаша () означава вођу хајдука, разбојника или одметника. Изводи се од две речи:
харами (), турска реч за преступника, разбојника, бандита или хајдука. Изведена је од арапске речи харам — верски (законом) забрањено. баши () — глава, поглавар, старешина.
Историја
У Хабзбуршкој монархији Реч харамбаша појављује се у хабзбуршким изворима у другој половини 16. века. У писму бихаћког капетана Ламберга надвојводи Карлу Хабзбуршком (од 20. маја 1581) помиње се по имену Јурица Харамбаша (), вођа чете граничара у капетановој служби на Хрватској војној крајини. У изворима с краја 16. века (1598) поименце се помињу харамбаше као старешине влашких крајишника у турској служби, од којих неки прелазе у службу аустријске Војне крајине. У изворима из 1602, харамбаше се помињу напоредо са војводама и капетанима као старешине Влаха насељених у Гомирју, на поседима Зринских и Франкопана.
У Србији под Турцима Српски хајдуци су бирали харамбашу међу најхрабријима и најумешнијима у чети, и цела дружина му се заклињала на верност. Харамбаша се одликовао најбољим оружјем и оделом у чети. Зависно од карактера, хајдучке харамбаше су у Србији уживале различит углед у народу, од обичних разбојника који су пљачкали Србе и Турке без разлике, до народних бранилаца пред турским зулумом. Због тога су при прерастању хајдучије у устанке многи од њих постали народне вође - Дели-Марко у Банату, Баба Новак у источној Србији, Бајо Пивљанин у Херцеговини.
Неке познате харамбаше биле су, зависно од прилике, и разбојници и народни јунаци. Тако је познати хајдучки харамбаша Црнобарац Станко (јунак Веселиновићевог романа Хајдук Станко) у почетку Првог српског устанка, као прави хајдук, отео кнеза Ивана Кнежевића и пустио га тек уз велики откуп, што му није сметало да јуначки погине борећи се против Турака у боју на Засавици 1813. године.
Краљевина Србија и Српска Војводина
Ретко се помињу појединци као харамбаше у литератури, ако се помиње онда означава неке појединце који су били преступници у закону током Османске владавине. Или вође малобројних банди након ослобођења од Османлија а током владавине Аустроугарске. Само Вук Караџић који је до 1804 године био лични писар једног од вођа првог српског устанка, Ђорђа Ћурчије. Јесте забележио тада за Ђорђа Ћурчију да је био Харамбаша чете хајдука, током герилских сукоба за ослобођење од Османлија у Подрињу. Након чега страда у међусукобу са осталим вођама Српског устанка којима се замерио.
Напомене
Референце
Литература
Категорија:Војни чинови Категорија:Арабизми Категорија:Турцизми