Шарани је насеље у општини Горњи Милановац, у Моравичком округу, у Србији. Према коначним резултатима пописа 2022. 225 становника а из пописа из 2011. у Шаранима је живео 241 становник, према попису из 2002. 344 становника,
Под називом Шарани место се први пут помиње у турском попису Смедеревског санџака око 1528. године. Кроз историју се показало као одлична дестинација за одмор и опуштање, па су га често посећивале познате личности из српске историје, међу којима је и Кнез Милош Обреновић који је у месту подигао цркву Светог Саве, која је његова прва задужбина. О лепоти Шарана писао је Вук Стефановић Караџић чија је ћерка, позната сликарка и књижевница Вилхелмина Мина Вукомановић сахрањена у крипти цркве. Најпознатија личност из историје Шарана је Добрица Матковић, српски политичар, начелник Одељења за државну заштиту 1929. и бан дунавске бановине између 1933. и 1935. године. Он је током свог живота умногоме допринео развоју места, изградио је неколико значајних зграда, међу којима је и ђачка менза, путем је место повезао са Таковом, и по њему је назван мост преко реке Дичине који повезује Шаране и Дренову.
Назив Савинац се често поистовећује са селом Шарани. Савинац је шири земљишни простор на левој обали реке Дичине, на којем се налази црква Светог Саве, чардаци из времена Турака, парохијски дом, школа, продавница, позната „Мићова кафана“ и викенд–куће. Савинац се не сматра посебним насељем, већ је само локалитет села Шарана. Назив Савинац повезује се са именом светитеља Саве, који је, по народном предању, боравио на овом месту и посветио воду на изворима који се данас налазе поред савиначке цркве. Народ је изворе назвао Савиним изворима, а шири простор око извора Савинац.
Место се налази 14 km западно од Горњег Милановца. Река Дичина која протиче кроз село представља природну западну границу Шумадије.
Назив По народном предању, назив села је настао по називу насеља Шарена варош, које се налазило у Росуљама, недалеко од ушћа Дреновице у реку Дичину. Људи који су у овом месту живели били су одевени у разнобојну, шарену одећу, па су околни становници место звали Шарена варош или Шарен-град. Постоји још једна прича о пореклу назива села Шарана. По њој су месту име дали досељеници из села Шарана у општини Требиње у источној Херцеговини, како би од заборава сачували назив села из ког су се доселили. У целој бившој Југославији, само ова два места имају исти назив – Шарани.
Место се први пут под називом Шарани помиње у турском попису Смедеревског санџака 1528. године. У овом документу, при пописивању мушких пореских глава, о месту је написано: „Село Андраница, други назив Шарани, припада Рудничкој Морави“. Први попис Андранице потиче из 1516. године, али се у том попису нигде не помиње назив Шарани. Није познато који од ова два назива је старији, али се свакако из докумената види да је село Шарани постојало пре Велике сеобе српског народа. Турци су 1454. године завладали таковским крајем, па су сељаци престали да имају обавезу према српској властели и њеним феудалним законима, тако да су одличили да месту Андраница врате стари назив – Шарани.
За време окупације Србије од 1718. до 1739. године, Аустријска управа је спровела попис насеља и становништва овог краја, а израђена је и географска карта Рудничког дистрикта. У карту је уцртана река Дичина и насеља око ње, међу којима је и село Шарани ().
Географија Површина и рељеф Укупна површина коју обухвата данашња месна заједница Савинац (обухвата села Шаране и Дренову, а некада је то била савиначка општина) износи 2.704 хектара. Земљиште је готово равномерно расподељено на државну својину и приватну својину. До половине 20. века постојало је и земљиште које је било у сеоском власништву (тзв. сеоска „утрина“), али је то земљиште по окончању Другог светског рата великим делом прешло у власништво државе, а само мањи део је прешао у приватне руке.p
Рељеф савиначког подручја је брдско–планински, испресецан мањим долинама. У овом пределу налази се и мања планина Рожањ (603 -{m}-), а од брда се издвајају: Совљак (658 -{m}-), Дреновачко осоје (654 -{m}-), Ковиљача (603 -{m}-), Бобејка (564 -{m}-), Крвавац (555 -{m}-), Столице (553 -{m}-), Осоје (567 -{m}-), Вис (516 -{m}-) и Трештеник (421 -{m}-). Надморска висина Савинца (предела око цркве Св. Саве и лековитих извора) је 340 метара. Већина локалитета у Шаранима има своје називе, које је Кале Миловановић више деценија пажљиво скупљао и документовао од старијих мештана, а затим их навео у својој књизи. О њима је записао: мини|Северне падине Крвавца.
„Крвавац (555 m) је велико шумовито и разгранато брдо на јужној страни села Шарани, са узаном висоравни на врху брда. Северозападна страна спушта се ка унутрашњем делу села, источна страна припада селу Семедраж, а јужна и југозападна страна спуштају се до леве обале реке Дичине. Крвавац је од завршетка Другог светског рата имао врло мало шумског растиња, па су на његовим косама и доловима пасла бројна стада оваца и коза. После рата пошумљене су голе косе боровим садницама, које данас чине густу зелену шуму. На почетку Другог српског устанка, у густој шуми овог брда, одржан је збег народа Шарана и Семедража. Старци, жене и деца склонили су се даље од путева којима је требало да прође турска војска, коју је из Београда водио Имшир-паша (Ћаја-паша) као помоћ Турцима у Чачку које су нападали српски устаници. Пашина војска је у Брусници обавештена да су Срби поставили заседу у брђанској клисури и да не може проћи долином Деспотовице. Ћаја-паша је тражио водича који би их превео преко Семедража, Шарана и Рожња до Чачка. За водича се понудио Марко Царевић из села Велереч, с тим да му Турци за услугу плате „чизму дуката“. Турци су се изненада појавили у шуми у којој се народ склонио и одмах напали збег. Посекли су све који нису успели да умакну даље у шуму. Брдо је било натопљено крвљу, па га је народ прозвао Крвавац. Ћаја-паша и његова војска стигли су у Чачак а њиховом водичу Царевићу је, уместо награде, одсечена глава. Крвавац је испресецан бројним потоцима између којих се налазе косе и превоји:
Рујево гувно налази се на граници Семедража и Шарана. Назив је добило по рујевом дрвету, који је народ користио за природно бојење тканина. Са Рујевог гувна спушта се Меднички поток. Крива греда се спушта од Рујевог гувна ка Дичини до Црне баре. На њој се још налазе остаци усека из првог српског устанка, направљени за смештај трешњевих топова, којима су Карађорђеви устаници спречавали пролаз Турцима из Мораве у долину Дичине, путем који је ишао преко Јелен-камена. Медник је од Дуге косе одвојен Медничким потоком, који се улива у поток Студенац. У Медничком потоку налази се извор Медник. Студенац тече поред Ојданићеве куће и улива се у Дичину. У њему се налази извор воде са истим називом. Маркова коса се налази између потока Студенца и Марковог потока. Преко ове косе иде пут којим се из села, преко Пландишта, силази у Заридове, у клисуру Дичине. С обзиром на прилично стрм успон са обе стране Крвавца, осим чобана, мали је број сељана користио овај правац да стигне у Јелењачу.
Лијепи до је простор између Марковог потока и Полашевине. У њему се налази извор воде. Полашевина је коса која се пружа од Јовановића штале у Дичини до врха Крвавца. Криви до се налази између Полашевине и Преседле. У њему се налази извор чија се вода потоком слива у Дичину код Јелића камена. Преседла је широка брдска греда преко које је прелазио пут из Јазишта ка Јовику у Дичини. Овај прелаз је напуштен пошто је прокопан колски пут око Преседла и изнад Љубове воденице. Пладниште је западни део Крвавца преко којег је прелазио пут из села у Дичину. Овим путем су чобани гонили овце и козе на широке пашњаке по косама и доловима Крвавца. Чобани су се на овом делу заустављали и нису даље журили. Овце су пландвале. По томе је овај крај добио назив Пландиште. Власин до се са Крвавца спушта у Јазиште. У њему је извор који је народ раније звао Светиња.
Северна страна Крвавца много је питомија од осталих страна па је насељена и подељена на приватне поседе.
мини|Поглед са Крвавца ка Рожњу. Може се видети велики број осушених борових стабала, који су почели да се суше на Крвавцу и Трештенику након 2012. године. Рожањ (598 m) је планински масив на десној обали реке Дичине, који мањим делом припада Брђанима и Милићевцима, а већим Шаранима. Испресецан је бројним потоцима између којих се налазе веће или мање косе обрасле шумом. Народ је свима њима дао посебне називе:
Ридови или Заридови су заједничко име за стеновито подручје Крвавца са леве, и Рожња са десне стране Дичине, обухватајући и долину реке од Јовика до Јелењаче. Јелењача је простор око реке Дичине, на граници Шарана и Брђана. Назив је добила по Јелен-камену преко којег је прелазио стари римски пут. Јеленски поток чини границу између села Шарана и села Брђана. Њиме се слива вода из чувеног Црвеног извора, из којег су пили стари Римљани, Турци и хајдуци, и безбројне рабаџије и путници који су из Мораве долазили на савиначки сабор и таковски марвени вашар. Црвена прљуша је потес који се пружа од Црвеног извора ка Ђаковића кућама. Земља је црвена па је по њој извор добио назив „Црвени“. Честик је шири појас Рожња, између Јеленског потока и потока Кратикоса. Обрастао је густом (честом) храстовом шумом, по којој је добио назив. Свињчине или Орашачки свињци, испод Милошевића кућа у Рожњу, својим називом казују да су бујне храстове шуме Рожња биле богате родом жира и биле стециште више хиљада свиња из Шарана, Милићеваца, Дренове и других села. Назив „Орашачки свињци“ потиче из доба Карађорђа, који је био познати свињарски трговац, па су његови људи „из Орашца“ овде куповали свиње и држали их у већем ограђеном простору у Рожњу. мини|лево|Поглед на Шаране и аутопут Милош Велики Кратикоса је назив косе и потока, који се спуштају ка Дичини до Богетине воденице. На доњем делу потока, близу воденице, постоји извор студенац, који се зове Чесмица. Дубоки поток је најдужи и најдубљи поток у Рожњу. Полази са Ковиљаче, а завршава се у Дичини, више Богетине бране. Својом дубином подсећа на кањон неке велике реке и дели планину Рожањ на два дела. У њега се улива Врани поток. Орловица је зараван која се налази високо изнад Дубоког потока. Назив је добила по орловима који су овде имали своја станишта и одавде господарили небом изнад Рожња и Крвавца. Уочи Другог светског рата на високу Орловицу доселио се Радоје Живановић, а орлови су потражили сигурније место за своја гнезда, у стрмој литици изнад Богетине бране. Уз Орловицу се налази извор Дријење.
Ковиљача (603 m), или Кобиљача, највиши је део Рожња, на тромеђи Шарана, Милићеваца и Дренове. После Другог светског рата пошумљена је јеловом и боровом шумом, која је већ израсла и ствара утисак прекрасног зеленог пејзажа. Испод Ковиљаче, са милићевачке стране, дубоко су се разгранали ходници рудника магнезита „Шумадија“. Дубраве су питомији део Рожња, насељен са више фамилија. Почетком 19. века на овом простору били су бројни свињци у бујној храстовој шуми.
Вис (516 m) је високо шумовито брдо у Дубравама, којим се завршава подручје планине Рожањ. Део Виса, према Јоковића потоку, зове се Јасике. У Дубравама се налази извор воде од којег почиње Дубравски поток, који се улива у Дичину. Јовик је равница покрај десне обале Дичине, испод Дубрава. Назив је добила по дрвећу јова, које у већем броју расте поред реке. Јоковића поток својим горњим током тече границом између Шарана и Дренове а потом, између Виса и Трештеника, силази у Дичину.
Трештеник (403 m) је дугачко брдо са десне стране Дреновице, пре њеног ушћа у Дичину. На његовој благој падини, са јужне стране брда, у средњем веку су гајени виногради. У виноградима је било засађено пуно трешања па је по њима брдо названо Трештеник, уместо Трешњевик. Гајење винове лозе напуштено је почетком 19. века, а Трештеник је дуго било голо брдо. Пошумљен је боровом шумом после Другог светског рата.
мини|Трештеник сликан са Крвавца.