Jirgen Habermas (; Diseldorf, 18. jun 1929 — Štarnberg, 14. mart 2026) bio je nemački sociolog i filozof. Habermas je bio pobornik kritičke teorije i pragmatizma. Studirao je sociologiju i filozofiju na Univerzitetu Johan Volfgang Gete u Frankfurtu na Majni tj. Institutu za društvena istraživanja. Možda bi se moglo reći da je najpoznatiji po svojoj teoriji komunikativne akcije i konceptu javne sfere koji je predstavljen u njoj. Rasprostranjeno je mišljenje da je Habermas jedan od vodećih svetskih intelektualaca.

S obzirom da je bio povezan sa Frankfurtskom školom, njegov rad i istraživanje bili su usmereni na osnove sociološke teorije i epistemiologije, analizu kapitalističkih društava u razvoju i demokratije, vladavinu prava u kritičkom socio-evolucionarnom konteksu, kao i analizu savremene a posebno nemačke politike. Habermasov teorijski sistem je posvećen istraživanju sposobnosti razuma, emancipaciji i racionalno-kritičkoj komunikaciji koja je potisnuta u modernim institucijama, kao i čovekovoj sposobnosti da promišljeno sledi svoje interese zasnovane na racionalnosti.

Habermas je poznat i po svom radu na konceptu modernosti, o kojem je pisao posebno u vezi sa raspravom o racionalizaciji koja vodi poreklo od Maksa Vebera. Na njega je uticao američki pragmatizam, akciona teorija, pa čak i poststrukturalizam.

Habermas je otac Rebeke Habermas, istoričarke nemačke sociološke i kulturološke istorije i profesorke moderne istorije u Getingenu.

Bio je inostrani član Srpske nauke i umetnosti od 15. decembra 1988.

Biografija

Jirgen Habermas je rođen u Dizeldorfu, Rajnskoj oblasti, 1929, u tradicionalnoj porodici srednje klase. Rascep nepca mu je onemogućavao da govori jasno, što je dovelo do toga da se često susretao sa odbacivanjem od strane društva. U detinjstvu je imao dve operacije kako bi otklonio ovaj problem. Habermas tvrdi da ga je upravo ova govorna mana dovela do toga da drugačije razmišlja o važnosti komunikacije i njegovoj većoj sklonosti pisanju nego govoru.

Kao mladi adolescent, bio je suočen sa Drugim svetskim ratom, što je jako uticalo na njega. Sve do završetka gimnazije, živeo je u Gumersbahu, blizu Kelna. Njegov otac, Ernst Habermas, bio je izvršni direktor Kelnske komore za industriju i trgovinu, a Habermas ga je opisivao kao simpatizera nacista. Odrastao je u strogoj protestantskoj sredini, na šta je dosta uticalo to što je njegov deda bio direktor Bogoslovije u Gumersbahu. Studirao je na Univerzitetu u Getingenu(1949/50), Univerzitetu u Cirihu (1950/51) i Bonu (1951 – 1954), gde je doktorirao filozofiju sa disertacijom o konfliktima između apsoluta i istorije u Šelingovim idejama, pod naslovom: ‘’Das Absolute und die Geschichte. Von der Zwiespältigkeit in Schellings Denken‘‘ (‘‘Apsolut i istorija: raskol u Šelingovim idejama‘‘). Članovi komisije koji su ocenjivali njegov rad bili su i Erih Rothaker i Oskar Beker, koji su bili i njegovi filozofski učitelji.

Nakon promocije 1954, Habermas je jedno vreme honorarno sarađivao sa novinama i časopisima, a 1956. postaje asistent Centra za kritičku teoriju pri Institutu za društvena istraživanja, gde su mu mentori bili jedni od utemeljivača kritičke teorije društva - Maks Horkhajmer i Teodor Adorno. Tamo ostaje do 1959, baveći se uglavnom empirijskim istraživanjima društvenih pojava. Zbog sukoba ovih mentora oko njegove disertacije – Horkhajmer je imao neprihvatljive zahteve koji su se ticali izmene njegovog rada – kao i njegovog uverenja da je Frankfurtska škola postala ograničena političkim skepticizmom i omalovažavanjem moderne kulture, habilitaciju, za koju je dobio stipendiju od nemačke istraživačke zajednice, završio je na političkim naukama na Univerzitetu u Marburgu pod okriljem marksiste Volfganga Abendrota. Naslov njegovog habilitacionog rada je glasio: ‘‘Strukturwandel der Öffentlichkeit; Untersuchungen zu einer Kategorie der Bürgerlichen Gesellschaft" (‘‘Strukturna transformacija javne sfere: istraživanje kategorije buržoaskog društva‘‘). To je detaljno praćenje socijalne istorije razvoja buržoaske javne sfere od njenog nastanka u XVIII veku u salonima, pa sve do njene promene nastale pod uticajem mas'medija koji predstavljaju tvorevinu kapitalizma. 1961. godine postao je privatdocent (neko ko ima formalne kvalifikacije koje mu omogućavaju da samostalno podučava studente na univerzitetu) u Marburgu i dobio je ponudu, koja je bila jako neobična za nemačko akademsko društvo u tom periodu, da postane vanredni profesor filozofije na Univerzitetu u Hajdelbergu (na podstrekivanje Hansa-Georga Gadamera i Karla Lowitha) 1962, koju je on prihvatio. Iste godine je prvi put privukao pažnju javnosti u Nemačkoj, nakon objavljivanja habilitacije. 1964, uz veliku podršku Adorna, vraća se u Frankfurt i preuzima mesto profesora sociologije i filozofije, koje je nekad pripadalo Horkhajmeru. Filozof Albert Velmer je bio njegov asistent u Frankfurtu u periodu od 1966. do 1970. godine.

Prihvatio je poziciju upravnika istraživačkih projekata Instituta Maks Plank za istraživanje životnih uslova naučno – tehničkog sveta u Štarnbergu (blizu Minhena) 1971, i radio je tamo do 1983, dve godine posle objavljivanja njegovog najpopularnijeg rada (magnum opusa): Teorija komunikativne akcije. 1984. izabran je za počasnog inostranog člana Američke akademije za umetnost i nauku.

Nakon toga, Habermas se vraća svojoj katedri u Frankfurtu i mestu direktora na Institutu za društvena istraživanja. Od kada se povukao sa Frankfurtskog univerziteta (1993), nastavio je da objavljuje radove. 1986. dobio je nagradu Gotfrida Vilhelm Lajbnica, koju dodeljuje Nemačka istraživačka fondacija, koja predstavlja najveće priznanje za istraživački rad u Nemačkoj. Takođe, često je držao predavanja i na Univerzitetu Nortvestern u Evanstonu, Iilinois i na katedri ‘‘Teodora Hojsa‘‘ na njujorškom univerzitetu New School.

Objavio je veliki broj knjiga i članaka koji su većinom prevedeni na veće svetske jezike; držao je mnoštvo seminara i predavanja u većem broju zemalja; uređivao Suhrkampovu biblioteku i bio konsultativni urednik više časopisa.

Habermas je dobio nagradu ¨Princ of Asturias Award¨ u društvenim naukama 2003. Habermas je 2004. dobio nagradu Kyoto Laureate u oblasti umetnost i filozofija. Otputovao je u San Dijego i petog marta 2005, kao deo Univerziteta iz San Dijega na Kjoto simpozijumu, spremio je govor pod naslovom: Javna uloga religije u svetovnom kontekstu, u pogledu evolucije u razdvajanju crkve i države, koje je išlo od neutralnosti do sekularizma. 2005. godine je dobio Holbergovu internacionalnu komemorativnu nagradu (oko 520.000 dolara). 2007. bio je na sedmom mestu liste najcitiranijih autora na svetu (uključujući i u društvenim naukama) od strane The Times Higher Education Guide, ispred Maksa Vebera, a iza Irvinga Gofmana. Učitelj i mentor Habermas je čuveni mentor i učitelj. Među njegovim najistaknutijim sledbenicima bili su filozof koji se bavio pragmatikom – Herbet Šnedelbah (teorije diskurska razlika i racionalnosti), politički sociolog Klaus Ofe (profesor škole u Berlinu), sociološki filozof Johan Arnason (profesor na Univerzitetu La Trobe i glavni urednik novina ¨Thesis Eleven¨), sociološki filozof Hans – Herbet Kogler (katedra na Univerzitetu u Severnoj Karolini), sociološki teoretičar Hans Joas (profesor na Univerzitetu Erfrut i Univerzitetu u Čikagu), teoretičar društvene evolucije Klaus Eder, sociološki filozof Aksl Honet (trenutni direktor Instituta za društvena istraživanja), etičar koji se bavio životnom sredinom Konard Ot, anarhističko – kapitalistički filozof Hans – Herman Hope, američki filozof Tomas Makarti, jedan od stvaralaca pažljivog ispitivanja u društvenim istraživanjima Džeremi J. Šapiro, i nekadašnji srpski premijer Zoran Đinđić.

Teorija

Habermas je konstruisao sveobuhvatni okvir za društvene teorije i filozofiju, na osnovu izvlačenja iz mnogobrojnih teorija koje su već neko vreme postojale: Nemačka filozofija zasnovana na delima Imanuela Kanta, Vilhelma Diltaja, G. V. F. Hegela, Fridriha Šelinga, Hansa Džordž Gadamera i Edmund Huserla; Marksizam: obe teorije Karla Marksa i kritička neomarksistička teorija Frankfurtske škole (Maks Horkhajmer, Teodor Adorno i Herbet Markuze); Sociološke teorije Maksa Vebera, Emila Dirkema i Džordž Herbet Mida; Lingvistička filozofija i teorije govornog akta Ludviga Vitgenštajna, J. L. Ostina, P. F. Stravsona, Stiven Tulmina i Džon Sirla; Razvojna psihologija Žana Pijažea i Lorens Kolberg; Američki pragmatizam Čarlsa Sandersa Pirsa i Džona Djuia; Sociološke društvene sistemske teorije Talkota Parsonsa i Niklasa Lumana. Neokantovske ideje.

Jirgen Hansen smatra da je njegov najveći doprinos to što je razvio concept teorije komunikativne akcije, koja se razlikuje od ideja racionalista, stavljajući racionalnost u strukturu međuljudske komunikacije, pre nego u strukturu kosmosa. Ova društvena teorija doprinosi ljudskoj emancipaciji kao cilju, dok istovremeno uključuje okvir univerzalističkog morala. Ovaj okvir počiva na tvrdnji koja se zove univerzalistički pragmatizam – gde svaki govorni akt ima inherentno telos (grčka reč za ¨smisao ¨) – cilj je postići uzajamno razumevanje, a ljudska bića imaju tu komunikacionu sposobnost koja može da dovede do njihovog međusobnog razumevanja. Habermas je izgradio ovaj okvir zahvaljujući filozofiji govornog akta Ludviga Vitgenštajna, J. L. Ostina i Džona Sirla, sociološke interakcionističke teorije Džordža Herberta Mida , teorije moralnog razvoja Žana Pijažea i Lorens Kolberg i etičkog diskursa njegovog učenika Karl Otoa sa frankfurtskog univerziteta.

Habermasov rad odjekivao je unutar Kantove misli, Prosvetiteljstva i demokratskog socijalizma tj. njegove faze potencijalne transformacije sveta u humanije i ravnopravnije društvo, kroz ostvarenje potencijalnog ljudskog razuma u delu etičkog diskursa. Habermas je tvrdio da je Prosvetiteljstvo nedovršen projekat, koji treba izmeniti i završiti, a ne obezvređivati. U ovome se njegovo mišljenje ne poklapa sa Frankfurtskom školom, kao ni sa postmodernističkom misli zbog prekomernog pesimizma, radikalizma i preuveličavanja.

U sociologiji, njegov najveći doprinos bio je razvoj sveobuhvatne teorije društvene evolucije i modernizma, fokusirane na razlici između komunikacione racionalnosti i racionalizacije s jedne strane, i strategijske/instrumentalne racionalnosti i racionalizacije sa druge strane. Ovo uključuje i kritiku sa komunikativne tačke gledišta na razlikama zasnovanoj teoriji društvenog sistema Niklasa Luhmana, učenika Talkota Parsonsa.

Njegova odbrana modernosti i ljudske zajednice bila je izvor inspiracije drugima, i smatra se najvećom filozofskom alternativom u odnosu na različite varijante poststrukturalizma. Takođe, on je ponudio jednu uticajnu analizu kasnog kapitalizma.

Habermas opaža racionalizaciju, humanizaciju i demokratizaciju društva u pojmu institucionalizacije potencijala za racionalnost koja je neodvojiva od sposobnosti za komuniciranje, dok je ta sposobnost jedinstvena za ljudsku vrstu. Habermas kaže da se sposobnost za komuniciranje kod ljudi razvijala kroz proces evolucije, ali u savremenom društvu je često potisnuta od strane nekih drugih društvenih oblasti, kao što su država, organizacija, tržište, odnosno, preovladava strateška/instrumentalna racionalnost, tako da je ona potiskuje iz ¨živog sveta¨ Rekonstruktivna nauka