мини|десно|Великоморавска црква из 9. века, Копчани (Словачка) Великоморавска кнежевина (, [-{Megálī Moravía}-]), Великоморавско царство, Велика Моравска или само Моравска, је западнословенска кнежевина која је настала 833. године уједињењем: Моравске кнежевине Њитранске кнежевине које је обавио Мојмир I (830–846). На позив његовог наследника Растислава (846–870), а касније византијски цар Михајло III (842–867) шаље 863. године Ћирила и Методија да шире хришћанство и писменост међу тамошњим Словенима, у периоду када настаје и глагољица. Свој врхунац кнежевина је достигла за владавине Сватоплука I (871–894), а нестала је почетком X века у налету Мађара, после чега су њене делове заузеле Мађарска, Чешка, Пољска и Свето римско царство.
Ова кнежевина је претпоставља се, заузимала просторе источне Чешке и делове Словачке уз реку Мораву одакле потиче и име кнежевине. Ова прва западнословенска држава настала је уједињењем словенских племена која су живела северно од Дунава.
Име
Великоморавска О значењу имена Велика Моравска се расправљало. Ознака „Велика Моравска“— Megale Moravia ( ) на грчком Constantine Porphyrogennetos: De Administrando Imperio (ch. 13., 38., 40.), pp. 64-65., 172-173., — потиче из дела De administrando imperio које је написао византијски цар Константин VII Порфирогенит око 950. Цар је користио придев мегале само у вези са државом када је говорио о догађајима који су се десили након његовог пада, наговештавајући да би га радије требало превести као „стари” уместо „велики”. Према трећој теорији, придев мегале се односи на територију која се налази изван граница Византијског царства. На крају, историчар Лубомир Е. Хавлик пише да су византијски научници користили овај придев када су говорили о домовини номадских народа, што показује израз „ Стара Велика Бугарска “.
Порфирогенитосово дело је једини извор скоро истовремен који користи придев „велики” у вези са Моравском. Остали документи од IX и X века никада нису користили овај термин у овом контексту. Уместо тога, они помињу државу као „моравско царство“ или „краљевство Мораваца“ (regnum Marahensium, terra Marahensium, regnum Marahavorum, regnum Marauorum, terra Marauorum or regnum Margorum на латинском и Моравьска област у старој цркви ), једноставно „Славенска област“ (Славенска област у старој цркви). Марауиа, и Мараха на латинском, Морава, Марава, или Мурава на старословенском, и М.рава.т на арапском), такође regnum Sclavorum (царство Словена ) или алтернативно regnum Rastizi (царство Растислава ) или regnum Zuentibaldi (прави Зуентибал ).
Етимологија „Морава“ је чешки и словачки назив и за реку и за државу, вероватно је име реке примарно и даје име околној земљи. Завршетак -ава, као и у многим другим чешким и словачким рекама, најчешће се сматра славенизацијом изворног германског -ахва (= модерног немачког "Ау" или "-а"), сродног латинском акуа. Неки научници га поново повезују, преко келтског -аб, са индоевропским ПИЕ *апа / *опа („вода, море“). Корен мор- може бити повезан и са другим индоевропским речима са значењем вода, језеро или море (море: словенски море, латински маре, велшки мор, немачки Меер; влажност: енглески и немачки Моор, словенски ). Упоредите и друга имена река као што су Мур у Аустрији и друга Морава у Србији итд.).
Територија Након пада Велике Моравске, централна територија Велике Моравске је постепено подељена на новонасталу Краљевину Чешку и Угарску Краљевину . Граница је првобитно била на реци Морави. Међутим, од 12. века, чешки краљеви су успевали да освајају све већи део региона на источној обали, дајући на крају цео део источне територије од Ухерског Храдишта до Стражница дуж Белих Карпата. Првобитна централна територија Велике Моравске, која данас чини источни део Моравске и смештена између Белих Карпата и планине Цхриби, задржала је свој нечешки идентитет у својој ознаци „Словацко” која показује заједничко порекло са именом суседне Словачке – знак идентитета у прошлим временима Велике Мораве. Ова језгра Велике Моравске дуж реке задржала је јединствену културу са богатом фолклорном традицијом: поменуто Словачко се простире на југу (где Морава чини чешко-словачку границу), на два региона — Подлужијску област на западној (чешкој) обали Мораве и Захорие на њеној обали. Захорие се може похвалити и једином сачуваном грађевином из великоморавског доба, капелом на Копчанима, прекопута Мораве од археолошког налазишта Микулчице (ова два важна великоморавска места данас су повезана мостом). Језгро Велике Моравске проширено је, према аналима, почетком 830-их година, када је Мојмир И Моравски освојио суседну кнежевину Нитру (данашња западна Словачка). Бивша кнежевина Нитра се користила као оно што се на словачком назива уделне книежатсво, или територија која је дата и којом је владао наследник престола, традиционално син владајуће кънендзь (принчеве сестре). мини|250x250п|Кнежевине и земље у оквиру Великоморавске кнежевине Ипак, обим, па чак и сама локација Велике Моравске (историографски термини, пошто је њено првобитно формално име непознато) предмет су расправе. Супарничке теорије постављају његово средиште јужно од Дунава (Морава у Србији) или на Велику угарску равницу. Тачан датум оснивања Моравске државе је такође споран, али је то вероватно настало почетком 830-их година под кнезом Мојмиром I (820/830–846), први познати владар уједињене Моравске. Мојмир и његов наследник, Растислав („Ростислав“ на чешком), који су владали од 846. до 870. године, у почетку су признали сузеренитет каролиншких монарха, али је моравска борба за независност изазвала низ оружаних сукоба са Источном Францијом од 840-их година.
Традиционални поглед Према мишљењу већине историчара, језгро Моравске територије налазило се у долини реке Мораве, данас у данашњој Чешкој и Словачкој. Археолошки налази великих раносредњовековних тврђава и значајна група насеља која расту око њих сугеришу да је важан центар моћи на овом подручју настао у IX века. Рани извори (савремени превод Алфреда Великог Оросијеве Историје света, у коме се помињу суседи Моравске, и опис путовања Ћирила и Методија од Моравске до Венеције кроз Панонију у Ћириловом житију ) такође поткрепљују традиционално схватање.
Границе Моравске не могу се тачно одредити због недостатка тачних извора из тог времена. На пример, монаси који су писали Анале Фулде у 9 века очигледно имала ограничена знања о географији удаљених крајева средње Европе. Штавише, моравски монарси су 830-их година усвојили експанзионистичку политику, па су се границе њиховог царства често мењале.
Моравска је достигла врхунац свог територијалног проширења под Сватоплуком I (870–894). Малопољска, Панонија и други крајеви били су принуђени да прихвате, барем формално, а често само на кратко, његову власт. С друге стране, постојање археолошки осведочених заједничких културних зона између Моравске, Малопољске и Шлеске не доказује да су се северне границе Моравске налазиле преко ових територија. Према археологу Белој Миклошу Секеу, комите из Мосабурга у Панонији никада нису били део Моравске. Ни археолошки налази ни писани извори не поткрепљују традиционално гледиште о трајној анексији огромних територија у његовој владавини. Други научници упозоравају да је грешка цртати границе језгра територија јер Моравска није достигла тај развојни ниво.
Даље теорије Словачки историчар Јурај Скленар је 1784. године оспорио традиционални поглед на локацију Моравске и ставио њену језгру у регион Срем, наводећи да се са те локације ширио на север до данашње Словачке, Моравске и Чешке. Слично, Фридрих Блуменергер је 1820-их поставио Велику Моравску на југ на граници Паноније и Мезије. Њихови ставови су остали изоловани све до 1970-их, када је Имре Боба поново објавио теорију да се основна територија Моравске морало налазити око Сирмијума, близу реке Велике Мораве. Петер Пуспоки-Наги је предложио постојање две Мораве: „Велике” Мораве на реци јужној Морави у данашњој Србији и друге Мораве на северној Морави у данашњој Чешкој и Словачкој. Сличну теорију објавио је и Тору Сенга. Деведесетих година јужњачку тезу даље је развио Чарлс Боулс, који је писао да је Моравска настала у области „ушћа Драве, Саве, Дрине, Тисе и јужне Мораве у Дунав “. Боулс је нагласио да је оријентација франачке маршарске организације била усмерена на југоисточне територије, што такође подржава јужни положај Великоморавске. Мартин Егерс је сугерисао да је првобитна локација Моравске била усредсређена око модерног Баната на ушћу река Тисе у Мориш, са даљим ширењем на територије данашње Чешке и Словачке.
Историја
Порекло (пре око 800) Најраније могуће спомињање словенских племена која живе у долини северне Мораве дао је византијски историчар Прокопије. Писао је о групи германских Херула који су „прошли кроз територију свих Склавина “ док су се кретали према Данској 512. Археолошка налазишта су открила ручно рађену керамику, а слични предмети у јужној Пољској и западној Украјини појавили су се на ушћу северне Мораве у средњи Дунав, датирани око 550. године.
Велике територије у Панонском басену освојили су после 568. године номадски Авари који су стигли из евроазијских степа. Словени су били принуђени да плаћају данак Аварима и да учествују у њиховим походима на Византијско царство, Франке и Лангобарде. Иако се аварско насељено подручје стабилизовало на реци Дунав у раном периоду каганата (јужна граница данашње Словачке), мањи (најјужнији) део је након пада Самовог царства дошао под њихову непосредну војну контролу. У касном периоду каганата, Авари су већ били склони сталоженијем начину живота и њихов суживот са локалним Словенима већ се може окарактерисати као нека врста културне симбиозе.
У VII и VIII веку убрзава се развој овдашњих Словена. Прва словенска утврђена насеља настала су у данашњој Моравској већ у последњим деценијама VII века. Од краја VII века могуће је регистровати успон нове друштвене елите у Моравској, Словачкој и Чешкој — ратничких коњаника. Друштвена организација локалних Словена наставила је да расте током VIII века, што се може документовати даљом изградњом и развојем утврђених насеља. У Моравској се недвосмислено концентришу око реке Мораве. У Словачкој су најстарија словенска утврђена насеља документована за последње деценије VIII века. Били су искључиво на подручјима која нису била под директним утицајем Авара, али вероватно нису грађена само као заштита од њих, јер се неки од њих налазе и на северним територијама (Орава, Спиш ). Различитост у грнчарији имплицира постојање најмање три племена која су почетком IX века насељавала шири регион северне Мораве. Комплекси насеља из тог периода откривени су, на пример, у близини модерних Братислава, Брна и Оломоуца. Тврђаве подигнуте у Братислави, Рајхраду, Старе Место и другим местима око 800. године сведоче о развоју локалних центара моћи у истим регионима.
Карло Велики је покренуо серију војних експедиција против Авара у последњој деценији VIII века што је изазвало слом Аварског каганата. Краљевски франачки анали приповедају да су Авари који „нису могли да остану у својим ранијим настамбама због напада Словена“ Royal Frankish Annals (year 805), пришли Карлу Великом у Ахену 805. године и тражили да им се дозволи да се населе у низији дуж реке Рабе.
Након распада Аварског каганата, мачеви и други елементи франачке војне опреме постали су популарни на територијама северно од Средњег Дунава. У долини северне Мораве и њеном ширем региону у истом периоду настаје нови археолошки хоризонт – такозвани „ хоризонт Блатница-Микулчице “. Овај хоризонт обраде метала представља синтезу „касноаварске” и каролиншке уметности. Један од његових знакова је мач пронађен у гробу у Блатњици у Словачкој, који је датиран у период између 825. и 850. Према археологу Флорину Курти, мач је произвео франачки занатлија из Каролиншког царства. С друге стране, Јан Декан пише да представља како су моравске занатлије бирале „елементе из орнаменталног садржаја каролиншке уметности који су одговарали њиховим естетским потребама и традицији“.
Развој Моравске (око 800–846)