Патријарх српски

200px|мини|десно|Свети Сава, први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве Патријарх српски (пуна титула „архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски”) врховни је поглавар Српске православне цркве.

Предсједник је Светог архијерејског сабора, Светог архијерејског синода и Патријаршијског управног одбора. Патријарх има сва права и дужности епархијског архијереја у својој Архиепископији београдско-карловачкој и њом управља уз помоћ својих викарних епископа.

Од 18. фебруара 2021. патријарх српски је Порфирије (46. по реду).

Титуле Титула првог патријарха самосталне српске цркве Јоаникија II није сасвим сигурна. У предговору Душановог законика назива се он „преосвећеним патријархом кир Јоаникијем”, дакле без праве и потпуне титуле. У писму папе Инокентија IV које је било упућено патријарху Јоаникију из Авињона, крајем 1354, пише: патријарху Србије (Joanichio Patriarchae serviae). Прва титула је могуће, гласила: "патријарх Србима — српски (Србљем). Ширењем српске цркве на грчке области и титула је проширена и Јоаникије је назван патријархом „Србљем и Грком”.„Гласник” СПЦ, број 7 од 1920

Након уједињења обласних српских цркава 1920 било је неколико званичних верзија титуле српског патријарха.

Прва је била Српски Патријарх Православне Цркве Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.„Гласник” СПЦ, број 10 од 1920 Уследила је: Димитрије, Божјом вољом први српски Патријарх обновљене Српске Патријаршије, Архиепископ Пећски и Карловачки и Митрополит Београдски.„Гласник” СПЦ, број 11 од 1920 Архиепископ Београдски, Патријарх Српски, Димитрије.„Гласник” СПЦ, број 9 од 1921, Димитрије, Први Патријарх Српски, Архиепископ Пећски и Митрополит Београдско-Карловачки.„Гласник” СПЦ, број 24 од 1921 Од 1922. до данас је оваква титула: Архиепископ Пећски, Митрополит Београдско-Карловачки и Патријарх Српски„Гласник” СПЦ, број 19 од 1922 Разлика је само што је временом изостављено слово с код пећски, па је у данашњој титули пећки, како је било и 1940. године.„Гласник” СПЦ, број 1. и 2. од 1940

Избор Избор патријарха српског се врши на засједању Светог архијерејског сабора, проширеном и активним викарним епископима, и то најдаље у року од три мјесеца од дана када се патријаршки престо упразни. Бира се између активних епархијских архијереја који управљају епархијом најмање пет година.

Патријарх српски се бира када је присутно најмање двије трећине чланова, под предсједништвом најстаријег архијереја по посвећењу и то жријебом између тројице кандидата изабраних тајним гласањем и апсолутном већином. Одсутни архијереји могу овластити друге епархијске архијереје да уместо њих гласају, с тим да један архијереј може бити опуномоћен само једним гласом.Чланови 42. и 43. Устава Српске православне цркве („Гласник” СПЦ, број 6/05)

Раније је патријарха српског бирао Изборни сабор Српске православне цркве којег су поред архијереја сачињавала и поједина свештена и световна лица.

Дјелокруг Патријарх, као врховни поглавар Српске православне цркве, сем права која му дају канони и црквени прописи, има још и ова:Члан 55. Устава Српске православне цркве (1957)

представља Српску православну цркву пред осталим аутокефалним црквама; представља Српску православну цркву на црквеним, државним и народним свечаностима; одржава јединство у јерархији Српске православне цркве; посвећује по црквеним прописима, лично или преко овлашћених архијереја, лица изабрана за епархијске и викарне епископе; освећује свето миро за цијелу Српску православну цркву; даје одсуство епархијским архијерејима изван њихових епархија; носи, као нарочито црквено одличје, бијелу панакамилавку с крстом и панагију свих српских светитеља, даровану од стране државе првом српском патријарху обновљене Српске патријаршије, која остаје као насљеђе свих патријараха; првенствује при богослужењу, и ословљава се са „Свјатјејши” и „Светости”; помиње се на архијерејским литургијама од архијереја у цијелој Српској православној цркви; даје црквена одликовања и одличја, по уредби коју прописује Свети архијерејски сабор; поставља декретом службенике по Уставу; управља црквама и мисијским подручјима у иностранству, гдје нема организоване српске православне епархије.

Са османским провалама настају тешка времена за Српску патријаршију. Услед турских освајања, са померањем државног тежишта ка северу, померају се и црквени центри. У 15. веку се спомињу Београдска и смедеревска митрополија. Манастирски центри такође се померају на север. Манастири које су градили кнез Лазар и његови наследници налазе се сви у Поморављу и Подунављу. Из овог времена сачувано је мало историјске грађе на основу које би могли пратити подробније последице турских освајања на српску цркву. Уочљиво је само да су многи средњовековни српски манастири запустели или им се чак губи траг.

Након турског освајања Београда (1521) и победе и бици на Мохачу (1526) долази до значајних промена. У то време, под вођством смедеревског митрополита Павла започиње борба за обнову Српске патријаршије са средиштем у Пећи. Током наредних година, Павле је постигао низ привремених успеха, поставши накратко архиепископ пећки и патријарх српски. Иако је његов покрет на крају доживео неуспех (1541), тежња ка обнови Српске патријаршије није напуштена.

Прилика за обнову се појавила нешто касније, у време када је знатан утицај на турском двору имао везир (и потоњи велики везир) Мехмед-паша Соколовић (1555—1579), који је био српског порекла. У таквим околностима Макарије, брат Мехмед-пашин, добио је берат којим га је султан потврдио за првог патријарха обновљене Српске патријаршије са средиштем у Пећи (1557—1571; умро 1574). Обновљена српска црква под турском влашћу добила је иста права и повластице које је турски султан дао Васељенској патријаршији.

Раздобље које следи обележено је борбама са Турцима, било је ту и периода кратких примирја, која су искоришћена за обнову и изградњу порушених храмова, али би затим увек уследила турска одмазда која је бивала све страшнија. Тако је 11.септембра 1766. године султан издао берат којим се: „… Од сада укида и само име Пећке патријаршије, с тим да се ни под којим условом не дозвољава њена обнова, па чак ни подношење молбе у том погледу”. Био је ово прави насилни акт над једном аутокефалном црквом. До обнове патријаршије долази тек 1920. године после стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Патријарх Српске православне цркве носи титулу: архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски.

од до Патријарх 1. 1346 1354 Јоаникије II архиепископ 1338—1346 2. 1354 1375 Сава IV 3. 1375 1379 Јефрем 4. 1379 1389 Спиридон 1389 1390 Јефрем поновни избор 5. 1390 1396 Данило III 6. 1396 1406 Сава V 7. 1406 1407 Данило IV 8. 1407 1419 Кирило I 9. 1420 1435 Никон 10. 1446 1446 Теофан 11. 1446 1453 Никодим II 12. 1453 1463 Арсеније II 1463 1526 Патријаршија укинута 1526 1541 Павле I покушај обнове 1541 1557 Патријаршија укинута 13. 1557 1571 Макарије 14. 1571 1575 Антоније 15. 1575 1586 Герасим 16. 1587 1587 Саватије 17. Никанор I из поменика 18. 1589 1591 Јеротеј 19. 1591 1592 Филип 20. 1592 1614 Јован 21. 1614 1647 Пајсије I 22. 1648 1655 Гаврило I 23. 1655 1674 Максим I 24. 1674 1690 Арсеније III 25. 1691 1710 Калиник I 26. 1711 1712 Атанасије I 27. 1712 1725 Мојсије I 28. 1725 1737 Арсеније IV 29. 1739 1746 Јоаникије III 30. 1747 1752 Атанасије II 31. 1752 1752 Гаврило II 32. 1752 1758 Гаврило III 33. 1758 1758 Викентије I 34. 1758 1758 Пајсије II 35. 1758 1758 Гаврило IV 36. 1758 1763 Кирило II 37. 1763 1765 Василије I 38. 1765 1766 Калиник II 1766 1920 Патријаршија укинута 39. 1920 1930 Димитрије 40. 1930 1937 Варнава 41. 1938 1950 Гаврило V 42. 1950 1958 Викентије 43. 1958 1990 Герман 44. 1990 2009 Павле 45. 2010 2020 Иринеј 46. 2021 Порфирије

Види још Списак поглавара Српске православне цркве Васељенски патријарх Патријарх московски и све Русије Првојерарх Руске православне заграничне цркве

Напомене

Референце

Литература

Протојереј др Радомир Поповић: Кратак преглед српске цркве кроз историју

* Категорија:Устројство Српске православне цркве

Патријарх српски

Źródło i licencja