Милош Обилић (такође и Милош Кобилић у неким изворима) је легендарни српски витез из средњег века, који се често спомиње и у српској епској поезији, у којој је опеван као народни херој. По предању, био је у служби владара Србије Лазара Хребељановића у време надирања Турака Османлија на Балкан 1389. године. Легенде кажу да је током Косовског боја, где су Срби бранили своју независност, Милош Обилић дошао до султана Мурата -{I}- и убио га, након чега су га султанови стражари убили.
Није сигурно да ли је Обилић заиста постојао, али је његов подвиг постао саставни део „косовског завета“ – српских легенди о Косовском боју. Постао је значајна личност српске епске поезије, у којој је уздигнут на ниво најплеменитијег народног хероја средњовековног српског фолклора. Уз мучеништво кнеза Лазара и наводну издају Вука Бранковића, Милошев подвиг постао је саставни део српске традиције око Косовске битке. У 19. веку, Милош је постао поштован као светац у Српској православној цркви.
Име Милош је словенско име забележено из раног средњег века код Бугара, Чеха, Пољака и Срба. Изводи се од словенског корена мил-, што значи "милостиви" или "драги", који се налази у великом броју словенских имена.
Кроз историју је коришћено неколико верзија јунаковог презимена. Василије Петровић Његош је у својој Историја Црне Горе (1754) писао о једном Милошу Обилијевићу, а 1765. историчар Павле Јулинац је то презиме превео као Обилић.
Према чешком историчару Константину Јиречеку, презиме Обилић и његови различити преводи су изведени од српских речи обилан („много“) и обиље („богатство, изобиље“). Презиме Кобилић могло би да потиче од словенске речи кобила, а значи „кобилин син“, јер се у српским предањима каже да је јунака дојила једна. Јиречек је то презиме повезао са две племићке породице у средњовековној Рагузи и Требињу, Кобилићи и Кобиљачићи из 14. и 15. века, и приметио да су у 18. веку променили презимена јер су сматрали да је „непристојно“ да се везују за кобиле. На основу документа из дубровачког архива из 1433. године, историчар Михаило Динић је закључио да је Милошево првобитно презиме заиста било Кобилић. Превод Обилић универзално су користили српски писци у модерно доба.
О постању презимена Обилић сведочи и Вук Стефановић Караџић:
Милош се у епским песмама често помиње као „Милош од Поцерја“, а према локалним предањима, пореклом је из западног српског краја Поцерине. У Поцерини се налази извор „Милошева Бања“ и стари гроб за који се тврди да је гроб Милошеве сестре.
Косовски бој
Током целог 14. века муслимански владари из османске династије ширили су територију своје државе. Године 1300. владали су малим бејликом, али су током 80 година непрекидних ратова огромна подручја пала под њихову власт. Мурат I је био унук оснивача династије и први од њених представника који је понео титулу "султан". Ако су Муратов отац и деда (Осман I и Орхан) проширили своје земље углавном унутар Мале Азије, онда је Мурат своје снаге усмерио против балканских држава. У овом периоду се уобличава стратегија османске експанзије. Они су добровољно учествовали у грађанским сукобима хришћанских владара, док су се постепено насељавали на њихове територије и потчињавали оне којима су раније обећали да ће помоћи. Користили су или смрт локалног владара или свађу у његовој породици као изговор за заузимање одређене територије. Османлије су предузимале своје походе на прилично велике удаљености. По правилу, у свим областима Балканског полуострва, турски одреди су се појављивали много пре него што је Османска држава предузела акцију за њихово заузимање.
После Маричке битке 1371. године уследио је кратак предах због унутрашњих проблема у царству, али је већ 1385. заузета Софија, а 1386. Ниш. На реду је била Србија, која се 1355. године, после смрти Стефана Душана, распала на неколико држава. Под влашћу Лазара Хребељановића остао је само централни део земље. У Моравској Србији османске трупе су се појавиле 1381. (тада су поражене код Дубравнице у долини Мораве) и 1386. (тада су стигле до Плочника и опустошиле Грачаницу).
Године 1389. Мурат је са војском прешао у Србију. Са њим је у битку дошла уједињена војска од три владара – Лазара, Вука Бранковића и Твртка, који се није сам појавио, већ је послао одред под командом намесника Влатка Вуковића. Команда у борби није била централна. И Мурат и Лазар су погинули у бици, тачни детаљи нису познати. Муратов син, Бајазит, предводио је османску војску након очеве смрти и победио у бици, приморавши Србију да призна османску власт. Од тог тренутка до 1459. Србија је у основи постојала као вазална држава, са кратким периодима релативне независности, а под Мехмедом II је коначно освојена и постала санџак царства.
Дана 15. јуна по јулијанском календару, за време Косовске битке, Милош је дошао до турског логора претварајући се да је пребегао на њихову страну. У погодном тренутку, када га је султан примио у свом шатору, он га је смртно ранио ножем „од учкура до бијела грла“. Према турским изворима, султан Мурат -{I}- је убијен након битке, када је српски војник који се правио мртав убио султана када му се приближио.
Косовска битка је посебно важна за српску историју, традицију и национални идентитет.
Многе породице из области Старе Херцеговине, Црне Горе, Лике, Крајине и Далмације у свом породичном предању чувају уверење да воде порекло од Милоша Обилића (Копривице, Рупари, Зарубице, Војовићи и други), иако за то нема историјског основа.
Историјски Милош мини|Фотографија живописа Милоша Обилића у цркви Светог Луке у Београду.|305x305п Милош Обилић је главни јунак српске легенде о Косову, чији је централни део Косовски бој. Према предању, Милош је био зет српског кнеза Лазара. Избила је свађа између његове жене и њене сестре која је била удата за Вука Бранковића, око супериорности у храбрости њихових мужева. Као последица тога, Бранковић се увредио и кренуо у борбу са Милошем. Пун мржње, Бранковић је оклеветао Милоша на Лазара, рекавши да се заверио са Турцима да изда кнеза. На Лазаревој вечери уочи битке, кнез је замерио Милошу нелојалност. Да би доказао своју оданост, Милош је отишао у турски табор претварајући се да је пребегао. У повољном тренутку избо је и убио турског султана Мурата, чији су пратиоци потом погубили Милоша. Легенда затим наставља да описује догађаје у вези с битком.
О стварању косовске легенде постоје два главна погледа. У једном погледу, његово место порекла лежи у региону у коме се водила Косовска битка. С друге стране, легенда је настала у западнијим балканским регионима под утицајем француских шансона. Српски филолог Драгутин Костић је навео да француски витешки еп заправо није имао никаквог учешћа у формирању легенде, већ да је „само модификовао већ створену и формирану легенду и њене прве поетске манифестације“. Језгро из којег се развила легенда налази се у култној литератури која прославља кнеза Лазара као мученика и светитеља, писану у Моравској Србији између 1389. и 1420. године. У том погледу посебно је важна Слово о кнезу Лазару коју је саставио патријарх српски Данило III. Легенда ће се постепено развијати током наредних векова.
Прича о оклеветаном јунаку који је продро у турски логор и убио султана Мурата налази се у Житију деспота Стефана Лазаревића који је тридесетих година 15. века написао Константин Филозоф. У овом делу се не помиње име јунака. Тема свађе Лазаревих зетова први пут је забележена у Херцеговини средином 15. века. Лазарева вечера уочи битке и његов прекор Милошу помињу се у текстовима из 16. века. Расправу између Лазаревих кћери око храбрости њихових мужева први је забележио Мавро Орбин 1601. године. Потпуно развијена легенда о Косову, са свим елементима, забележена је у Причи о Косовском боју, састављеној око почетка 18. века у Боки Которској или Старој Црној Гори. Ово је био веома популаран текст, чије су копије непрекидно настајале око 150 година на простору који се протезао од југа бивше Југославије до Будимпеште и Софије. Историја је одиграла запажену улогу у буђењу националне свести Срба у Хабзбуршкој монархији, започетом у првој половини 18. века.
мини|Косовска вечера, Анастас Јовановић, музеј града Београда. Дана 1. августа 1389. босански краљ Твртко I (р. 1353—1391) написао је писмо Трогиру да обавести његове грађане о поразу Турака које је водио Мурат. Слично писмо Твртко I је послао и Фиренци, а у одговору из Фиренце који је написан у октобру 1389. године пише:
Први аутор који је Муратовог убицу помињао пуним именом је Константин Михаиловић, српски јањичар из села Островице, код Рудника, који је око 1497. године написао своју Турску хронику, поуку о нелојалности од српског пораза на Косову, Михаиловић идентификује Милоша Кобицу као витеза који је кобног последњег петка битке убио Мурата.
Бенедикт Курипешић написао је путописни опис Балканског полуострва 1530. године, у који је укључио и опис Косовске битке. Његов примарни фокус је убиство турског султана од стране племића кога он идентификује као Милоша Кобилића. Курипешићев извештај садржи неке суштинске теме: Извештај да су други српски господари клеветали Милоша пред кнезом Лазаром, опис последње вечере уочи битке у којој се Милош заложио за своју невиност према кнезу Лазару и обећао да ће се осветити, као и успешно убиство султана Мурата од стране Милоша у султановом шатору. Курипешић бележи оно што је чуо током путовања Балканом.
Монах, иако не изричито о својим изворима, пише да је Милош био славна личност у народној традицији Срба, који певају о његовим јуначким подвизима на граници. Забележио је неке легенде о Косовском боју и помиње епске песме о Обилићу у крајевима удаљеним од Косова, попут Босне и Хрватске. Ричард Нолс је у свом делу из 1603. описао „сеоске песме“ Срба о Косовској бици и назива Обилића „Кобелиц“.
Османски и грчки извори мини|Приказ убијања Милоша Обилића; османска минијатура Накаш Османа. Губитак султана оставио је утисак и на најраније османске изворе. Обично описују како је Мурат био без пратње на бојном пољу, а анонимни хришћанин који је лежао међу лешевима га је насмрт избо ножем. Почетком 15. века, на пример, песник Ахмеди пише да је „[с]једном један од хришћана, који је био сав у крви и очигледно сакривен међу мртвима непријатеља, устао, појурио до Мурата и убо га бодежом.
По једном запису док су Муратови војници пратили непријатељску војску, султан се на терену потпуно нашао потпуно сам. Одједном се један од хришћанских племића појавио међу лешевима који су лежали на бојном пољу. Обећао је себе као слугу и пришао Мурату, који је седео на свом коњу. Претварајући се да је желео да пољуби султанову руку, оштрим је бодежом ударио султана. Османски бегови су се окупили након убиства Мурата, пристали су да подигну Бајазита на престо свог оца и погубе Јакуба.
Халил Иналџик је објаснио да је један од најважнијих савремених османских извора о Косовској бици Енверијево дело из 1465. (Дустурнаме). Иналџик је тврдио да се заснива на сведочењу савременог очевица битке, вероватно Хоџа Омера, посланика ког је султан послао Лазару пре битке. У овом делу Енвери објашњава да је Милош пре него што је постао српски племић (Милош Бан како је то име пренео Иналџик у Енверијевом тексту) био муслиман на султановом двору који је напустио Османлије и одрекао се ислама. Султан га је наводно много пута звао да се врати у службу. Енвери објашњава да иако је Милош увек обећавао да ће се вратити, никада није. Према овом предању, када је Лазар ухваћен, Милош је пришао султану који је јахао црног пастува и рекао: „Ја сам Милош Бан, желим да се вратим својој исламској вери и да ти пољубим руку. Кад се Милош приближио султану, ударио га је бодежом скривеним у манжетни. Султанови људи мачевима и секирама исекоше Милоша на комаде.
Један историчар из Једрена, Оруч бег, објашњава недостатак заштите тиме што је војска била заокупљена прогоном непријатеља у бекству и такође уноси елемент преваре: хришћанин је „обећао себе као жртву и пришао Мурату, који је седео сам на коњу. Претварајући се да жели да пољуби султанову руку, убо је султана оштрим бодежом."