Ратови ружа, вођени између 1455. и 1485. године, били су испрекидани грађански ратови који се се водили око енглеског престола између следбеника династије Ланкастери и династије Јорк. Обе династије биле су огранак краљевске куће Плантагенети, вукући своје порекло од енглеског краља Едварда III.
Назив Ратови двеју ружа није био коришћен у то време, већ је настао накнадно будући да су се супротстављене стране у рату представљале ружама црвене и беле боје. Црвена боја руже је била боја династије Ланкастер, а бела боја руже је била боја династије Јорк. Назив је ушао у општу употребу током 16. века на темељу сцене из Шекспирове драме „Хенри VI“ где супротстављене стране у драми изаберу различито обојене руже. Иако су се руже повремено користиле као симболи током рата, ипак се већина учесника служила грбовима својих феудалаца.
У Ратовима двеју ружа учествовало је земљопоседничко племство и војска њихових вазала. Бити поборник једне од завађених династија умногоме је зависило од брачних или родбинских веза између породица, обећаних феудалних титула и додела земљопоседа. Тако је вођа династије Ланкастер једно време имао титулу грофа од Ричмонда, а вођа династије Јорк титулу грофа од Кембриџа. Династија Ланкастер већину савезника је нашла на северу и западу земље, док је Јорку потпора стизала углавном с југа и истока.
Узроци сукоба мини|150п|Бела ружа куће Јорк мини|150п|Црвена ружа куће Ланкастер Узроци сукоба налазили су се у супарништву између два огранка династије Плантагенет, две династичке куће Ланкастери и Јорк, а које је почело падом енглеског краља Ричарда II којег је с власти срушио његов братанац Хенри Болингброук, војвода од Ланкастера, 1399. године, а који је био унук Едварда III по његовом трећем сину Џону од Гента. Како је круну Едварда III требало, према реду првенства, да наследи други син Лајонел, војвода од Кларенса, поборници куће Јорк сматрали су да, по тој основи, кући Јорк припада јаче право на енглески престо. Стога је право Хенрија Болингброука (касније крунисаног као Хенри IV) на енглески престо, према мишљењу поборника куће Јорк, стајало на врло слабим темељима. Владавину Ланкастера поборници Јорка су трпели све док на власт нешто касније није дошао изразито непопуларни и душевно болесни краљ Хенри VI. Међутим, унутар тог раздобља било је неколико устанака, који су угушени, а у којима су Јоркисти истицали своје право на круну. мини|150п|Хенри IV мини|лево|150п|Хенри V
Почеци сукоба Када је 1413. умро краљ Хенрик IV наследио га је његов син и наследник Хенри V који је био велики војник и који је постигао велике војне успехе против Француске у Стогодишњем рату који су га учинили популарним владарем, што му је омогућило да ојача положај Ланкастера у односу на кућу Јорк.
Хенри V владао је кратко, а 1422. наследио га је душевно болесни и неспособни син Хенри VI који је био окруженим непопуларним регентима и саветницима. Најпознатији међу њима су били Едмунд Бофорт, други војвода Самерсета и Вилијам де ла Поул, први војвода од Сафока, који је био окривљен за лоше вођење војних операција против Француске у Стогодишњем рату.
мини|150п|Хенри VI, краљ Енглеске и Француске Током владавине Хенрија VI, сви ранији територијални добици и енглеске војне победе у Француској (за време Хенрија V) биле су анулиране и изгубљене. Хенрија VI су доживљавали као слабог краља. Поврх тога, он је патио од повремених наступа душевне болести коју је вероватно наследио од свог деде Шарла VI Лудог. Како су припадници куће Јорк сматрали да је Хенри VI неспособан за владавину почели су да постављају питање његовог легитимитета као краља и да истичу своје право на круну на основу порекла од већ споменутог Лајонела од Кларенса, другог сина краља Едварда III Плантагенета.
Неслагања на двору одражавала су се у целој држави, где је јачао партикуларизам племства, а племићке породице улазиле су у сукобе због приватних сукоба при чему су одређене породице јачале и показивале све мање поштовања према двору и власти краља. То доба је запамћено по многим приватним ратовима вођеним међу породицама што је створило анархичну ситуацију у земљи и коначно побуну против Хенрија VI. У ове сукобе нарочито су били укључени војници поражене енглеске војске у Француској.
Растуће друштвено незадовољство, отимање хране становништву од стране племића с приватним војскама, те корупција на двору Хенрија VI, створили су климу за избијање грађанског рата.
Током 1453. Хенри VI је доживео први од неколико наступа душевне болести, па је током новонастале ситуације именовано Регентско веће, на челу са моћним и популарним Ричардом Плантагенетом, војводом од Јорка као Лордом Протектором. Ричард је ускоро политички и физички пасивизирао Ланкастере на двору. Након што се Хенри VI 1455. опоравио, Ричард је истеран са двора на наговор Хенријеве жене Маргарете Анжујске. десно|мини|100п|’’’Маргарета од Анжуја’’’
Оружани сукоби Како је Хенри VI био слаб вођа, моћна, енергична и агресивна краљица Маргарета Анжујска постала је фактички вођа ланкастерског клана. Маргарета је изградила савез против Ричарда од Јорка који је био присиљен да му се војно супротстави, што је довело 1455. до прве битке у Рату двеју ружа, прве битке код Сент Олбанса која је означила почетак главног раздобља оружаног сукоба у Ратовима двеју ружа између 1455. и 1489. лево|мини|100п|Сент Олбанс
Ричард, војвода од Јорка водио је мале војне снаге према Лондону и са Хенријевим снагама сусрео се код Сент Олбанса, северно од Лондона. 22. маја 1455. где се одиграла релативно мала прва битка код Сент Олбанса, али је била први отворени сукоб грађанског рата. Циљ Ричарда је био тобоже уклонити “лоше Хенријеве саветнике”. Резултат је био ланкастерски пораз. Неколико истакнутих ланкастерских вођа је погинуло, а кућа Јорк и њихови савезници вратили су свој утицај, и неко време се чинило да су обе сукобљене стране шокиране битком која се одиграла и чинили су све да би се помириле настале политичке разлике.
У тренуцима када је Хенри VI трпио други наступ своје душевне болести, Јоркисти су поново именовали Лорда Протектора, а Маргарета је била гурнута по страни заокупљена неговањем мужа. Након прве битке код Сент Олбанса компромис између сукобљених страна имао је одређени успех, а Јоркисти су до Хенријеве опоравка имали доминантну улогу у регентском већу.
Но проблеми који су узроковали сукоб ускоро су се поновно појавили, а посебно неразјашњено питање ко ће наследити Хенрија на престолу, Ричард, војвода од Јорка или Хенријев син Едвард. Маргарета је одбијала да прихвати било које решење које би њеном сину одузело право на наследство. Само војна премоћ куће Јорк одржавала је „status quo“ на двору. Но државне потешкоће и лоша позиција на спољнополитичком плану учинили су своје. Краљ и краљица, да би заштитили своју позицију први пута су у енглеској историји увели су новачење у војску. У међувремену јоркисту Ричарду Невилу, грофу од Ворика (касније названом „Кингмејкер") расла је популарност у Лондону, нарочито код снажно растућег трговачког сталежа. лево|мини|100п|Дворац Лудлоу
Непријатељства су се наставила 23. септембра 1459, у бици код Блор Хита у Стафордширу, када велика ланкастерска војска није успела да спречи Јоркисте предвођене лордом Солсберијем да се споје са другим снагама Јорка у Дворцу Лудлоу.
Двадесетак дана после одиграла се следећа битка код Лудфорд Бриџа у којој су снаге Ланкастера однеле победу. Ричард од Јорка, Солсбери и гроф од Ворика су након битке морали да побегну према Калеу. Породица Ланкастер је тада потпуно преузела свеукупну контролу, а Јоркисти су између 1459. и 1460. почели серију напада из правца Калеа на енглеску обалу изазивајући при томе хаос и неред. 1460. Ричард од Јорка, Солсбери и Ворик извршили су инвазију Енглеске, и брзо нашли савезнике у Кенту и Лондону, гдје су и раније уживали широку подршку. У томе их је подржао и папски изасланик, те су тако охрабрени и војно ојачани марширали на север. Хенри VI је водио војску на југу док је Маргарета са сином принцом Едвардом остала на северу. Битка код Нортемптона која се одиграла 10. јула 1460. и претрпљени пораз били су катастрофа за кућу Ланкастер. Војска Јоркиста предвођена грофом од Ворика, због издаје у ланкастерским редовима, тешко је поразила војску Ланкастера, при чему је био заробљен краљ Хенри VI и одведен као затвореник у Лондон Тауер.
Акт о сагласности Охрабрени овим великим војним успехом, Јоркисти су сада отворено истакли своје право на престо. Војска Јоркиста ушла је у Лондон на челу са Ричардом од Јорка са церемонијом која је обично приличила владару. Парламент се био окупио и Ричард од Јорка је истакао своје право на престо. Али његови највећи савезници лордови Ворик и Солсбери нису се слагали са његовим захтевом парламенту. Они у овом тренутку нису имали намеру да потпуно уклоне Хенрија него уклонити само његове утицајне саветнике из клана Ланкастер.
Следећи дан Ричард од Јорка је као доказ свог права изнео детаљна родословља своје породице која упућују на то да он вуче порекло од Лајонела од Кларенса, другог сина Едварда III. Парламент је пристао да узме у разматрање његов захтев, али је ипак изгласао да Хенри VI треба да остане краљ. Компромис је постигнут у октобру 1460. доношењем Закона о сагласности (The Act of Accord), који је прописао да ће након Хенријеве смрти Ричард од Јорка наследити круну и одузео је право наследства Хенријевом сину Едварду. Ричард од Јорка је прихватио овај компромис. Он му је дао много од онога што је и сам тражио, а посебно је било важно да је за Хенријева живота добио положај Заштитника краљевства што му је давало моћ управљања у Хенријево име. Хенријева жена Маргарета је заједно са сином Едвардом била изгнана из Лондона. ‘’Акт о сагласности’’ је био неприхватљив за поборнике Ланкастера, који су се окупили око Маргарете и на северу Енглеске окупљали велику војску.
Ричард од Јорка заједно са лордом Солсберијем напустио је пред крај 1460. Лондон како би утврдио своје положаје према ланкастерским снагама на северу, концентришући се близу града Јорка. Ричард од Јорка је предводио одбрамбене положаје поред дворца Сандал близу Вејкфилда на Божић 1460. Иако ланкастерска војска предвођена Маргаретом бројем двоструко надмашивала Ричардове снаге 30. децембра 1460, Ричард је заповедио напуштање дворца и напад свим снагама. Његова војска у бици код Вејкфилда је раздвојена и потпуно поражена. Ова битка је касније названа битком код Вејкфилда. Ричард од Јорка, Солсбери и млађи Ричардов 17-годишњи син погинули су у бици. Маргарета је заповедила да се главе све тројице истакну на улазу у Јорк.
Едвард IV мини|Едвард IV
Акт о сагласности и догађаји код Вејкфилда су 18-годишњег Ричардовог најстаријег сина Едварда, грофа од Марча, учинила војводом од Јорка и престолонаследником. Солсберија је наследио гроф од Ворика као највећи земљопоседник у Енглеској. Маргарета је након тих догађаја отпутовала у Шкотску како би преговарала о могућој шкотској помоћи. Марија, краљица Шкотске је пристала да војно помогне Маргарети под условом одређених територијалних концесија и под условом удаје њене ћерке за Хенријевог и Маргаретиног сина Едварда. Маргарета је пристала на те услове.
Едвард од Јорка је у међувремену пристигао са својом војском из Велса и поразио војску Ланкастера у бици код Мортимерс Кроса у Херефордширу. Маргарет се са својом војском кретала према југу уз пут пљачкајући и пустошећи земљу. У Лондону гроф од Ворика није успео прикупити војску за сукоб са Маргаретом, те јој се без Едварда није могао супротставити надомак Лондона у другој бици код Сент Олбанса. Маргарета је у тој бици извојевала глатку и по свему судећи пресудну победу над снагама Јорка. Снаге Јорка су побегле и напустиле Лондон те иза себе оставиле чак и заточеног краља Хенрија VI, ког су неозлеђеног пронашли под једним дрветом.