Николаје Чаушеску (; Скорничешти, 26. јануар 1918 — Трговиште, 25. децембар 1989) био је румунски политичар. Чаушеску је био председник Румуније од 1965. па све до своје смрти 1989, када је стрељан. Он је био једини лидер неке земље у совјетском блоку који је успео да отплати односно, врати спољни дуг своје земље. У марту 1989. у југословенским медијима је објављена информација да Румунија није више ништа дужна странцима.
После његове смрти на чело државе је дошла привремена влада на челу са његовим бившим блиским сарадником Јоном Илијескуом. Он и већина комунистичког руководства је формирала Национални фронт за спасење, у коју су ушли и опозициони активисти. На првим председничким изборима је био изабран у првом кругу, а привремена влада је прерасла у политичку странку која је дошла на власт, где су се и даље налазили многи високи чланови Румунске комунистичке партије.
Почетак каријере Рођен је у селу Скорничештију (). Са 11 година одлази у Букурешт, где ради као обућарски шегрт.
Године 1932, придружио се тада илегалној Комунистичкој партији Румуније, и као њен активиста неколико пута је хапшен током 1933. и 1934. године. Захваљујући томе, у његовом полицијском досијеу стајало је да је „опасан комунистички агитатор" и „активан растурач комунистичке и антифашистичке пропаганде". Тада се повукао у илегалу, но 1936. је ухапшен и послат на двогодишњу робију у затвор Дофтана.
По изласку из затвора, 1939. упознао се са Еленом Петреску, са којом ће се и оженити 1946. - она је играла веома важну улогу у политичком животу Румуније током наредних деценија.
Николаје је поново ухапшен 1940. 1943. на робији упознаје Георге Георгију-Дежа и постаје његов следбеник. После Другог светског рата, када је Румунија почела да потпада под утицај Совјетског Савеза, Чаушеску је био на функцији секретара Савеза комунистичке омладине (1944—1945).
Када су комунисти потпуно преузели власт у Румунији 1947, Чаушеску је био министар пољопривреде, а затим заменик министра оружаних снага. Године 1952, Георгију-Деж га је увео у Централни комитет, 1954. улази у Политбиро, а недуго потом постаје други човек у партијској хијерархији.
Лидер Румуније мини|Дочек у Београду мини|Посета Београду Три дана након смрти Георгију-Дежа у марту 1965, Чаушеску је постао генерални секретар Румунске радничке партије. Један од његових првих потеза био је да партију преименује у Комунистичка партија Румуније, а да званичан назив државе, уместо Народна Република Румунија, буде - Социјалистичка Република Румунија. Године 1967, још више учвршћује своју власт, поставши председник Државног комитета.
Чаушеску је у почетку био популаран лидер, првенствено због вођења независне спољње политике земље, упркос доминацији политике Совјетског Савеза у Румунији. Године 1960, окончао је активно учешће Румуније у Варшавском пакту (иако је земља формално и даље била чланица); одбио је да на страни Пакта учествује у нападу на Чехословачку у пролеће 1968, па је чак и отворено осудио ту акцију. Иако је СССР био врло толерантан према Чаушескуовој непослушности, због овакве политике Румунија је имала статус „црне овце“ у Источном блоку.
У марту 1974. Чаушеску је својим титулама додао и ону "председника Румуније" (до тада функција председника државе није постојала, већ је председник Државног комитета имао позицију шефа државе). У спољним пословима и даље је водио независну политику – на пример, 1984. године Румунија је била једна од само три комунистичке земље које су учествовале на Летњим олимпијским играма у Лос Анђелесу, САД (друге две земље биле су СФР Југославија и НР Кина). Исто тако, Румунија је прва из Источног блока успоставила званичне односе са Европском заједницом (уговори о преференцијалима из 1974. и о индустријским производима из 1980). Чаушеску је, међутим, одбијао да спроведе шире реформе. Његова политика држала се Стаљиновог курса који је трасирао Георгију-Деж. Противљење совјетској контроли углавном се огледало у одбијању да се почне са дестаљинизацијом система. Тајна полиција Секуритатеа чврсто је држала под контролом јавну реч и медије и није дозвољавала никакво опозиционо деловање.
Године 1971, Чаушеску је посетио НР Кину и Северну Кореју. Тада се веома заинтересовао за идеју потпуне националне трансформације по узору на програме Радничке партије Кореје и кинеске Културне револуције. Убрзо је почео да уводи севернокорејски систем тамошњег председника Ким Ил Сунга, а његова филозофија превођена је на румунски језик и нашироко дистрибуирана по земљи.
Године 1972, Чаушеску је започео програм систематизације. Промовисан као начин да се изгради „вишестрано развијено социјалистичко друштво“, програм рушења, расељавања и поновне градње започет је најпре на селу, а кулминирао је покушајем да се потпуно преобликује и сам главни град. Више од петине централног дела Букурешта, укључујући и цркве и историјске зграде, порушено је током 80-их година, како би Чаушеску изградио град по својој замисли. Палата народа („-{Casa Poporului}-“), сада зграда Парламента, друга је по величини административна зграда на свету (после америчког Пентагона). Као део својих програма „урбанизације“ и „индустријализације“, Чаушеску је планирао рушење многих села и расељавање сељака по градовима. Вероватно су у спречавању оваквих наума велику улогу одиграли пројекти невладиних организација „Братска села“, којима су успостављане везе између европских и румунских руралних заједница.
Декрет из 1966. Године 1966, Чаушеску је забранио контрацепцију и намерне побачаје, а уведене су и друге мере ради повећања природног прираштаја, као што је посебан порез у износу 10-20% прихода који су плаћали појединци без деце старији од 25 година, оба пола, без обзира да ли су у браку или не. Побачај је био дозвољен једино у случајевима када је жена старија од 42 године, или је већ мајка четворо (касније петоро) деце. Мајке са најмање петоро деце добијале су значајне бенефиције, док су оне са најмање десеторо деце проглашаване „херој-мајкама“, добијале су златну медаљу, аутомобил на поклон, бесплатан превоз железницом, и сл.; међутим, само је неколико жена ово заиста и остварило - у пракси, просечна румунска породица има 2-3 деце. Штавише, због подвргавања илегалним побачајима, много жена је умрло или је трајно обогаљено.Ceausescu's Longest-Lasting Legacy -- the Cohort of '67
Истовремено, због растућег броја развода, власти су максимално закомпликовале процедуру раставе - брак се могао поништити само у изузетним случајевима. До краја 1960-их повећан број становника пратило је растуће сиромаштво и све већи број бескућника и деце сирочади у урбаним областима. Ово је, у комбинацији са неконтролисаним напуштањем деце, допринело епидемији Сиде крајем 1980-их. Ствари је још више погоршало упорно одбијање режима да призна постојање болести и омогући спровођење ХИВ тестова.
Пачепино бекство Године 1978, високи функционер румунске тајне полиције Секуритатеа, Јон Михај Пачепа пребегао је у САД. Генерал по чину, он је највиши официр који је икад пребегао из совјетског блока током Хладног рата.Ion Mihai Pacepa, Својом издајом задао је тежак ударац режиму, што је нагнало Чаушескуа да реорганизује Секуритатеу. Пачепина књига Црвени хоризонти: белешке главног комунистичког шпијуна () објављена 1986, открива појединости Чаушескуове владавине, као што су сарадња са арапским терористима, опсежна шпијунажа америчке индустрије и добро разрађене мере за добијање политичке подршке Запада. Након Пачепиног одласка земља је постала још изолованија, а економски раст је заустављен. У Чаушескуову обавештајну агенцију масовно се инфилтрирају агенти страних служби, а он почиње да губи контролу над земљом. Покушао је неколико реорганизација не би ли се решио Пачепиних старих сарадника, али без успеха.
Касније, поводом Пачепине молбе за повраћај имовине и положаја, председник Јон Илијеску званично је објавио да је Пачепа „један збуњен човек“ који је имовину стекао нелегално, злоупотребом свог моћног положаја. Румунски Врховни суд, пак, поништио му је смртну казну, вратио му чин и наредио повраћај имовине.
Култ личности и диктатура
Чаушеску је створио свеприсутан култ личности - себи је доделио титуле „Вође“ (Conducător) и "Карпатског генија“ (Geniul din Carpaţi). За њега је направљен и специјалан скиптар, по угледу на румунске краљеве.
Како би спречио нове издаје након Пачепиног пребега, Чаушеску је на важне позиције у власти убацио и своју супругу Елену и друге чланове породице.
Чаушеску као државник Румунија је под Чаушескуом била четврти извозник оружја у Европи. Међутим, бројни Чаушескуови потези указивали су на то да је прижељкивао Нобелову награду за мир. Зарад остварења тог циља, чинио је значајне напоре да се наметне као посредник између Палестинске ослободилачке организације (ПЛО) и Израела. Организовао је и успели референдум за смањење румунске армије за 5%; одржавао је велике митинге за мир, па чак написао и песму на ту тему.
Покушавао је такође да буде заштитник сиромашних афричких земаља. Био је близак пријатељ и сарадник Мобуту Сесе Секоа, председника Заира. Више од међудржавне, то је била међупартијска сарадња Народног револуционарног покрета (МПР) и Комунистичке партије Румуније. Многи верују да је Чаушескуово погубљење утицало на Мобутуа да 1990. почне са „демократизацијом“ Заира.Односи у комунистичком свету, Library of Congress Call Number DT644.Z3425 1994. (TOC)
Француска је Чаушескуа одликовала Медаљом части.
Спољни дуг Упркос све јачем тоталитаризму, Чаушескуова политичка самосталност од Совјетског Савеза и његова осуда инвазије на Чехословачку 1968. привукли су пажњу западних сила које су га сматрале антисовјетским отпадником, па су га финансирале надајући се да ће тиме изазвати раскол у Варшавском пакту. Ти зајмови, међутим, нису били баш најповољнији - више од 13 милијарди долара кредита за финансирање програма економског развоја, потпуно је финансијски исцрпело земљу. Покушавајући да поправи стање, Чаушеску је одлучио да у потпуности елиминише спољни дуг. Расписао је референдум за промену Устава, чиме би убудуће било забрањено било какво спољно задуживање. На референдуму је добио скоро 100-процентну подршку становништва.
Ради отплате дугова, 1980-их Чаушеску је наредио извоз највећег дела пољопривредне и индустријске производње. То је довело до несташица које су становништво довеле у ситуацију да се бори за опстанак, јер су уведена рационисања хране и редовне рестрикције грејања, гаса и струје. У периоду од 1980. до 1989. дошло је до константног пада животног стандарда. Карактеристичне су биле сталне несташице хране и робе широке потрошње. Званично објашњење било је да земља отплаћује своје дугове, а народ је прихватио патњу у нади да ће то кратко потрајати, а зарад општег бољитка. За све то време, државна телевизија често је приказивала Чаушескуа како улази у добро снабдевене продавнице.
Дуг је у потпуности отплаћен почетком 1989, неколико месеци пре свргавања Чаушескуа са власти. Ово је била несвакидашња ствар у совјетском блоку, јер то никада нико није урадио. Месецима након тога Чаушеску је прикупљао добит у државну касу и почео да даје афричким државама кредите, али по повољнијој каматној стопи од САД, Велике Британије и Француске. Ово је по многим аналитичарима била "смртна пресуда" Чаушеску.
Пропусти у владавини Чаушескуова стаљинистичка контрола над свим аспектима верског, образовног, привредног, друштвеног и грађанског живота све више је отежавала ситуацију у земљи. Године 1987, догодио се неуспешан покушај штрајка у Брашову - војска је заузела фабричке погоне и угушила радничке демонстрације.