Готхард Хајнрици (; Гумбинен, 25. децембар 1886 — Вајнштат, 13. децембар 1971) је био генерал-пуковник немачке армије током Другог светског рата.
Приватни живот и рана војничка каријера Рођен је у Гумбинену, у некадашњој Источној Пруској, (данас је то град Гусјев у Калињинградској области, територија Русије), на дан католичког Божића (25. децембра) 1886.
Био је рођак фелдмаршала Герда фон Рундштета, и оженио се Гертрудом Хајнрици (), полу-Јеврејком, чија је породица добила Потврду о немачкој крви, лично од Адолфа Хитлера. Хајнрицијеви су имали двоје деце: девојчицу и дечака.
Хајнрицијеви војнички преци сежу све до 12. века. Млади Готхард је наставио ту традицију придруживши се са 19 година 95. пешадијском пуку 8. марта 1905. Учествовао је у Првом светском рату, и на Источном и на Западном фронту, током којег је више пута био одликован. Међу тим одликовањима су Црна рањеничка значка - био је рањен у бици - и Гвоздени крстови Првог и Другог реда, 1914. и 1915. Учествовао је у бици код Таненберга која се водила од 17. августа до 2. септембра 1914.
Други светски рат Тешко је наћи немачког генерала који је имао толико ратног искуства као генерал-пуковник Готхард Хајнрици али је, с друге стране, било мало оних тако високог чина који су остали тако слабо познати. Он није био блистави Ромел, слављен међу Немцима због својих успеха, војсковођа ког је Хитлер – са својим смислом за фантастичну пропаганду – наградио маршалском палицом. Хајнрицијево име се ретко кад помињало, осим у директивама за ратне операције. Популарност и слава о којима сања сваки војник су га мимоилазиле јер је током дугих година проведених на Источном фронту увек био присиљен да игра улоге које су га већ по самој својој природи вукле у сенку. Операције које је водио нису били славом овенчани продори из времена “Блицкрига” него суморна и често веома мукотрпна повлачења. Његова специјалност је била одбрана и на том пољу му је мало ко био раван. Разборит, педантан стратег и командант варљиво благог држања, Хајнрици је у сржи био официр чврсте руке, изданак старе аристократске школе која је одавно решила проблем како одржати фронт с минималним снагама и уз најнижу цену. Један његов штапски официр је то веома лепо формулисао у својој опаски: “Хајнрици се повлачи тек кад се ваздух око њега претвори у олово, па и тад тек после зрелог размишљања”.
У рату који је за њега представљао само споро и мучно повлачење од предграђа Москве до Карпата, Хајнрици је много пута одржао положаје у готово безнадежним околностима. Тврдоглав, пркосан, и непопустљив, није пропуштао ни једну прилику – па макар се радило само о одржању невероватног једног километра терена један сат дуже. Ратовао је таквом упорношћу да су га његови официри и војници са поносом називали -{Unser Giftzwerg}- – наш жестоки мали. (-{Giftzwerg}- у дословном смислу значи “отровни патуљак”, па су они који нису волели Хенриција често употребљавали тај његов надимак управо у том, дословном смислу) Оне који би га први пут срели збуњивао је често његов епитет “жестоки”. Хајнрици је био низак, крхке грађе, благих плавих очију, плаве косе и педантно поткресаних бркова. На први поглед је више личио на неког учитеља но на генерала – и то прилично сиромашног учитеља.
За Хајнрицијевог ађутанта, капетана Хајнриха фон Билу (), чињеница да се Хајнирици није ни најмање трудио да изгледа као генерал-пуковник била је стални извор бриге. Фон Била се даноноћно “ждрао” због генераловог изгледа, посебно због његових чизама и капута. Хајнрици је мрзео углачане, до колена високе чизме толико омиљене међу немачким официрима. Много више је волео обичне дубоке ципеле уз које је носио старинске кожне саре, још из Првог светског рата, с ременчићима са стране. Имао је неколико шињела али је највише волео стари, већ помало отрцани кожни капут, постављен јагњећим крзном и упркос свим настојањима фон Биле није хтео да се растави од њега. Своје униформе, слично томе, Хајнрици је носио док се не би распале. А с обзиром на то да је волео да путује без много пртљага, ретко кад је имао уз себе више од једне униформе – оне на себи.
Иницијативу за набавку нове одеће је на крају морао да предузме фон Била – а фон Била се прибојавао таквих разговора јер је обично губио битку. Кад се коначно усудио да потегне то питање, почео је издалека. Као узгред, једном упитао је генерала Хајнриција: Хер Генералоберст, да ли бисте могли да нађете времена да Вам узму меру за нову униформу? Хајнрици је погледао фон Билу преко наочара за читање и мирно рекао: Мислите да би требало, фон Била? Фон Била се на тренаутак понадао да му је лукавство успело, али “-{Giftzwerg}-” је на то леденим тоном додао: А зашто? Фон Била се више никада није вратио на то питање.
Хајнрици можда није изгледао као генерал, али је зато деловао у складу са својим чином. Заповедао је разним јединицама од 1939, најпре на Западном фронту. Током напада на Француску, од 10. маја до 22. јуна 1940, Хајнрици је командовао XII корпусом са којим је успео да пробије Мажино линију 14. јуна.
Током операције Барбароса, Хајнрици је био у 2. оклопној групи под командом генерал-пуковника Хајнца Гудеријана, где је командовао -{XLIII}- корпусом, када је и заслужио Витешки крст Гвозденог крста. Био је војник до сржи а за људство којим је заповедао, нарочито после борби пред Москвом, права легенда.
У децембру 1941. године немачко муњевито напредовање кроз СССР запело је у снежним наносима пред самом Москвом. Дуж целог фронта око 1.250.000 релативно лагано одевених војника нашло се у клопци преурањене и оштре зиме. Док су се Немци пробијали кроз снег и лед, нове совјетске јединице с Далеког истока, с којима немачка Врховна команда није рачунала, искрсавале су, изгледало је, ниоткуда. Прелазећи у офанзиву Совјети су против Немаца убацили у напад око сто дивизија на зиму навикнутих и за зиму опремљених војника. Немачке армије су биле одбачене након што су претрпеле ужасне губитке и неко време је изгледало да ће доћи до репризе ужасног повлачења Наполеона из 1812, али далеко већих размера и неупоредиво крвавијег.
Фронт се хитно морао стабилизовати, и најтежи од свих сектора био је додељен Хајнрицију. 26. јануара 1942. била му је поверена команда над скоро бедним остацима 4. армије која је, држећи положаје директно наспрам Москве, представљала тежишно упориште немачког фронта. Свако значајније повлачење на том делу фронта угрозило би армије на крилима и могло би довести до потпуног расула.
Хајнрици је преузео команду једног јако хладног дана – температура је била -41 °C. Вода се смрзавала чак и у котловима локомотива, митраљези нису функционисали, ровове и заклоне није било могуће копати јер је земља била тврда као челик. Слабо обучени Хајнрицијеви војници су се борили у снегу до појаса а с обрва и бркова су им висиле леденице. Наређено ми је да држим положај док не почне велики напад којим ће Москва коначно бити заузета, причао је касније генерал-пуковник, а око мене војници су умирали и то не само од совјетских метака. Многи су се једноставно смрзли.
Хајнрици је те положаје задржао безмало десет недеља. Служио се свим што му је било на располагању, уобичајеним и неуобичајеним методама. Подстицао је своје војнике, храбрио их, унапређивао, смењивао, непрестано пркосећи бескомпромисном, категоричном Хитлеровом наређењу да успостави -{starre Verteidigung}- – (круту одбрану). Штаб 4. армије је у пролеће 1942. године установио да је током дуге зиме Хајнрици одржао положаје иако је совјетска надмоћ повремено достизала и однос 12:1.
Хајнирици је пред Москвом усавршио један тактички потез по коме је заправо и постао познат. Кад би сазнао да на неком сектору фронта предстоји совјетски напад наредио би војницима да се у току ноћи пре напада повуку на нове положаје два – три километра иза првих линија. Тако би се руска артиљеријска припрема сручила на празне ровове. Било је то као ударање по празном џаку, рекао је Хајнрици. Совјетски напад је брзо губио замах јер су моји војници, недирнути, чекали спремни, а након тога су у борбу ступале и јединице из сектора који нису били нападнути и заузимале првобитно напуштене положаје.
Најтеже у свему томе било је сазнати кад Совјети намеравају да изврше напад. На основу запажања обавештајаца, извештаја извиђачких патрола и изјава заробљеника али посебно захваљујући неком необичном шестом чулу Хајнрици је најчешће био у стању да предвиди време и место с готово математичком прецизношћу.
Наравно, метод није било могуће увек применити, али кад би то и радио Хајнрици је морао бити веома, веома опрезан – Хитлер је без оклевања хапсио па чак и наређивао да стрељају генерала који би прекршио његово наређење о забрани повлачења. Иако без његовог допуштења нисмо практично смели да преместимо стражара од прозора до врата, написао је касније Хајнрици, неки од нас су налазили начина да изврдају бар она у правом смислу самоубилачка наређења, кад год је то било могуће.
Из разлога који су више него очигледни, Хајнрици никад није био Хитлеров миљеник нити је био омиљен на Хитлеровом двору. Његов аристократски изглед и војнички конзервативно васпитање присиљавали су га да остане веран заклетви коју је дао Фиреру али је зато налоге једне много више власти стављао на прво место. Због својих религиозних схватања Хајнрици се замерио Хитлеру већ на самом почетку рата.
Као син протестантског свештеника, Хајнрици је имао обичај да сваког дана прочита један одељак из Светог писма, недељом је одлазио у цркву и инсистирао је да се верски обреди за војнике редовно одржавају. Таква пракса се није ни најмање свиђала Хитлеру. Хајнрици је више пута био дискретно упозорен да Хитлер сматра да није згодно да један генерал јавно одлази у цркву. Током једног путовања у Немачку, док је проводио одсуство у Минстеру у Вестфалији, Хајнриција је посетио један високи функционер Националсоцијалистичке партије упућен из Берлина са специјалним налогом да разговора с њим. Од њега је Хајнрици, који никад није био члан Националсоцијалистичке партије, чуо да по Хитлеровом мишљењу верске активности нису у складу с циљевим националсоцијализма. Хајнрици је веома хладно саслушао упозорење. Следеће недеље је са супругом, сином и ћерком, као и обично, отишао у цркву.
Због свега тога је напредовао веома споро и унапређиван је тек после дуготрајног натезања. Не би уопште био унапређиван да није показао изузетне способности као командант и да његови претпостављени, посебно фелдмаршал Гинтер фон Клуге, нису инсистирали на његовом унапређивању.
Крајем 1943. Хајнрици је опет навукао непријатељство због религије, но овај пут Рајхсмаршала Хермана Геринга. Геринг га је пред Хитлером жестоко напао да током повлачења 4. армије није спровео Фирерово наређење о политици спаљене земље. Посебно је нагласио да је генерал свесно прекршио наређење да се спале или разоре све употребљиве зграде у Смоленску; у граду је, поред других зграда, остала неоштећена и велика, стара црква. Хајнрици је достојанствено објаснио да кроз запаљени град не би могао повући своје трупе. Одговор није задовољио ни Хитлера ни Геринга, али је војнички био довољно логичан да спречи да генерала Хајнриција изведу пред војни суд.
Међутим, Хитлер му то није заборавио. Хајнрици је патио од желучаних проблема који су били последица тровања бојним отровом у Првом светском рату. Убрзо након инцидента с Хитлером и Герингом, Хитлер је позивајући се на те тегобе, повукао Хајнриција из активне службе због “нарушеног здравља”. Био је упућен на опоравак у Карлове Вари у тадашњој Чехословачкој и ту је према Хајнрицијевим речима био “једноставно остављен да седи”. Неколико недеља након што је ослобођен дужности, Совјети су први пут пробили фронт 4. армије.