Улица Змај Јовина је једна од главних пешачких и трговачких улица у средишту Новог Сада. Пружа се од Трга слободе до Владичанског двора. Део је Старог језгра Новог Сада, заштићене просторне културно-историјске целине, а поједине зграде у улици имају и засебан статус споменика културе.

Улица је некада била простор главне градске пијаце, дућана и занатских радионица. Међу сачуваним објектима издваја се кућа „Код белог лава”, која се сматра најстаријом сачуваном кућом у граду. Данашњи назив улица је добила 1949. године по песнику и лекару Јовану Јовановићу Змају, чији се споменик налази испред Владичанског двора.

Заједно са Дунавском улицом, Змај Јовина је део туристичког и пешачког средишта града. У уличним локалима и пасажима налазе се продавнице, занатске радње и угоститељски објекти.

Историја мини|десно|Змај Јовина почетком XX века мини|десно|Кућа „Код белог лава” у Змај Јовиној 28 Траса данашње Змај Јовине улице припада најстаријем урбаном језгру Новог Сада. На плану Петроварадинског Шанца из 1745. године забележен је простор означен као Auf den Platz, који приближно одговара северном делу данашње улице. Систематско увођење службених назива новосадских улица започело је 1819. године, а спровођено је током наредних деценија. Средином XIX века данашња Змај Јовина била је позната као Пијаца.

Један од ранијих назива улице био је Магазинска, према дућанима и трговачким магазинима који су се у њој налазили. Главна градска пијаца простирала се дуж улице, од главног градског трга до Владичанског двора. Трговина и занатство остали су међу њеним главним делатностима и након измештања пијаце.

Из раног периода развоја улице потиче кућа „Код белог лава”, на броју 28, на углу са Дунавском улицом. Први пут се помиње 1720. године и сматра се најстаријом сачуваном кућом у Новом Саду. Један од њених раних власника био је сапунџија Стојан Маслак, а касније ју је купио књижар и штампар Емануел Јанковић, који је 1790. године отворио прву штампарију у граду.

Током револуционарних догађаја 1848–1849. године Нови Сад је тешко страдао у бомбардовању са Петроварадинске тврђаве. На дворишној фасади куће број 22 сачувано је зазидано топовско ђуле из бомбардовања града 12. јуна 1849. године. Тада је порушен и стари Владичански двор, подигнут 1741. године.

У бомбардовању су оштећене или уништене бројне куће у улици, међу њима и објекти на бројевима 6, 7, 10 и 12, који су касније обновљени или знатно измењени. За кућу број 14, саграђену у другој половини XVIII века, сачуван је пројекат обнове и доградње из 1851. године, према којем је добила други спрат. Кућа број 16, која је готово потпуно изгорела, обновљена је 1851. или 1852. године. Кућа „Код белог лава” била је делимично оштећена, а приликом обнове њеним барокним обележјима додати су класицистички елементи.

Током друге половине XIX века улица је, поред трговачке, имала и значајну јавну и културну улогу. У згради број 4, познатој као „Својина”, од 1852. до 1871. године био је смештен новосадски Магистрат, а једно време и Окружни суд. У кући број 10 извесно време живели су Светозар Милетић са супругом Аном, њихова кћи Милица и њен супруг Јаша Томић. Према историјском прегледу објављеном на сајту Града Новог Сада, у тој згради кратко време била је смештена и Српска читаоница.

Развоју књижарства и штампарства у улици допринела су браћа Ђока и Ћира Поповић, који су 1883. године у кући број 16 отворили књижару и штампарију. Кућу су наследили после смрти своје тетке, добротворке Марије Трандафил.

У XIX веку улица је носила немачки назив Hauptgasse, односно Главна улица, а после Аустроугарске нагодбе 1867. године мађарски назив Fő utca. Касније је названа по Лајошу Кошуту.

Почетком XX века на северном крају улице подигнут је садашњи Владичански двор. Зграда је довршена 1901. године, према пројекту архитекте Владимира Николића из 1899. године. Исте године у дворишту зграде „Својина” саграђен је фотографски атеље према пројекту Антона Тикмајера. У том објекту је од 1912. до 1930. године радио биоскоп „Корзо”, један од првих новосадских биоскопа.

После Првог светског рата, 1918. године, улица је добила име краља Петра I Карађорђевића. У међуратном периоду главна градска пијаца измештена је из улице, а трговина се одвијала у продавницама и занатским радњама. Улица је задржала улогу градског трговачког средишта, док се пијачна продаја одвијала на Рибљој, Футошкој и Темеринској пијаци.

Током Другог светског рата, за време окупације Новог Сада од 1941. до 1944. године, улица је носила име Бенита Мусолинија. После ослобођења кратко време враћен јој је назив Улица краља Петра I, а затим је преименована у Улицу маршала Тита. Садашњи назив добила је 1949. године, по песнику, лекару и преводиоцу Јовану Јовановићу Змају. Змајево име је у међуратном периоду носила данашња Улица Златне греде, у којој се налазила његова родна кућа.

После Другог светског рата улица је задржала трговачку и занатску функцију. Поред локала у приземљима зграда, за пословне и занатске делатности коришћени су и дворишни простори. Пре претварања улице у пешачку зону њоме се одвијао колски саобраћај, а раније је једним њеним делом пролазила и трамвајска линија. Колски саобраћај задржао се до 1980-их година.

Змај Јовина улица уређена је 1981. године поводом одржавања Светског првенства у стоном тенису у Новом Саду. Том приликом обновљене су фасаде, уз настојање да им се делимично врати старији изглед. У једном делу улице посађене су одрасле саднице липе и постављене кружне клупе око стабала. Испред Владичанског двора 1984. године постављен је споменик Јовану Јовановићу Змају, рад вајара Драгана Николића. Током 1980-их улица је постала део пешачке зоне старог градског центра.

Урбанистичке и архитектонске одлике Улични низ, дворишта и пасажи Међу старијим зградама у улици заступљене су стамбено-пословне куће са једним или два спрата. У приземљима су локали и пролази који воде у дворишта, док су спратови коришћени за становање. Примери су једноспратна кућа број 10 и двоспратна зграда број 4, позната као „Својина”.

Иза уличних фасада налазе се дворишта са бочним крилима зграда. Куће број 23 и 26 имају основе у облику слова П, док куће број 10 и 22 имају по једно дворишно крило, па им је основа у облику слова Г. Колски пролази повезују улицу са двориштима, а дуж појединих дворишних фасада налазе се тремови или отворени ходници и балкони који служе за приступ просторијама.

Пасажи и дворишта користе се и за пословне, занатске и угоститељске делатности. Поједини пролази воде у просторе које дели више зграда: леви колски улаз куће број 22 води у двориште заједничко са суседном кућом број 24. У комплексу „Својина” дворишна крила повезују објекте у Змај Јовиној и Улици Илије Огњановића, образујући затворено унутрашње двориште.

Архитектонски изглед улице обухвата различите периоде градње и накнадних обнова. На кући „Код белог лава” преплићу се барокна и класицистичка обележја, кућа број 23 има одлике бидермајера, а фасада куће број 16 преобликована је 1922. године у духу касне сецесије. Модерну архитектуру међуратног раздобља представља Танурџићева палата.

Значајне зграде Кућа „Код белог лава”, на броју 28, једноспратна је угаона зграда са фасадама према Змај Јовиној и Дунавској улици. Основа јој је у облику неправилног слова П, прилагођена старој уличној мрежи. У двориште се улази из Змај Јовине кроз колски пролаз са каменим браницима. Приземне и подрумске просторије су засведене.

Зграда на броју 4, позната као „Својина”, подигнута је у првој половини XIX века у стилу класицизма. Њену уличну фасаду обележава висока средишња полукружна атика изнад кровног венца. Изнад прозора првог спрата налазе се троугаони фронтони, а дуж дворишних крила тремови са сводовима.

Кућа број 10 подигнута је 1853. године за Катарину Шевић, према пројекту Јакоба Хинера, у духу позног класицизма. Кућа број 14 потиче из друге половине XVIII века и повезана је са породицом Полит. Данашњу спратност добила је обновом и доградњом после 1849. године.

Кућа број 23 саграђена је 1852. године за Марту Кузмановић. На фасади се издваја средишњи балкон ослоњен на два јонска стуба, са оградом од кованог гвожђа. Бидермајерска обележја видљива су у обликовању фасаде и сачуваним детаљима ентеријера. Кућа број 26 подигнута је исте године за трговца Филипа Недељковића. Изглед фасаде измењен је обновом 1929. године, коју је извео Стеван Турански. На средини првог спрата налази се балкон на шест конзола, док су бочни делови фасаде благо истурени.

На почетку улице, према Тргу слободе, налази се Танурџићева палата, коју је пројектовао Ђорђе Табаковић. Изграђена је током 1930-их година за трговца Николу Танурџића, а дограђена 1939–1940. године. Обликована је под утицајем Баухауса, са фасадама без орнаменталне декорације. Зграда је објединила станове, продавнице, хотел и биоскоп.

На супротном крају улице налази се Владичански двор Епархије бачке. Фасаде су обложене црвеном опеком и украшене декоративним елементима, међу којима се издвајају дводелни и троделни прозори. Унутрашњост обухвата степениште са оградом од кованог гвожђа, осликану трпезарију и придворну капелу.

Заштита културног наслеђа Змај Јовина улица припада просторној културно-историјској целини Старо језгро Новог Сада, утврђеној одлуком од 17. јануара 2008. године, објављеном у Службеном гласнику Републике Србије, број 7/2008. Целина је уписана у Централни регистар под ознаком ПКИЦ 66.

План детаљне регулације из 2011. године преноси мере из одлуке о заштити: чување историјске уличне мреже, положаја зграда дуж обода блокова и дворишних простора, као и усклађивање висине нових објеката са окружењем. Посебно је предвиђено очување јавне функције дворишта која проширују пешачку зону.

За објекте од посебне вредности прописано је очување изворних димензија, конструкције, материјала, стилских одлика и декоративних елемената. Адаптације и промена намене допуштене су под условима који обезбеђују очување тих вредности. Документ предвиђа и заштитна археолошка ископавања, односно археолошки надзор приликом одређених грађевинских и инфраструктурних радова.

Поред заштите у оквиру целине, поједини објекти имају статус споменика културе. Међу њима су комплекс старог биоскопа на адресама Змај Јовина 4 и Илије Огњановића 22, уписан под ознаком СК 1529, и кућа у Змај Јовиној 23, под ознаком СК 1527. За кућу број 23 одлука о утврђивању за споменик културе донета је 22. јула 1997. године.

Јавни споменици и обележја

Испред Владичанског двора налази се споменик Јовану Јовановићу Змају, рад вајара Драгана Николића, постављен 1984. године. Бронзана фигура висока је 230 cm и стоји на постаменту од јабланичког гранита димензија 90 × 90 × 90 cm.

Са историјом улице повезан је и Богојављенски крст, који се првобитно налазио на углу данашњих улица Змај Јовине и Светозара Милетића. Обновила га је Марија Трандафил 1867. године. После премештања испред Владичанског двора 1910. године, крст је 1957. пренет у порту Саборне цркве. На простору испред двора касније је постављен Змајев споменик.

На дворишној фасади куће број 22 сачувано је зазидано топовско ђуле из времена бомбардовања Новог Сада 1849. године.

Културни живот и туризам У Змај Јовиној улици налазе се седишта Стеријиног позорја, на броју 22, и Змајевих дечјих игара, на броју 26. Простор испред Змајевог споменика традиционално се користи за део програма јунског фестивала Змајевих дечјих игара. Фестивал обухвата књижевне, позоришне, музичке, ликовне и друге програме намењене деци и младима. Одржава се у Новом Саду и околним местима, па Змај Јовина представља једну од његових програмских локација. У календару Туристичке организације Новог Сада за 2026. годину фестивал је најављен за период од 1. до 7. јуна, са програмима у старом градском језгру, установама културе и околним насељима.