Велика географска открића означавају раздобље у историји које је трајало од половине 15. до половине 16. века. Током тих сто година европски истраживачи су посетили већину настањених крајева света и открили да је свет много пространији и разноликији него што се то до тада веровало у Европи. Вести о њиховим открићима су се шириле захваљујући новој техници штампе и привлачила су пажњу широке публике. Проширивање географских, али и других сазнања, по својој ширини и брзини било је велико, па се у том погледу ни један други век до тада не може мерити с тим раздобљем. Стога се доба великих географских открића сматра границом којом се завршава раздобље средњег века, а започиње ново велико раздобље људске прошлости названо нови век.
Велика географска открића покренула су лавину експедиција у којима су европски бродови путовали око света у потрази за новим трговачким путевима и партнерима ради одржавања растућег капитализма у Европи. У том су процесу Европљани наишли на нове људе и уцртали дотада њима непознате земље. Међу најславнијим истраживачима тог раздобља били су Кристифор Колумбо, Васко да Гама, Педро Алварес Кабрал, Џон Кабот, Хуан Понсе де Леон и Фернандо Магелан.
Велика географска открића имала су корене у новим технологијама и идејама које су настале у доба ренесансе, а укључивале су напредак у картографији, навигацији и бродоградњи. Ново мишљење да је Земља округла, навело је одважније на помисао о пловидби на запад како би стигли на исток. Најважнији је био изум прве караке, а потом и каравеле у Иберији. Оне су биле спој традиционалних европског и арапског дизајна и први бродови који су могли напустити релативно пасиван Медитеран и запловити сигурно на отворени Атлантик.
Истраживања копном 200п|мини|десно|Карта арапског географа ал-Идрисија била је једна од најпоузданијих карата света пре раздобља европских истраживања Великим географским открићима претходила је серија европских експедиција које су копном прешле Евроазију у касном средњем веку. Док су претили Европи пљачкањем и разарањем, Монголи су ујединили велики део Евроазије створивши трговачке путеве и комуникацијске линије које су се протезале од Средњег истока до Кине. Неки Европљани искористили су ту предност, па су кренули да истражују даље на исток. Готово су сви били Италијани пошто је трговина између Европе и Средњег истока скоро у потпуности била под контролом трговаца из Италијанских градова држава. Њихове блиске везе с Левантом створиле су велику знатижељу и комерцијални интерес за подручја која су се налазила источно.
Први од тих путника био је Ђовано де Плано Карпини који је путовао до Монголије и натраг од 1244. до 1247. године. Најславнији путник био је Марко Поло који је путовао по Оријенту од 1271. до 1295. Своје путовање је исцрпно приказао у делу Путовања које се читало широм Европе.
Та путовања ипак нису остварила велики тренутни учинак. Будући да се Монголско царство распало готово једнако брзо као што је настало, пут према истоку убрзо је постао далеко тежи и опаснији. Црна смрт је током четрнаестог века такође спречила путовања и трговину. Копнени пут до Истока остао је предугачак и тежак за профитабилну трговину, а био је и под контролом исламских царстава која су се дуго борила с Европљанима. Успон агресивног и експанзионистичког Османског царства посебно након освајања Цариграда 1453. још је више ограничио могућности Европљана.
Португалска истраживања мини|200п|Карта фра Маура (1459) у Венецији, омогућавала је један од првих практичних описа Европе, Африке и Азије. Све док се нису развиле прве караке и каравеле у Иберији, европске су се мисли враћале ка легендарном Истоку. Та су истраживања имала бројне узроке. Економисти верују да је главни узрок, због чега су велика географска открића започела, била јака несташица племенитих метала у полугама. Европска економија зависила је од вредности злата и сребра, па је њихова ниска домаћа понуда гурнула велики део Европе у рецесију. Други фактор био је вишевековни сукоб између Иберијаца и муслимана на југу. Иберијци су увидели да је способност заобиласка северноафричких муслиманских држава пресудна за њихов опстанак. Истовремено су научили много тога од својих арапских суседа. Преко Арапа поново је откривена античкогрчка географија која је по први пут европским морнарима пружила идеју о облику Африке и Азије.
Први велики талас истраживања покренуо је Португал под принцом Хенриком Морепловцем. Испловивши на отворени Атлантик Португалци су открили острва Мадеира (1419) и Азоре (1427), који су одмах постали португалске колоније. Главни план Хенрика Поморца било је истраживање западне обале Африке. Вековима су једини трговачки путеви који су повезивали западну Африку и средоземни свет ишли преко пустиње Сахаре. Ти путеви били су под контролом северноафричких муслиманских држава, дугогодишњих португалских супарника. Португалци су се надали да ће заобиласком исламских народа преко мора моћи директно трговати са Западном Африком. Такође су се надали да се јужно од Сахаре налазе хришћанске државе и могући савезници у борби против муслимана у Магребу. Португалски морепловци су правили лаган али сталан напредак, сваке године успевајући продрети неколико километара даље на југ, па су 1434. године успели да савладају сљедећу препреку - рт Бојадор. У две деценије савладали су сахарску баријеру и започели су трговину златом и робљем у Сенегалу. Напредак се наставио изградњом трговачких утврда у Елмини, док је Сао Томе и Принципе постао прва колонија која је почела да производи шећер. 1482. експедиција под вођством Диога Каа успоставила је контакт с Краљевством Конга. Када је 1487. године Бартоломео Дијаз допловио до крајњег југа Африке и открио пролаз у Индијски океан, Португалци су схватили да су на правом путу, па је краљ наредио да се рт назове Рт добре наде. Године 1497. кренуо је Васко да Гама на путовање које је идуће године било окруњено упловљавањем у Калкуту на индијској обали. У рукама Португалаца ускоро су се нашли отоци богати зачинима, а дуж обала Африке и Индије оснивали су своје утврде уз које су се налазила насеља португалских трговаца, колоније. Лисабон је постао главна европска лука, али када су се у трговину с Индијом укључили и енглески, шпански и холандски трговци, Португал је био изгуран као трговачки конкурент, па је успех постигнут стварањем колонија био краткотрајан и за Португал врло штетан.
Откриће Америке
Португалски супарник Кастиља била је спорија од својих суседа у истраживању Атлантика све до касног петнаестог века када су кастиљски морнари започели такмичење са својим иберским суседима. У првом такмичењу за контролу над Канарским острвима победила је Кастиља. Стварањем уније између Арагона и Кастиље и завршетком реконкисте освајањем последњег упоришта Маура, Гранаде, створени су услови да се Шпанија у потпуности преда тражењу нових трговачких путева и прекоморских колонија.
Након што је прихватио мишљење да је Земља округла, Кристифор Колумбо је био уверен да се у Индију може доћи и пловећи на запад. Од португалског краља Колумбо је затражио потпору за истраживачко путовање на запад, али је његова молба била одбијена. Без успеха се обратио и француском и енглеском краљу. Новчану је потпору затражио и од шпанског краља, но тек је уз подршку краљице Изабеле добио три брода и потребна средства. У августу 1492. године експедиција је испловила, а исте године Колумбо је стигао до острва коме је дао име Сан Салвадор („Свети Спаситељ“) уверен да је стигао до Индије. Колумбо је још три пута пловио у Америку и осим Кубе и Хаитија, открио Антилска острва, ушће реке Ориноко и обалу Средње Америке. Умро је болестан и одбачен, уверен да је открио нови пут за Индију. Италијан Америго Веспучи истражујући ушће Амазонa утврдио је да та земља није Индија, већ нови континент који је по њему прозван Америка.
Године 1501. португалски морепловац Педро Алварес Кабрал открио је нови свет, земљу која се данас назива Бразил. Тиме су освајања на западу довела до спора с Португалом јер су Португалци пре Шпанаца допловили до Бразила. У спору је затражена интервенција папе који је 1494. године споразумом из Тордесиљаса успоставио линију разграничења, која је ишла 270 лига западно од Зеленортских острва, по којој је Бразил припао Португалу, али спорови су настављени до новог споразума 1529. године којим је успостављена још једна линија разграничења преко Тихог океана.
Колумбо и други шпански истраживачи у почетку су били разочарани својим открићима. За разлику од Африке или Азије карипски острвљани нису имали много ствари за трговање са шпанским бродовима. Острва су стога постала жариште колонизацијских напора. Све док није истражила сам континент Шпанија није пронашла богатство које је тражила у облику обилног злата. У Америци су Шпанци пронашли бројна царства која су била једнако велика и напучена као она у Европи. Шпански конкистадори су их уз помоћ бројних пандемија болести, које су се њиховим доласком прошириле, успели освојити са само шачицом људи. Чим је успостављена шпанска врховна власт главни фокус постали су вађење и извоз злата и сребра.
Године 1519. када се Кортезова војска искрцала у Мексику. Шпанска круна је дала средства Португалцу Фернанду Магелану да покрене експедицију. Циљ ове мисије био је проналазак Зачинских острва путујући на запад те их тако сместити у шпанску сферу. Експедиција је доживела успех и постала је прва која је опловила свет на свом повратку три године касније.
Опадање португалске превласти Португалска истраживања и колонизација наставили су се упркос новом ривалству са Шпанијом. Португалци су постали први западњаци који су дошли до Јапана и трговали с њиме. Португалска круна је под краљем Мануелом I покренула смео план да очува контролу земаља и трговачких путева које су били проглашени њиховима. Стратегија је била грађење серија утврђења које ће им омогућити контролу свих главних трговачких путева истока. Стога су утврђења и колоније биле успостављене на Златној Обали, Луанди, Мозамбику, Занзибару, Момбаси, Сокотри, Ормузу, Калкути, Гои, Бомбају, Макау и Тимору. Португалци су такође контролисали Бразил, који је открио Педро Алварес Кабрал 1500. године, а лежао је делом на португалској страни глобалне „поделе“ из Тордесиљаса.
Португал је имао невоље у ширењу свога царства у унутрашњост, па се усредсредио већином на обална подручја. Након неког времена Португалци су потврдили да су једноставно премали да омогуће новац и људство довољно да успе таква масивна пустоловина. Утврђењима раширеним широм света недостајали су људи и оружје. Стога се они нису могли такмичити с већим силама које су полагано продирале на њихово царство. Дани скорог монопола источном трговином били су одбројени. Португалску хегемонију на истоку сломили су холандски, француски и британски истраживачи, који су игнорисали папску поделу света. Године 1580. шпански краљ Филип II постао је такође краљ Португалије као законит наследник круне након што је његов братанац Себастијан умро без синова (Филип II Шпански био је унук Мануела I Португалског). Здружена царства била су једноставно превелика да се одрже неизазовнима, те да се одупру тим изазовима.
Неки су португалски поседи изгубљени или сужени посебно у Западној Африци, Средњем истоку и Далеком истоку који су већином били окружени британским и холандским колонијама. Бомбај је предан Британцима као венчани дар. Колоније где је португалска присутност била снажна попут Источног Тимора, Гое, Анголе, Мозамбика и Бразила остале су и даље португалским поседима. Холанђани су покушали освојити Бразил, те су у једно време контролисали скоро половину подручја, али су ипак напослетку одбачени.
Северноевропско уплитање Нације изван Иберије одбиле су да признају споразум у Тордесиљасу. Француска, Холандија и Велика Британија, које су имале дугу поморску традицију, упркос иберијским протекцијама направиле су свој пут према северу захваљујући новим технологијама и картама.