300п|мини|десно|Београдска операција илустрација у музеју Спомен-обележја „Сремски фронт” Београдска операција (или Београдска офанзива) представља једну од највећих и најзначајнијих битака на Балкану у Другом светском рату. Операција је трајала од 10. до 23. октобра 1944. године и представљала је део опсежног оперативног плана Трећег украјинског фронта Црвене армије и Прве армијске групе НОВ и ПОЈ, надовезујући се без застоја на операције у источној Србији и настављајући се гоњењем непријатеља кроз Срем. Здружене јединице НОВ и ПОЈ и Црвене армије нанеле су у овој операцији немачкој Групи армија Србија тежак пораз, ослободиле Београд, главни град Југославије и велики део Србије.
Београдском операцијом окончана је 1287 дана дуга немачка окупација главног града Југославије. Београд је по ослобођењу постао војни, политички и административни центар и седиште владе нове Демократске Федеративне Југославије.
Појам Појам Београдска операција (), односно Београдска стратешка офанзивна операција (), различито се тумачи у југословенској/српској и совјетској/руској историографији. Ранија југословенска, а данашња српска историографија Београдску операцију описује као борбе за ослобођење Београда, од 11. до 22. октобра, односно у ужем смислу од 14. до 20. октобра 1944. године. Совјетска, а касније руска историографија, Београдску операцију описује као борбе вођене од 28. септембра до 20. октобра, односно од преласка јединица Црвене армије, из Румуније и Бугарске, на територију Југославије до коначног ослобођења Београда. Поједини руски историчари, за почетак операције узимају 15. септембар, пошто су јединице 17. ваздухопловне армије, од 15. до 21. септембра вршиле ваздушне прелете на железничке мостове и друге важне објекте у регионима Ниша, Скопља и Крушевца, у намери да спрече повлачење немачких трупа из Грчке и јужних делова Југославије. Такође, совјетска/руска историографија, Београдску стратешку офанзивну операцију, не описује само као борбе вођене у ширем рејону Београда, већ на читавој територији Србије, укључујући и операцију за ослобођење Ниша.
Различито сагледавање времена и простора операције, огледа се и у различитом навођењу ангажованих јединица, као и губитака, с обзиром да је само део јединица 57. армије Трећег украјинског фронта, односно 75. стрељачки и 4. механизовани корпус, учествовао у непосредним борбама за ослобођење Београда, док је 68. стрељачки корпус учествовао у борбама за ослобођење централне, а 64. стрељачки корпус за ослобођење јужне Србије. Такође, у борбама за ослобођење јужне Србије учествовале су и јединице Прве и Друге армије Бугарске народне армије, које се такође наводе као учеснице Београдске стратешке офанзивне операције.
Стратешки значај Србије и Београда Са војно-стратешког становишта, Србија представља кључну област Балкана, јер кроз Дунавску, Моравску и Ибарску долину пролазе најважније саобраћајнице. Немачка је окупирала Балкан 1941. а након губитка Африке у мају 1943. била је приморана да организује одбрану. Без држања виталних комуникација било би немогуће држање положаја на јужном Балкану и била би јако отежана координација између Групе армија Е у Грчкој и Друге оклопне армије у Југославији. Београд је кључна раскрсница балканских комуникација. Због овога је немачка Команда југоистока улагала велике напоре у одбрану комуникација у Србији током целе 1944, организујући првенствено офанзивне операције против концентрација снага НОВЈ које су претиле угрожавањем позиција у Србији.битка за Србију 1944.
Србија је такође представљала важан привредни и људски ресурс, а Београд је био главни град савезничке Југославије у којој је нацистичка Немачка имала неугодног непријатеља.
Западни савезници придавали су велики значај Балкану и Србији. До угрожавања немачких положаја у Србији дошло је међутим са истока.
Оперативна ситуација на Балкану пред Београдску операцију
У Београду је био смештен немачки штаб Команде југоистока. Под његовом командом налазиле су се две крупне оперативне формације: Друга оклопна армија (Немачка) у Југославији (без Словеније), и Група армија Е у Грчкој, свака са преко 300.000 војника јачине. Такође, Команда југоистока располагала је полицијско-заштитним и сателитским трупама под командом генерала Фелбера у Србији.
НОВЈ је у Србији имала на располагању 5 дивизија и већи број самосталних бригада и партизанских одреда. Радило се углавном о новоформираним јединицама, недовољно попуњеним, веома оскудно опремљеним и са малим борбеним искуством. Ове јединице су ипак представљале значајну претњу виталним комуникацијама. Штаб генерала Фелбера организовао је против њих у јулу 1944. две узастопне офанзиве: „Трумпф“ и „Халали“ (Јабланичко-топличка операција), у којима су поред немачких, учествовале бугарске, четничке и Недићеве снаге.
Свестан војне и политичке важности Србије, Врховни штаб НОВЈ настојао је да снаге у Србији ојача убацивањем искусних јединица из Санџака и источне Босне. Против њихове концентрације 2. оклопна армија предузела је Андријевичка операција у јулу и Дурмиторска операција у августу 1944. Јединице НОВЈ успеле су да се ослободе притиска и да почетком августа са три дивизије продру преко реке Ибар на исток, а почетком септембра са Првим пролетерским и Дванаестим корпусом у западну Србију. Немачке планове за супротстављање овој групацији омели су догађају на истоку.
Победа Другог и Трећег украјинског фронта Црвене армије над немачком Армијском групом „Јужна Украјина“ у Јашиско-кишињевској операцији 20-26. августа 1944. изазвала је преврат у Румунији која је склопила примирје са Совјетским Савезом и објавила рат Немачкој. Избијање Црвене армије на бугарску границу изазвало је сличан развој и у Бугарској 5-9. септембра. Немачки витални положаји у Србији изненада су постали изложени удару Црвене армије и бугарске војске.
Немачка врховна команда је била принуђена да формира одбрамбену линију на источној граници Југославије. Тај фронт требало је да поседну јединице Групе армија Е из Грчке. Ради потреба новоствореног фронта и да се избегне ризик од одсецања, немачка врховна команда одлучила се на постепену евакуацију Грчке почев од 1. септембра 1944.
Међутим, покушај правовременог пребацивања АгЕ из Грчке у Србију завршен је неуспехом. У заједничкој операцији „Ретвик“ (-{Ratweek}-) јединице НОВЈ у координацији са савезничким ваздухопловством темељно су уништили путеве, пруге и саобраћајну инфраструктуру на главним правцима. Предњи ешелони Групе армија Е током целог септембра обезбеђивали су пролаз кроз Македонију у борбама против НОВЈ и бугарских делова који су прешли на страну Савезника. Најдаља тачка њиховог пробоја на север према моравској комуникацији било је Врање, које су досегли тек 10. октобра. Комуникација долином Река Вардара и Јужне Мораве је пресечена и избачена из употребе. Почела је трка с временом у којој је Команда југоистока вукла изнуђене потезе.
Из Грчке је у Банат, уз знатне тешкоће и застоје, пребачена 4. СС полицијска оклопна гренадирска дивизија (железницом преко Косовске Митровице) и јуришни пук „Родос“ (авионским транспортом), а за њима се пробијала 117. ловачка дивизија. Остале снаге морала је обезбедити 2. оклопна армија из Југославије. Почетком септембра пребачена је из Санџака у источну Србију 1. брдска дивизија, а 7. СС дивизија померена је у долину Мораве. Привучени су још делови дивизије „Бранденбург“ и 92. моторизовани пук, а 118. ловачка дивизија се средином октобра још увек по деловима извлачила из Далмације. Од припадника Вермахта који су се затекли у Београду формиран је пук „Тврђава Београд“ (). Ове јединице стављене су на располагање војноуправном команданту у Београду генералу Фелберу. Те јединице, уз полицијске и квислиншке снаге које су му и пре биле подређене, требало је да послуже за одбрану Србије од удара Црвене армије и НОВЈ.
Септембарске операције НОВЈ Активности НОВЈ изван Србије
Повољан развој ситуације на фронтовима крајем лета 1944. довео је до новог замаха и ширења Народноослободилачког покрета. Услед тога, и с обзиром на то да је у том периоду дошло до пребацивања неких немачких снага у Србију због приближавања Црвене армије, НОВЈ је у том периоду изван Србије постигла врло значајне успехе. Многа места су коначно ослобођена (Дрвар, Гацко, Приједор, Јајце, Доњи Вакуф, Бугојно, Горњи Вакуф, Тузла, Хвар, Брач, полуострво Пељешац, Беране, Никшић, Билећа, Требиње, Бенковац, Ливно, Дубровник...), а многа друга привремено (Тешањ, Теслић, Славонска Пожега, Зворник, Дарувар, Пакрац, Колашин, Бијело Поље, Бањалука, Пљевља, Вировитица, Вишеград, Травник...) током септембра или првог дела октобра 1944. Ова дејства НОВЈ, нарочито офанзива за ослобођење Далмације и Друга бањалучка операција онемогућиле су извлачење крупнијих снага Друге оклопне армије за Београдску операцију и даља дејства у Панонији.
Операције НОВЈ у Србији мини|десно|Борбена оклопна колона Црвене армије у улици Књегиње Зорке током борби за Београд, 17. октобра 1944. Почетком септембра снаге XIII и XIV корпуса НОВЈ у источној Србији и долини Мораве покренуле су интензивне активности на немачке гарнизоне и комуникације.
Извештај команданта Групе армија Србија од 4. новембра 1944, Национална архива Вашингтон, Т77, ролна 780, фрејмови 5506951-5506983, превод у: Зборник НОР-а, , документ 168
23. дивизија заузела је Зајечар 7. септембра 1944. 22. дивизија 8. септембра 1944. ушла је у Врање, а 24. дивизија нападала је Лесковац три пута између 30. августа и 18. септембра.
Први пролетерски корпус НОВЈ савладао је крајем августа немачке запречне мере (операција „Рибецал“) и у наступном маршу разбио четничку главнину ојачану деловима СДК и СДС и слабије немачке делове у западној Србији и 12. септембра ослободио је Горњи Милановац, 15. септембра Ваљево, а 21. септембра Аранђеловац.
Дванаести војвођански корпус НОВЈ под јаким притиском 7. СС дивизије форсирао је Дрину 5/6. септембра и наступајући на левом крилу Првог пролетерског корпуса, разбио операцију „Циркус“ снага пуковника Јунгенфелда и четника, овладао Подрињем и крајем септембра избио на реку Саву.
Средином септембра Пета крајишка и 21. српска дивизија прешле су Западну Мораву код Пожеге и предузеле нападе на непријатељске гарнизоне и комуникације у Шумадији са ослонцем на десно крило Првог пролетерског корпуса. Од снага XII корпуса ојачаног 11. крајишком и 28. славонском дивизијом, Првог пролетерског корпуса и Пете и 21. дивизије Врховни штаб формирао је Прву армијску групу под командом Пека Дапчевића и дао јој непосредан задатак да у садејству са снагама Црвене армије ослободи Београд.
Прво је требало пресећи комуникације и успоставити везу са Црвеном армијом. Међутим, Немци су огорчено бранили положаје и комуникације на прилазима Београду, па су се развиле интензивне борбе. У последњој декади септембра немачке снаге покушале су офанзиван удар против снага НОВЈ, наступајући са 1. и 2. пуком Бранденбург из Тополе и Лазаревца на југ, и 14. СС пуком из долине Западне Мораве на север.
Прва пролетерска дивизија 2. октобра 1944. ослободила је Уб и Вреоце. Пета дивизија ноћу 4./5. октобра 1944. потисла је Немце из Тополе. Борбе за Тополу са немачким деловима трајале су све до 12. октобра 1944, до пристизања снага Црвене армије.
Борбе за Београд Уводне борбе мини|десно|Јуриш Црвене армије у Јужном Банату према Панчеву (Панчево је ослобођено 6. октобра) и Београду, након ослобођења Бела Цркве 1. октобра 1944. Последња фотографија пред погибију фоторепортера ТАСС-а В. Н. Иванова У контексту битке за Србију, немачки план активне одбране крупним операцијама на граници Србије у августу је претрпео неуспехДурмиторска операцијаАндријевичка операција, НОВЈ је покренула офанзиву широм Србије, потискујући слабије немачко-четничко-добровољачке снаге.