Долар је средство плаћања, обрачуна и размене у САД. Такође је распрострањен као резервна валута у неким другим земљама у свету. Тренутно издавање долара контролишу америчке Федералне резерве. Симбол који је најчешће у употреби за амерички долар је знак долара ($). -{ISO}- 4217 код за амерички долар је -{USD}-; амерички долар је такође означен као -{US $}- од стране ММФ-а. Амерички долар се састоји од 100 центи.
У 1995. години у употреби је било преко 380 милијарди америчких долара широм света, од тога двије трећине ван Сједињених Држава, а од априла 2004. године готово 700 милијарди долара је у оптицају и то још увек две трећине ван Америке. Сједињене Државе су једна од неколико земаља које користе назив долар за своју валуту. Неколико земаља користе амерички долар као своју званичну валуту, а у многима се долар употребљава као дозвољено средство плаћања. Американци често користе и реч „бак“ (-{buck}-) за долар. Овај термин је настао приликом трговине кожама у колонијално доба.
Историја Одмах после рата за независност 1785. године, први министар финансија нове владе, Александар Хамилтон, је као средство плаћања, обрачуна и размене предложио долар. Као прва средства плаћања код колониста „новог света“ су била пиринач, дуван, жито, индиго и вампум, индијански новац, нанизане пробушене шкољке, али такође и енглески, и француски и шпански златници и сребрњаци.
Шпански ковани сребрњак годинама је служио као неслужбена валута америчких колонија. Међутим, његова размена је била врло непрактична. Наиме, да би се могао разменити, морао је, дословно, бити разбијен на осам комадића. Године 1690, колонија Залив Масачусетс је била прва колонија која је издала папирнати новац. У време рата за независност, како би успео финансирати војску на челу са генералом Џорџом Вашингтоном, Континентални Конгрес је 1775. године одобрио неограничено издавање папирних новчаница, познатих као „континенталци“. Будући да су биле без покрића, убрзо су постале безвредне. Одтад у Америци постоји чак и израз „Није вредан ни континенталца“.
мини|Новчанице По потписивању Декларације о независности, реч „Сједињене Државе“ по први пут су се појавиле на папирном новцу, али због пропасти континенталца, људи су били сумњичави према том новцу. Због тога је Континентални конгрес, како би придобио додатну подршку за рат, 1781. године основао у Филаделфији Банку Северне Америке, прву комерцијалну банку, а четири године касније је увео долар као националну валуту која је заменила оне из појединачних колонија. Долар је био кован од сребра.
После 181 године ковања, сребрни долар је 1873. године престао бити стандарда вредност. Открића злата на Аљасци, довела су до повећања златних резерви. Америка је, службено, 1900. године, увела као стандард „златне резерве“.
Године 1913. утемељена је федерална структура звана Федерални систем резерви, као и Средишња банка која од тада ставља у оптицај и папирнати и ковани новац у САД. мини|десно|300п|Изглед новчанице од 10 долара која се тренутно штампа са портретом Алекснадра Хамилтона. Долар какав ми данас познајемо издаје се у деноминацијама до 100 долара. Све веће вредности су укинуте 1969. године. Величина долара је промењена и смањена 1929. године, када је и одлучено да све новчанице до 100 долара на лицу носе портрет, а на наличју зграду или споменик. Године 1955. на новчанице су додате речи „У Бога верујемо“. мини|300п|Изглед новчанице од 100.000 долара
Биметализам Закон Сједињених Држава о ковању новца из 1792. године успоставио је ковницу Сједињених Држава. и поставио следећу дефиницију долара (следи приближан превод). Долари или јединице – сваки појединачно ће да буду вредности Шпанског долара, и садржаваће 24,06 грама чистог, или 26,96 грама стандардног сребра.
Такође је одређен курс по којем ће се размењивати чисто сребро и чисто злато и он је износио 15:1. Према томе вредност долара је била дефинисана као количина од 24,06 грама чистог сребра, или 1,6 грама чистог злата и сам новац је могао бити размењен у ковници или за сребро, или за злато, и то у односу од 15:1. Овај стандард, познатији као биметализам, био је на снази кроз већи део 19-тог века.
У 1834. години услед пада вредности сребра однос од 15:1 је промењен на однос 16:1. Ово је довело до тога да је нови амерички долар имао подлогу од 1,5 грама злата, док је претходни курс износио 1,6 грама за долар. Ова промена вредности је изазвала девалвацију долара, прву у историји, и смањила је његову вредност подлоге у злату за око 6%.
Откриће великих налазишта руде сребра у Западним САД крајем 19. века, изазвало је политичке контроверзе. С једне стране су стајали интереси земљорадника чије ставове је заступала -{U.S. Greenback Party}- (Партија Зелене позадине – дословно преведено). Они су се залагали за задржавање биметализма, уз инфлацију, што би олакшало враћање дугова земљорадницима. На другој страни били су банкарски и комерцијални интереси из источних делова САД који су се залагали за јаки новац и прелазак на златни стандард. Ова дебата поделила је Демократску странку у 1896. Довела је и до чувеног говора „прелаза на злато“, који је одржао Вилијам Џенингс Брајан и који је, могуће, инспирисао многе делове Чаробњака из Оза.
Године 1878. године донесен је Бланд-Алисонов закон да обезбеди слободно ковање сребра. Овај закон захтевао је од владе да месечно обезбеди сребрне полуге у вредности између 2 и 4 милиона долара, по тржишним ценама, и да од тог сребра искује сребрне доларе. Ово је, у ствари, био подстицај за политички утицајне произвођаче сребра.
Златни стандард Биметализам, као стандард, постојао је до 14. марта 1900. године, када је донесен Закон о златном стандарду који је одређивао да ће доларска вредност износити 1,67 грама злата, и да ће то бити стандардна јединица вредности, а да ће све новчанице или новчићи издавани од стране Сједињених Држава одржавати вредност овог течаја.
Ово је увело Сједињене Државе у доба златног стандарда, направило злато јединим легалним средством обрачуна вредности новца и поставило вредност долара на 20,67 америчких долара за унцу злата. Ово је дало могућност замене долара у износу од $1,5 (отприлике) за један грам злата – исту могућност замене коју је долар имао и у биметализму.
За време периода познатог као Велика депресија, предсједник Франклин Делано Роосевелт променио је вредност долара и тада се долар могао заменити у износу од 1.125 америчких долара за грам злата. То је представљало пад вредности долара, и он је, одлуком владе, био девалвиран за готово 41%. Године 1928. доларска новчаница је идентификована као „новчаница Сједињених Држава“ и на њој је стајало одштампано „Плаћа се доносиоцу по захтјеву“, што не стоји на данашњим новчаницама.
После Другог светског рата уговором из Бретон Вудса одређено је да ће вредност свих осталих валута бити мерена вредношћу америчког долара, и тако су и остале валуте индиректно повезане са златним стандардом. Покушаји америчке владе да одржи обоје, утврђену вредност долара према злату, као и размењивост долара с другим валутама, створили су притиске на трговину и економију. До раних шездесетих притисци су постајали све већи, и све је теже било одржавати тај систем.
У марту 1968. године покушаји да се одржи прописана цена злата на слободном тржишту, напуштени су. Почео је дворедни систем. У овом систему све трансакције злата централних банака биле су изоловане од слободних тржишних цена. Централне банке могле су да тргују међусобно златом по дотадашњој прописаној цени, али нису смеле да тргују на слободном тржишту. На слободном тржишту могло се трговати према важећим реалним ценама (ценама које су се одређивале понудом и потражњом), и не би се интервенисало против тога. Цене на тржишту су одмах скочиле на 1.383 америчких долара за грам злата (1,383 $/-{g}-). Цене су се поткрај 1969. године накратко вратиле на старо, да би убрзо након тога цена злата започела постојани раст. Ова цена плафон је достигла крајем 1972. године (2,29 $/-{g}-). До тог времена појавиле су се и слободне курсне листе по којима се злато размењивало и ван слободног тржишта, што је дефакто указивало на престанак важења Бретон Вудсовог уговора. Дворедни систем је напуштен у новембру 1973. године. До тада цена злата је нарасла на (3,22 $/-{g}-).
У раним седамдесетим, инфлација изазвана растућим ценама увозних добара, нарочито нафте, и повећана буџетска потрошња због Вијетнамског рата, а која није праћена одговарајућим резовима трошкова у другим областима, комбинована са трговинским дефицитом, довела је до тога да је долар вредео мање него злато које му је служило као подлога.
У 1972. години Сједињене Државе су одредиле вредност долара од 1,22 америчких долара по граму злата. Зато што су друге валуте вредноване преко америчког долара, ово је створило забуну и неке поремећаје на тржишту валута. Од 1975. године Сједињене државе су пустиле да се вредност долара одреди на слободном тржишту. С овим потезом вредност долара је по први пут у историји одређивана слободним курсом.
Изненадни скок цене злата, након што су централне банке одустале од његовог контролисања, сигнализирао је губитак поверења у долар. У одсуству гарантоване вредности долара у односу на злато, инвеститори су одлучили да поклоне поверење злату. Последица тога је да је цена злата расла с 1.125 $/-{g}- у 1969. години на чак 29$/-{g}- у 1980. години.
мини|600px|центар|Графикон кретања вредности долара
Убрзо након што је, у раним седамдесетим, цена злата почела са својим растом, цене других добара као што је нафта такођер су почеле да расту. Док су цене других добара биле прилично несталне и промењиве, однос између цена нафте и злата остао је углавном сличан у деведесетим, као што је то био у шездесетим, седамдесетим и осамдесетим.
Бојећи се појаве економије базиране на новчићима са златном подлогом и слободним одређивањем вредности, одвојене од централне банке, и са надолазећом претњом колапса америчког долара Влада Сједињених Држава одобрила је неколико промена у трговини путем -{COMEX}--а. Ове промене резултирале су наглим падом опадања обима трговине племенитим металима од 1980 наовамо.
У септембру 1987. године, амерички секретар финансија у администрацији председника Регана, Џејмс Бејкер, начинио је предлог за ММФ (Међународни монетарни фонд) да се начини корпа роба (укључујући и злато) која ће служити као референтно мерило приликом одређивања вредности светских валута. Међутим крах тржишта деоница у октобру 1987. године, праћен иранским скандалом удаљио је администрацију од тих планова, и повољан политички моменат је био пропуштен. Маја 2004. године актива резерви Сједињених Држава износила је $11,045,000.000 у злату (које је вредновано 1.36 $/-{g}-).
Декретни новац Данас је, као и многе валуте у свету, и долар декретни новац без икакве унутрашње вредности и без одговарајуће позадине у злату или кошари роба одговарајуће противвредности, али људи су наговорени (или им је одређено) да га користе.
Године 1963. речи „биће плаћено доносиоцу по захтеву“ су повучене са свих новоштампаних новчаница. Затим је 1968. године замена старих новчаница с тим натписом за злато или сребро, званично окончана. Законом о кованицама из 1965. године уклоњено је сво сребро из новчића од четврт долара и из дајмова (новчића од 10 центи), које су биле до 90%-тно од сребра. Остала је законска одредба која је дозвољавала да новчићи садрже до 40% сребра, али је касније и ова одредба повучена, и данашњи новчићи немају у себи ни трун сребра.