Битка на Лијевчу пољу је сукоб који се одиграо од 4. априла до 6. априла 1945. између здружених усташко-домобранских снага с једне стране и четника с друге стране, недалеко од Бање Луке у Лијевчу пољу. Снагама НДХ је заповедао генерал Владимир Метикош, а четничким потпуковник Павле Ђуришић. Битка је завршена хрватском победом.
После одласка од Михаиловића Ђуришић је покушавајући да се домогне Словеније склопио споразум са црногорским сепаратистом Секулом Дрљевићем којим би Ђуришићеви четници постали Дрљевићева Црногорска народна војска, а заузврат би им Дрљевић и усташе гарантовали безбедно повлачење кроз НДХ. Међутим, Ђуришић је прекршио споразум са Дрљевићем, па је између четника и усташа дошло до битке у којој су четници поражени.
Увод У јесен 1944. јединице НОВЈ су уз помоћ совјетске Црвене армије ослободиле велики део Србије. Разбијен од партизана на Јеловој гори, четнички вођа Драгољуб Михаиловић је донео одлуку да преостале србијанске четничке снаге повуче у Босну. Љотићев Српски добровољачки корпус Немци су пребацили возом кроз НДХ.
Друга четничка војска под водством попа Момчила Ђујића и војводе Доброслава Јевђевића се повукла кроз Далмацију у Словенију.
Трећа и највећа четничка војска била је под заповедништвом мајора Павла Ђуришића и војводе Петра Баћовића. Са њима је ишло око 7.000 до 8.000 четника и око 2.000 цивила и у то време се налазила у Црној Гори у близини границе с НДХ. Међу њима је било четника из Санџака, Босне, Херцеговине, Црне Горе и дела Србије. Димитрије Љотић је имао план да се у Словенији окупе све српске и словеначке антикомунистичке снаге и у јесен 1944. у Црну Гору је послао Ратка Парежанина да убеди Ђуришића да му се придружи у Словенији. Ђуришић је одбио и пошао у сусрет Михаиловићу у Босну, а Парежанин је отишао у Словенију.
И Љотић и Михаиловић су вјеровали да ће неизбјежан рат западних савезника са Совјетским Савезом и надали су се да ће уз помоћ англоамеричких снага које би дошле из сјеверне Италије могли наставити рат против партизана. Љотићев предлог се свидио већини четничких команданата, осим Михаиловићу. Михаиловићеве нереалне наде у известан сукоб западних савезника са Совјетским Савезом из САД подгревали Роберт Макдауел и Константин Фотић, који су га савјетовали да мора да се задржи дио територије Југославије да би добио помоћ. Са друге стране, да би спријечила Михаиловића да се одлучи на бијег из Југославије, ОЗНА је Михаиловићу преко лажног мајора Ћосића слала вијести у којима је наводила да у Србији влада јако антикомунистичко расположење.
Наде у савез са западним савезницима и заједничку борбу против партизана и Совјетског Савеза дијелили су усташе и Секула Дрљевић. Дрљевић још од интернације након Тринаестојулског устанка није имао везе са својим малобројним присталицама у Црној Гори. Највећи дио рата је провео у НДХ. У јулу 1944. са својим малобројним сарадницима је организовао Црногорско народно вијеће као привремену владу.
У међувремену оружане снаге НДХ су реорганизоване у новембру 1944. спајањем јединица Усташке војнице и Домобранства у Хрватске оружане снаге (ХОС), које су бројале 18 дивизија, од тога 13 пешадијских, две брдске, две јуришне и једне резервне, свака са својим властитим артиљеријским и другим помоћним јединицама. Такође је постојало неколико оклопних јединица. Од почетка 1945. дивизије ХОС су биле придружене разним немачким корпусима и у марту 1945. су држали јужно крило Сремског фронта.
Партизанске снаге су такође реорганизоване 1. марта у Југословенску армију.
Повлачење из Црне Горе
Повлачење четника и избјеглица почело је у Подгорици 6. децембра 1944.
Ђуришићев разлаз са Михаиловићем Упоредо са немачким повлачењем из Црне Горе текло је и повлачење црногорских четника. Генерал Драгољуб Михаиловић им је поручио да крену према Босни где ће се спојити са четницима из Србије. Концентрација је одређена на простору између река Босне, Врбаса и Саве. Ђуришићеви четници су 5. децембра 1944. кренули северно уз Дрину и у фебруара 1945. стигли међу Михаиловићеве четнике на Требави.
На овом састанку дошло је до оштрих речи између Михаиловића и Ђуришића. Од доласка међу Михаиловићеве четнике, Ђуришић је био врло критички расположен према Михаиловићу и оптужио га је да је својим заповедањем најодговорнији за слом четника. Ђуришић је био главни заговорник одласка из Босне и да проласка кроз Хрватску до Словеније. Ђуришић је уживао велико поштовање међу другим четничким командантима због чврсте контроле над црногорским четницима и своје војничке прошлости. У томе га је подржао Херцеговачки одред под командом војводе Петра Баћовића и попа Радојице Перишића, као и неки одреди из Србије.
У Михаиловићев штаб је 15. марта стигла делегација коју у саставили Љотић и Херман Нојбахер у којој су били Милан Аћимовић, Љотићев секретар Бошко Костић, четнички командант Иван Павловић у четнички штаб близу планине Вучијак. Костић је Михаиловићу донио поруке од Љотића и од четничких група које су већ биле у Словенији, те је учинио све како би увјерио Михаиловића да са својим трупама крене у Словенију, у намјери да се тамо концентришу све српске и словенске антикомунистичке снаге. Ипак, Михаиловић је именовао генерала Миодрага Дамјановића за команданта Истакнутог штаба Врховне команде и послао га у Словенију са пуковником Љубомиром Јовановићем и потпуковником Синишом Оцокољићем. Група је крајем марта стигла у Илирску Бистрицу и Дамјановић је 27. марта од генерала Косте Мушицког преузео команду над четницима и љотићевцима у Словенији.
Споразум Ђуришића и Дрљевића Пошто је Ђуришић напустио Михаиловића, уговорио је састанак својих представника са Дрљевићевим представницима у Добоју 16. марта. Дрљевићеви представници су тражили од Ђуришића да призна Црногорско народно вијеће и Дрљевића за политичку вођу Црногораца, и да пређе са својом војском на лијеву обалу Саве. Ђуришић је одлучио да прихвати све Дрљевићеве захтјеве и да са њим потпише споразум којим би се фиктивно ставио под његову команду. Једини услов који је он поставио Дрљевићу је да се он постара за рањене и тешко болесне четнике. Ђуришић је послао своје људе директно у Загреб да потпишу споразум са Дрљевићем. По споразуму потписаним 22. марта 1945, Ђуришићеви четници су проглашени за Црногорску народну војску под врховном командом Секуле Дрљевића, док је Ђуришић признат за њеног оперативног команданта. Ђуришић је признао Црногорско државно вијеће, а Дрљевић преузео обавезу да од усташких власти издејствује прихват рањених и болесних четника. Споразумом је предвиђено да Ђуришићеви четници пређу ријеку Саву код Славонског Брода, одакле би били транспортовани за Словенију. Ђуришић је пристанком на споразум покушао да се ослободи великог броја избеглица, рањених и болесних четника. Први транспорт рањеника задржан је на железничкој станици у Дугом Селу, други на железничкој станици у Окучанима, а трећи на железничкој станици код Босанског Брода. У старијој југословенској литератури се наводи да је 2700 рањеника и тифусара и цивила је интернирано у Стару Градишку, мада новија истраживања сугеришу да је тај број био око 800.
Чим је сазнао Ђуришићеву погодбу са Дрљевићем, Михаиловић је 23. марта упутио распис свим четничким командантима са територије Србије:
Ни Дрљевић ни Ђуришић нису били потпуно искрени приликом потписивања споразума. Дрљевићев мотив је било разбијање Михаиловићевих четника, као и да покаже Нијемцима своју снагу и оправданост успостављања независне Црне Горе. Ђуришићев циљ да се ослободи рањеника и тифусара и без сукоба са трупама НДХ стигне до Словеније где би се прикључили снагама СДК и личким и далматинским четницима, али је после Михаиловићевог разгласа одустао од тога. Због тога је наредио да четници 29. марта наставе пут десном обалом Саве преко Мотајице, према доњем сливу Врбаса и Лијевча поља, кршећи тиме споразум са Дрљевићем. У Српцу и околини напале су их јаке снаге Друге југословенске армије под командом Коче Поповића. Ђуришићеви четници, сада појачани босанским четницима са Мотајице, су између 31. марта и 1. априла прешли Врбас код Српца и застали у село Разбој, Ламинци, Лилић, Кукуље и Косјерово. Одатле је четнички Санџачки корпус кренуо према Сави и селу Долини на путу према Босанској Градишци. Тада је Ђуришић успоставио контакт са четничким командантом западне Босне, пуковником Славољубом Врањешевићем и командантом корпуса у овој области Лазаром Тешановићем, са циљем да их придобије за покрет ка Словенији. Али, Врањешевић је о томе обавестио Михаиловића и од њега затражио инструкције. Да би оправдао време потребно за Михаиловићев одговор, Врањешевић је обавестио Ђуришића да га на Лијевчу пољу сачека неколико дана, како би прикупио неопходне јединице; међутим, те јединице нису стигле. На Остојићеву сугестију, Ђуришић је одлучио да их сачека, чиме је изгубио вријеме да се пребаци на Козару.
Битка
Почетак битке Пошто је закључио да га је Ђуришић преварио пробијањем десном обалом Саве, Дрљевић је обавијестио усташко вођство. Дрљевић и усташе су од почетка намјеравали споразум искористити као замку за Ђуришића. За Дрљевића, Ђуришић је био један од најјачих поборника потпуног уједињења Црне Горе и Србије. Усташе су имале свој мотив да ухвате Ђуришића, јер је он био међу најактивнијим у вршењу масакра муслиманског становништва Санџака и источне Босне, које су усташе сматрали Хрватима исламске вјероисповјести. Усташки емигранти су након рата тврдили да је требало да те четничке снаге нападну Загреб (након што Немци оду из њега), срушити НДХ и тако се пред западним савезницима доказати као антифашистичка војска с којом морају рачунати. Оно је наредило да се запосједне пут Бања Лука-Босанска Градишка. Снаге НДХ које су су налазиле у близини чиниле су 27.940 људи. Дрљевић је такође послао свог емисара Душана Кривокапића за Павлом Ђуришићем.
У исто време, три сатније 5. бојне 10. усташког Стајаћег дјелатног здруга су по заповести генерала Метикоша кренуле из Бање Луке према Босанској Градишци и заузеле положај код села Горње Долине. У зору 4. априла усташе и домобрани изненада су напали Ђуришићеве снаге. У првом окршају највише је страдала Гатачка бригада из састава Херцеговачког корпуса. Тада је убијен и штаб бригаде на челу са Радојицом Перишићем. Пошто су се четници прибрали, малобројније усташе и домобрани почеле су повлачити. Истовремено је и домаће хрватско становништво почело бежати према Босанској Градишци у страху од четника. Ђуришић је на преговоре са усташама послао Луку Балетића, како би овај издејствовао слободан пролаз према Козари. Међутим, усташе нису пристале на преговоре.
Генерал Метикош је са оклопним снагама 6. хрватске дивизије напао четнике недалеко од Долине и у полудневној борби одбацио их. Том приликом усташе су заробили четничког официра капетана Мијушковића, присталицу идеје независне Црне Горе и следбеника Секуле Дрљевића. Мијушковић је усташким официрима дао информације о намерама четничке команде.
Раскол међу четницима Из добијених података генерал Метикош и командант 17. хрватске дивизије генерал Марко Павловић донели су одлуку о што скоријем одлучном удару на четнике. Генерал Павловић је исти дан пребацио у Босанску Градишку Оклопни склоп из Новске и Артиљеријски склоп из Нове Градишке и послао још две пешадијске бојне. Метикош и Павловић су се састали у Босанској Градишци и договорили план напада. Пету бојну 10. стајаћег дјелатног сдруга су поставили у место Врбачко као осигурање од могућег партизанског напада. Истог дана у 12.00 сати усташка артиљерија је са три места започела артиљеријску ватру на четнички Санџачки корпус. Истовремено је усташки оклопни склоп ушао у Долину и ватром из митраљеза почео пуцати по лако наоружаним четницима који су почели бежати. Након сат времена борба је била готова.