Под појмом Златни век () у шпанској књижевности подразумева се доба ренесансе (XVI век) и барока (XVII). Могло би се рећи да Златни век почиње 1492. године, када је Антонио де Небриха (-{Antonio de Nebrija}-) издао прву граматику шпанског језика (-{Gramática Castellana}-), и завршава се смрћу Педра Калдерона де ла Барке (-{Pedro Calderón de la Barca}-), 1681. Сервантес, Лопе де Вега, Гонгора, Кеведо и Калдерон су само нека од великих имена која су оставила неизбрисив печат у шпанској књижевности.

Година 1492. вишеструко је значајна за Шпанију и шпанску историју и језик. Поред већ поменутог издавања прве граматике шпанског језика, те исте године, пала је Гранада, последњи арапски бастион на шпанском тлу, што је значило и успешно окончање Реконкисте, и коначно ослобођење Иберијског полуострва од арапске доминације. Такође, 12. октобра 1492. године, Колумбо је открио нови континент у служби шпанских Католичких краљева, што је представљало отварање нове епохе у историји Шпаније која је тада постала колонијална велесила.

У оквиру овог периода истичу се два културна, уметничка и књижевна покрета: Ренесанса у 16. веку Барок у 17. веку.

Доба барока у Шпанији доноси корените промене у друштвеном и књижевном животу Шпанаца. Формира се крајем 16. века, а у 17. веку доноси коренито промене у схватању живота и односу према уметности. Барок прекида са ренесансним естетичким схватањем да је уметност “подражавање природе“. Основни мото ове епохе је “читаоца треба зачудити“. У бароку долази до дубоке промене свих књижевних врста. Неке од основних карактеристика стила барокне књижевности су: Трагање за новим изражајним средствима како би се у читаоцу пробудио сензибилитет, интелигенција и дивљење Замена устаљених норми појединачним оценама, проценама и личним хировима Динамична концепција живота и смрти Сликовито супротстављање екстремних елемената Подређеност целине централном мотиву Извештаченост, изобиље украса и склоност компликовању.

Барокно стваралаштво је имало једнострану визију стварности, неумерено се идеализовала неравнотежа и често је долазило до експресионистичке деформације. Алехо Карпентијер () рекао је да је барок као стил опстао толико дуго зато што је барокни начин размишљања био опште стање духа у хиспанском свету у XVII веку. У оквиру барокног стила постоје две тенденције које се испољавају почетком XVII века. То су култизам () и концептизам ().

Лирика се одликује виртуозношћу и изненађењима, бизарним сликама и богатством изражајних и версификацијских форми: антитеза и парадокс, игре речима, метафоре, хиперболе, анафоре и епифоре и сл. Поред обимних епова у стиху, јављају се многобројни витешки и пикарски романи у прози који осликавају друштвено и духовно стање Шпанаца у 17. веку. thumb|right|180px|Лопе де Вега Позориште такође драстично мења своју природу и технику мешајући трагичне и комичне мотиве, стварајући притом изразито шпанску драмску врсту — трагикомедију () или нову комедију (или шпанска комедија како је неки зову). Такође се користе и називи национални или класични театар Златног века (). Њен творац је Лопе де Вега, најплоднији драматург тог доба. Своју поетику Лопе де Вега је изложио 1609. године у делу Нова уметност писања комедија ().

Главне карактеристике нове комедије су: Меша комично и трагично Не поштује јединство времена и простора Полиметричке је природе Угађа публици — радња треба да буде вођена у складу са веровањима и моралним вредностима публике Има велику тематску разноврсност — авантуристичке, историјске, митолошке, адаптације књижевних дела, теме из Романсера, урбане теме, руралне теме, итд Поседује сталне ликове.

*