Бокс (), такође познат као пугилизам (омиљено име међу његовим љубитељима је и „племенита вештина”) је борилачки спорт и борилачка вештинаБокс као борилачка вештина:
у којем два учесника сличне масе ударају један другог својим песницама у току серије троминутних интервала који се зову рунде. Боре се користећи само песнице са рукавицама, ударајући свог противника од појаса нагоре, унутар ринга посебно дизајнираног за ту сврху; борба се одвија у кратким секвенцама борбе које се називају рундама и према прецизним правилима, која регулишу категорије тежине и трајање меча, између осталог. Иако се реч „бокс” обично приписује „енглеском боксу”, у којем учествују само песнице, он се развијао на различите начине у различитим географским подручјима и културама света. У општим цртама, „бокс” данас представља скуп борачких спортова усмерених на ударање, у којима се два противника суочавају у борби користећи барем песнице и евентуално укључујући друге акције попут удараца ногом, лактовима, коленима, главом, у зависности од правила. Неке од ових варијанти су бокс голим рукама, кикбокс, муаи-таи, летвеи, савате или санда. Технике пугилизма су уграђене у многе борилачке вештине, војни тренинг, самоодбрану и друге борачке спортове. Након укључивања у Олимпијске игре у антици у 7. веку п. н. е., прва кодификација правила која регулишу боксерске мечеве датира из 1743. године, док су правила која су и даље на снази установљена 1889. године од стране маркиза од Квинсберија, који је између осталог увео употребу рукавица.
Традиционално се сматрао искључиво мушком спортском праксом, иако постоје и жене које се баве овим спортом. Признавање права жена и напредак у борби против дискриминације омогућили су да се у последњим деценијама забележи процват женског бокса, па су Панамеричке игре 2011. и Летње олимпијске игре 2012. у Лондону укључиле женски бокс у неколико категорија.
Овај познати спорт коришћен је као референца за различите филмске пројекте, као што су, на пример, серијали дугометражних филмова Роки или Крид.
Историја мини|200п|Фреска минојске цивилизације која приказује два младића како боксују са рукавицама, пронађена на острву Санторини (17. век пре нове ере).
Ударање различитим екстремитетима тела, као што су ударци ногом и ударци песницом, као чин људске агресије, постојало је широм света током целе људске историје, будући да је то систем борбе стар колико и рвање. Међутим, што се тиче спортског такмичења, због недостатка писања у праисторији и мањка референци, није могуће утврдити правила било које врсте бокса у праисторији, а у антици се могу само наслутити из ретких очуваних извора и референци на спорт.
Од својих почетака, бокс је био популаран спорт, практикован и пре него што је укључен у Олимпијске игре. Међу спортовима који су се практиковали у старој Грчкој, био је и бокс. У Риму, такмичари су користили цестус, металне штитнике за руке, опточене ексерима, којима су чак и убијали своје противнике.
Борба и бокс су два најстарија спорта, а постоје записи који сежу до четвртог миленијума пре нове ере, у Египту и на Истоку, иако су се њихови облици мењали у зависности од епохе и културе у којој су настајали различити стилови. Први подаци о боксерској борби у модерним временима лоцирани су у Енглеској 1681. године: војвода од Албермарла организовао је борбу између свог батлера и свог месара. Већ у 18. веку се борило за новац (у то време без рукавица), а гледаоци су се кладили. Обично су ове борбе завршавале фатално.
Први шампион у тешкој категорији био је Енглез Џејмс Фиг, 1719. године. Први правилник формулисао је 1743. године шампион Џек Бротон; касније је модификован и мењан. Године 1865. почиње да се примењује правилник који је саставио маркиз од Квинсберија, а који је остао на снази до данас. Последњи шампион тешке категорије голим рукама био је Американац Џон Л. Саливан, који се борио и победио у последњој овлашћеној борби овог типа 1889. године против Џејка Килрејна. Под правилима Квинсберија, када је морао да користи рукавице, Саливан је изгубио шампионат тешке категорије, поражен од Џејмса Корбета у Њу Орлеансу, Луизијана, 7. септембра 1892. године. Током 20. века, бокс је уживао светску популарност у многим земљама. Његов процват био је повољан за оснивање различитих тела и организација које су регулисале и промовисале ову праксу. Исто тако, успешно су основани спортски објекти посвећени настави и вежбању пугилистичког фокуса. Спорт је произвео многе истакнуте спортисте, тада великом већином мушкарце, а многи професионални догађаји су промовисани и телевизијски преношени. Неки мечеви су постали познати, а дела, укључујући филмске изразе, укључивала су тему бокса или су створена око боксера.
Почетком 21. века, бокс напредује у учешћу жена, али пандемија ковида 19 омета континуитет такмичења и догађаја, како женског тако и мушког пугилизма. Током првог квартала 2021. године, одржавају се догађаји уз примену сигурносних мера због здравствене ванредне ситуације.
Претече
Најстарији познати приказ било ког облика бокса потиче са сумерског рељефа у Ираку, из трећег миленијума пре нове ере. Рељефна скулптура из Тебе (око 1350. п. н. е.) приказује и боксере и гледаоце. Ови рани прикази са Блиског истока и из Египта приказивали су такмичења где су борци били голи или су имали траку која је подржавала зглоб. Најранији докази о употреби рукавица могу се наћи на минојском Криту (око 1500–1400. п. н. е.). Разни типови бокса постојали су у старој Индији. Најраније референце на мушти-јуду потичу из класичних ведских епова као што су Ригведа (око 1500. до 1000. п. н. е.) и Рамајана (од 7. до 4. века п. н. е.). Махабхарата описује два борца како боксују затвореним песницама и боре се ударцима ногу, прстију, колена и главе, током владавине краља Вирате. Дуели (нијудам) су се обично водили до смрти. Током периода западних сатрапа, владар Рудрадаман, поред тога што је био добро упућен у „велике науке”, које су укључивале индијску класичну музику, санскритску граматику и логику, говорило се да је био одличан коњаник, возач кочија, јахач слонова, мачевалац и боксер. Гурбилас Шеми, сикски текст из 18. века, нуди бројне референце на мушти-јуду. Ова борилачка вештина је повезана са другим облицима борилачких вештина које се налазе у другим деловима индијске културне сфере, укључујући Муаи Таи на Тајланду, Муаи Лао у Лаосу, Прадал Сереи у Камбоџи и Летвеи у Мјанмару.Draeger, Donn F. (1981). Comprehensive Asian Fighting Arts. Kodansha International.
Египатски пугилисти су користили неку врсту рукавице која је покривала песницу до лакта. Обичај коришћења рукавица се такође налази на Криту, а затим у старој Грчкој, где већ постоје референце на бокс у Илијади Хомера у 8. веку пре нове ере: мини|250п|Амфора са мотивима пугилизма отприлике из 500. године пре нове ере
мини|лево|200п|Боксер из Квиринала. Бронзана скулптура из хеленистичког периода (1. век пре нове ере). Приметите завоје на левој руци „боксера из Терми”. (Музеј у Риму).
Године 688. п. н. е., бокс је укључен у XXIII Олимпијске игре антике под именом пигме или пигмахија (на грчком борба песницама; pyg, ‘песница’, и makhe, ‘борба’), где се као први олимпијски шампион у боксу прославио Ономаст из Смирне. У Грчкој, пугилисти су тренирали са врећама песка званим корикос и користили кожне каишеве зване химантес, који су им покривали руке и зглобове, а понекад и подлактице, остављајући прсте слободним. У 4. веку п. н. е., химантес су еволуирали у спахире, а затим у рукавице, назване оксеис химантес. Глава противника је била главни циљ за ударање, и мало је доказа који указују да је циљање тела и употреба удараца ногама било уобичајено.Gardiner, E. Norman, 'Boxing' in
Бокс се такође практиковао у раним временима старог Рима, али је практично елиминисан као активност широм Европе са појавом хришћанства. Супротно ономе што се десило у Европи, бокс је имао велику распрострањеност широм Азије. Процењује се да се почетком хришћанске ере појавио муаи боран или древни бокс у југоисточној Азији. мини|300п|Кинески бокс. Слика у манастиру Шаолин. Легендарно, стварање Шаолин бокса или кинеског бокса (Шао-Лин-Чуан) приписује се Бодидарми, хиндуистичком монаху и будистичком патријарху који је живео у 5. веку, због његовог појављивања у манастиру Шаолин, иако су савремени кинески историчари озбиљно довели у питање истинитост легенде и пронашли доказе о постојању бокса у Кини пре ширења будизма. Дефинитивне форме Шаолин бокса створили су Чуех-Јуан, Паи-Ју-Фенг и Ли-Чинг, вероватно током династије Минг (1368–1644). У шао лин чуану, пракса бокса је уско повезана са контролом чија, унутрашње енергије која се приписује живим бићима:
У 13. веку, у Сијаму се појављује муаи таи или тајландски бокс, који је постао професионални спорт у 17. веку. Од свог настанка, муаи таи се практиковао на квадратном простору ограниченом конопцем на поду. Дана 17. марта 1774. године, тајландски боксер Наи Каномтом победио је десет бурманских шампиона, подвиг за који је награђен титулом Оца Муаи Таија.
У 17. веку, истовремено са ширењем Британске империје и Француске у Азији, пугилизам је стигао у Енглеску, где је добио назив боксинг или енглески бокс, док су у Марсељу, морнари под утицајем бокса из југоисточне Азије почели да обликују савате или француски бокс.
Ера бокса голим рукама Порекло енглеског боксинга мини|Борба бокса „голим рукама” почетком 18. века у Енглеској. мини|лево|200п|Улазница на којој се Џејмс Фиг представља као „Мајстор племените науке одбране”. Реч боксинг се већ користила у Енглеској у 16. веку за тучу песницама. Али први запис о боксерском мечу, као спортском такмичењу између два противника, датира из 1681. године, док прва употреба речи боксинг за спорт датира из 1711. У 18. веку бокс је постао веома распрострањен спорт у Уједињеном Краљевству и његовим колонијама, стигавши тако и у Америку. Током два века борбе су се одвијале без рукавица (голим рукама) и без временског ограничења, са циљем организовања кладионичарских спектакала, што је представљало веома насилну праксу у којој су пугилисти често били озбиљно повређени или убијени. У тим раним годинама гледаоци су формирали прстен (ринг) око бораца, који су обично били мушкарци, мада су се одржавале и борбе жена, па чак и животиња.
У првим деценијама 18. века, у Лондону су се појавиле особе које су се самопроглашавале „Мајсторима одбране” (). Године 1719, један од ових „мајстора”, Британац Џејмс Фиг, прогласио се шампионом Енглеске и изазвао било коју белу особу да га победи, у рингу амфитеатра који је сам изградио у гостионици Грејхаунд, у Тејму, Оксфордширу, а касније и у Лондону. Процењује се да је између 1719. и 1730. или 1734. Фиг имао 270 борби, победивши у свима осим у једној. Након Фигове смрти 1734, један од лондонских листова објавио је следећу хронику:
Бротонова правила мини|лево|150п|Цртеж Џека Бротона од маршала, маркиза и виконта Џорџа Таунсенда мини|десно|250п|„Бротонова правила” (1743) Џек Бротон је био Фигов наследник. Увео је технички и методичан приступ у праксу спорта, оптимизујући ударце и кретање. Године 1741. победио је Џорџа Стивенсона у борби која је трајала 35 минута, након чега је Стивенсон преминуо неколико дана касније. Бротон је првобитно напустио бављење боксом, али се затим уверио да су му потребна правила осмишљена да спрече да пугилисти претрпе неповратну штету.