Јован Скерлић (Београд, 20. август 1877 — Београд, 15. мај 1914) био је српски књижевник и књижевни критичар.
Рођен је у Београду 20. августа (8. по јулијанском календару) 1877. године у грађанској породици од оца Милоша и мајке ПерсидеСве је ограничено сем духа и маште („Вечерње новости“, 14. децембар 2014) рођ. Мирковић (из Пеште), у породичној кући на углу Господар Јевремове и Добрачине улице, код Чукур-чесме на Дорћолу. Његов отац је био власник фирме и продавнице шешира, (мајстор шеширџијског заната) који је имао радњу и продавницу у Васиној улици код Кнез Михаилове улице. Јован Скерлић је имао две сестре, Јованку и Јелену, удату за Владимира Ћоровића.Милан Јовановић Стојимировић: „Силуете старог Београда“, Просвета, Београд 2008. године. pp. 692—693.
Имао је супругу Клару и кћи Љиљану, које су касније живеле у Француској.Време, 22. дец. 1939, стр. 7. digitalna.nb.rs
Његов животни мото гласио је: „Живети — значи радити!“. Живот му је био непрекидан, напоран рад. Он није знао за одмор, нити је марио за умор, „све докле његов преморени и у раду сагорели организам није клонуо пред чељустима смрти“.„Дело“, некролог, Београд 1. април 1914. године Преминуо је изненада у 36. години, 15. маја (2. маја по јулијанском календару) 1914.
Образовање и просветни рад мини|Јован Скерлић са родитељима и сестрама Основну школу, гимназију и студије филозофије је завршио у Београду. На Великој школи је дипломирао из француског језика са књижевношћу и теорије књижевности, као ђак Богдана Поповића. Потом је отишао у Лозану, где је положио докторат из француске књижевности (-{L’Opinion publique en France d’après la poésie politique et sociale de 1830 à 1848}-).P. Polovina i S. Vitanović, „Katedra za francuski jezik i književnost“, Sto godina Filozofskog fakulteta, 1963 : 410,
Само је кратко време био гимназијски наставник у Београду. Одмах по положеном докторском испиту, постављен је за наставника Универзитета у Београду, прво за француски језик и књижевност, а затим за српску књижевност, коју је предавао све до смрти. У два маха је отпуштан из државне службе због својих политичких назора.
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1910. године.
Књижевни и национално-политички рад мини|Јован Скерлић И поред своје велике књижевне делатности, којом се прославио као најпопуларнији и најобилнији српски критичар, Скерлић је упоредо радио, исто тако неуморно и обилато, и на политичком и националном пољу. Још као ђак је пришао социјалистичком покрету и писао социјално-политичке чланке и студије у социјалистичкој штампи. Касније је приступио Самосталној радикалној странци, створеној од левог крила радикалне странке, и убрзо постао њен главни идеолог. Последње две године живота је био посланик у Народној скупштини, у којој се нарочито истакао својим борбеним говором против „банко-кратије“, тј. против банака које својим зеленашким каматама бездушно исцрпљују народ.
Много је важнији његов рад на националном пољу. Идејно, он је несумњиво био најсмелији и најистакнутији проповедник и протагониста југословенског народног и државног јединства. Од његових многобројних предавања у крајевима бивше Аустроугарске најзначајније је оно у Прагу, на десет дана пред смрт. Од чланака и огледа из националне идеологије, најбољи је оглед о Анти Старчевићу, проповеднику великохрватске идеје. Од осталих национално-културних акција, најзначајнија је она за увођење латинице у Срба (анкета у Српском књижевном гласнику). Лазар Томановић је о томе записао: ...а Скерлић је био готов да и ћирилицу батали.
Иако је умро млад, Скерлићев књижевни рад је веома обиман. Његово најпознатије и уједно најбоље дело је Писци и књиге (у девет свезака). Синтеза целокупног његовог књижевног рада је Историја нове српске књижевности, објављена прво у скраћеном облику, као средњошколски уџбеник, а потом у целини. Посебне су његове студије о књижевним епохама: Омладина и њена књижевност и Српска књижевност у 18. веку, велика студија о Јакову Игњатовићу; затим огледи: Поглед на данашњу француску књижевност, Уништење естетике и демократизација уметности, књижевно-политички оглед Светозар Марковић. Од 1905. године до смрти уређивао је Српски књижевни гласник, у почетку у друштву са Павлом Поповићем, а касније сам. Имао је дара једног романописца. Објавио је два наставка дела Београдске романсе, потписујући се са псеудонимом „Београђанин“.„Просветни гласник“, Београд 1924. године
Критички осврт мини|Табла на згради где је живео Јован Скерлић, улица Господар Јованова. Као ученик Богдана Поповића и француске школе, Скерлић је и сам био присталица позитивног и научног метода у историји књижевности и књижевној критици — метода који изучава пишчев темперамент, наследне особине, утицај средине и времена на уобличавање посебне врсте његовог талента, али уједно не заборавља ни вредност самога дела за себе, чисто уметничку вредност стила, композиције и јачине и квалитета осећања. У основним схватањима, његова критика проистиче из школе Богдана Поповића. Међутим, док је Богдан Поповић више полагао на артистичку, управо формалну вредност дела и укрштеним методама и средствима тражио освештана естетичка начела (догме), док је он, даље, поглавито тражио „уметност ради уметности“ и био мање-више аристократски равнодушан према социјалним, етичким и национално-политичким смеровима, Скерлић је, напротив, мање полагао на облик и изражајне вредности, а више на садржај и, као борбен дух, социјалан човек и национално-политички идеолог и духовни вођ једног поколења, био је више присталица утилитаристичке књижевности. Он је у књижевности поглавито тражио идеје, социјално-етичке, па чак и политичке смерове, „напредне“ идеје и „напредне“ смерове. То „напредно“ он је схватао на сасвим европски начин: у духу рационалистички настројене мисли. „Слободни мислилац“ и присталица историјског материјализма, поборник жилаве и срчане борбе за убеђења, он није марио за песимизам, мистику, романтичка и сентиментална расположења, декадансу и естетичку игру фантазије и речи.
мини|десно|200п|Биста Јована Скерлића, на Калемегдану. Зато су у његовој историји књижевности рђаво прошли неки писци који су му били далеко својим темпераментом и својим социјалним и моралним схватањима, а сувише добро неки писци који су њему били драги због своје просветитељске и социјалне настројености. Тако схватајући књижевност, он се сав посветио домаћој литератури и у њој испитивао утицаје места, времена и расе, узајамност са европским идејама и друштвеним и културним приликама. Он је имао нарочито развијено историјско осећање да запази основне црте које карактеришу једну епоху или генерацију и да те црте разради, среди и представи. Исто тако, за оцену књига и писаца он је имао највише смисла за основне карактеристике у општим потезима и у томе се ретко преварио. Захваљујући тим особинама, он је могао не само да као књижевни критичар непрекидно и систематски прати развитак савремене предратне књижевности, већ и да изврши један огроман посао: да напише историју целокупне нове српске књижевности од почетка 18. века до Првог светског рата. Тако је он васкрсао читава раздобља наше прошлости — 18. век, омладински романтичарски покрет, доба Светозара Марковића, затим многе већ заборављене писце, као Доситеја Обрадовића, Александра Сандића, Јована Стерију Поповића, Јакова Игњатовића и друге. Доследан своме методу и радећи брзо и много, Скерлић је каткада пренебрегао да истакне многе уметничке танчине и да неке његове опште карактеристике о старијим писцима остану недовољно документоване.
Скерлић је нарочито освајао својим стилом, који се одликовао јасношћу, логичношћу и пластиком, али и ватреним заносом и крепкошћу. Његове студије о књигама су биле допадљивије и популарније од самих књига. Он је и о рђавим књигама писао сјајно. Његове оцене каткада личе на обрасце великих француских критичара, преливене у српски језик и примењене на српске писце и прилике. У своје доба, то је било чаробно као новина; један део великог Скерлићевог успеха лежи у томе.
Прву научну монографију о њему написала је 1937. године Вукосава Милојевић.Светлана Е. Томић: Сахрањена у фуснотама. Др Вукосава Милојевић (1898-1985), писац прве темељне научне монографије о Јовану Скерлићу: истраживачка белешка (2019)
Дела Његова сабрана дела у четрнаест књига укључују: Писци и књиге 1 мини|237x237пиксел|Насловна страна књиге Јаков Игњатовић књижевна студија (1904) Јована СкерлићаПисци и књиге 2 Писци и књиге 3 Писци и књиге 4 Писци и књиге 5 Писци и књиге 6 Фељтони скице и говори Историјски преглед српске штампе 1791—1911 Јавно мнење у Француској према политичкој и социјалној поезији од 1830. до 1848. Српска књижевност у XVIII веку Омладина и њена књижевност (1848—1871) изучавања о националном и књижевном романтизму код Срба Светозар Марковић његов живот, рад и идеје Јаков Игњатовић књижевна студија Историја нове српске књижевности Јован Скерлић човек и дела бy др Мидхат Бегић
Види још Кућа Јована Скерлића Скерлић (часопис) Спомен-биста Јовану Скерлићу у Београду
Референце
Литература
Спољашње везе
Биографија на сајту САНУ Јован Скерлић, РТС Око — Званични канал
Столеће од одласка Јована Скерлића („Вечерње новости“, 12. мај 2014) Печат историјске истине — Јован Скерлић (1877—1914) (15. јул 2016)
Категорија:Рођени 1877. Категорија:Умрли 1914. Категорија:Српски књижевници Категорија:Српски књижевни критичари Категорија:100 најзнаменитијих Срба по групи академика САНУ Категорија:Дописни чланови САНУ Категорија:Књижевници из Београда Категорија:Сарадници и уредници Српског књижевног гласника Категорија:Доктори књижевности Категорија:Народни посланици Скупштине Србије Категорија:Сахрањени на Новом гробљу у Београду Категорија:Ученици Прве београдске гимназије