Битка код Јиланда () назива се још и битком пред Скагераком () (), највећа је поморска битка у Првом светском рату. Одигравала се од 31. маја до 1. јуна 1916. године, у Северном мору близу територије Данске, између британске Велике флоте стациониране у Уједињеном Краљевству под командом адмирала флоте Џона Р. Џеликоа и немачке Флоте високог мора, под командом вицеадмирала Рајнхарда Шера.
Ситуација пре битке Током прве две године Првог светског рата никако се није могла остварити основна оперативна замисао немачког Адмиралитета да подморницама, минама и изненадним акцијама своје флоте против слабијих формација британске флоте изједначи или чак преокрене однос снага у своју корист и тиме оспори британску превласт у Северном мору.
Почетком маја 1916. године, под притиском САД, Немци су привремено били прекинули неограничени подморнички рат, а дозволили више иницијативе флоти која је остала главно офанзивно средство на мору. Пошто је 24. априла 1916. године успело бомбардовање Лоустофта и Јармута на источној обали Велике Британије, Немци су у духу своје основне оперативне замисли планирали нова дејства флоте уз заседе подморница пред британским флотним упориштима. Вицеадмирал Шер се одлучио за покрет флотом из Хелголандског залива у правцу Скагерака, с могућношћу повлачења у Кил. Са ослонцем на главнину флоте која би остала ван британског видика, немачки бојни крсташи, под командом контраадмирала Франца фон Хипера би нападали трговачке и патролне бродове пред Скагераком и вршили препаде на британске градове дуж обале Сандерланда не би ли изазвали делове британске флоте, а пре свих бојне крсташе, да исплове из својих упоришта и да их у Северном мору униште помоћу комплетне немачке флоте и подморничких заседа.
С обзиром да је 1916. године немачка Флота високог мора имала само 18 бојних бродова наспрам 33 британска, а Немачка све више материјално заостајала како је рат одмицао, циљ немачког Адмиралитета је био да се по сваку цену избегне сукоб са читавом британском флотом због њене надмоћи, па је управо ради тога немачка главнина требало да остане ван видокруга британских јединица не би ли Британци стекли утисак ограничености акције немачких бојних крсташа и да би на тај начин у акцију послали само ескадру контраадмирала Дејвида Битија којој би онда комплетна немачка флота пресекла одступање. Тако би се тукла британска флота по деловима, при чему би прво био уништен њен, по Немце, најопаснији део.
Према причању самог вицеадмирала Шера, након рата, поморска стратегија Немачке у том тренутку била је: „наношење штете британској флоти агресивним препадима поморских снага које блокирају Хелголандкси залив, као и полагањем мина дуж британске обале и нападима подморницама када год је то могуће. Када се као резултат ових операција постигне изједначеност снага, и све наше снаге буду у приправности и концентрисане, флота ће покушати да испровоцира битку под околностима које буду против непријатеља“.
Из прикупљених података и дешифрованог немачког радио-саобраћаја, (Британци су септембра 1914. године дошли у посед немачке књиге шифара са лаке крстарице „Магдебург“ () која се насукала у руским територијалним водама 26. августа 1914. г.) као и неуобичајено великом броју подморница које су биле запажене у акцијама извиђања испред британских база, британски Адмиралитет је сазнао за немачке припреме. 28. маја Британци су ухватили и дешифровали немачко наређење свим бродовима да исплове 30. маја. И каснији, који нису били одмах дешифровани, указивали су да се спрема велика операција. Због тога је британски Адмиралитет наредио адмиралу флоте Џеликоу да исплови из Скапа Флоуа () са Великом флотом која се састојала од 24 бојна брода, типа „дреднот“ и три бојна крсташа пре но што контраадмирал фон Хипер напусти естуар Јаде () 30. маја. 29. маја испловила је и ескадра контраадмирала Битија из Ферт ов Форта у чијем саставу су били шест бојних крсташа и четири „дреднотска“ бојна брода. Британски Адмиралитет је намеравао да 31. маја Велику флоту концентрише источно од Лонг Фортиса, око 145 km западно од Скагерака приближно у самој средини Северног мора, а на висини северног рта полуострва Јиланд.
Поморске тактике 1916. г.
Према тактици, бродови флоте која се приближавала бици су се кретали у паралелним колонама један за другим, што је дозвољавало да се релативно лако маневрише. Неколико краћих колона су могле брже да промене правац и при том задрже формацију, него једна дуга колона. Такође, сигнале заставицама или сигналним светлима са брода-заставничара (који се углавном налазио на челу централне колоне) је могао да види већи број бродова. Код формације у виду једне колоне било је потребно 10 мин и више да би сигнал стигао од водећег до брода на зачељу, пошто је дим из димњака често онемогућавао разазнавање сигнала бродовима који се налазе одмах иза или испред, тако да је сваки брод морао да понови сигнал оном иза да би га разумео. Ово је често одузимало и дупло више времена јер је било потребно да се многи сигнали потврде пре него што се проследе даље.
Пре битке флота би се спојила и јединствену колону тако што би се водећи бродови свих колона окренули за 90º удесно или улево, остали бродови би их пратили један за другим, тако да је крајња колона формирана под правим углом у односу на линију кретања. Да би се формирала колона у правом смеру флота је морала да зна из ког правца долази непријатељ још и пре него што га бродови угледају, јер је за овај маневар било потребно више времена него када две флоте јуре једна другој у сусрет пуном брзином док не уђу у домет. Задатак извиђачких снага, састављених од бојних крсташа и крстарица, је био да пронађу непријатеља и на време обавесте одакле долази, и ако је могуће да онемогуће непријатељске извиђаче да учине то исто.
Идеално, формација бојних бродова би се укрстила са непријатељском тако да би био употребљен максималан број топова, док би непријатељ могао да отвори ватру само из предњих кула водећих бродова. Извођење овог класичног маневра Т-укрштања је најчешће зависило од среће. Много чешће се дешавало да се флоте упусте у борбу док су на донекле паралелним курсевима.
Однос снага и обострани планови Британци су имали материјалну надмоћ; у тешким бродовима (изузимајући старије, мање вредне) однос је био 37:21, а у лаким снагама 105:72; однос у наоружању: 344 британска тешка топа калибра од 305 до 381 -{mm}-, према 244 немачка, калибра од 280 до 305 -{mm}-. Брзина британске главнине била је 2 до 3 чвора већа од немачке коју су успоравали „преддреднотски“ бојни бродови.
Неки од немачких бојних крсташа имали су топове калибра 280 -{mm}-, али су зато имали оклоп од 230 до 340 -{mm}-, док су британски бојни крсташи имали оклоп само од 200 до 225 -{mm}-.
Но, и поред тога британска предност, је била умањена многим техничким факторима: немачки бродови су имали бољи оклоп, отпорнији на британске запаљиве гранате; бољи унутрашњи распоред одељења јер су били пројектовани само за кратке пловидбе по Северном мору, а док су били усидрени њихове посаде су живеле у баракама на обали.
Немачке „панцирне“ (противоклопне) гранате су биле вишеструко ефективније од британских. На крају, оно што ће се током битке испоставити од животног значаја, британски бездимни барут – кордит лакше је разносио британске бродове но што је наносио штету немачким, а поред тога ни британске муниционе коморе нису биле довољно заштићене. Немачки „Цајс“ () оптички-нишански уређаји били су квалитетнији, а са друге стране британски систем управљања ватром (скраћено СУВ) био је напреднији од немачког, што је показано бројем погодака граната великог калибра током битке.
Упркос том што су му чак 23 брода разних типова била на оправци, британски Адмиралитет је одлучио да исплови, како би онемогућио немачку акцију. Британска флота је и у крњем стању била још увек надмоћнија од целокупних снага немачке флоте. У битку је ушла са:
+ Извиђачке снагеГлавнина снага Бојни бродови типа „дреднот" 4 24 Бојни бродови типа „преддреднот“ / / Бојни крсташи 6 3 Оклопни крсташи, старији / 8 Лаке крстарице 14 12 Разарачи 27 52 Носачи хидроавиона 1 /
мини|лево|300п|Бојни брод „Ајрон Дјук“ мини|лево|300п|Бојни брод „Барам“ Британска флота је испловила 30. маја око 22:00 часова ка истоку у цик-цак курсевима, брзином од 15 чворова. Главнину је сачињавало шест дивизија са по четири брода у паралелним колонама, са чеоним командним бродовима у средини. Адмирал флоте Џелико на бојном броду „Ајрон Дјук“ () био је на челу Треће дивизије. Маршевско обезбеђење главнине чинила је Трећа ескадра бојних крсташа у чијем саставу је била дивизија са три бојна крсташа контраадмирала Хореса Худа (енг. Horace Lambert Alexander Hood) - (1870—1916 г.), на чијем челу је био Худов бојни крсташ „Инвинсибл“ (), и дивизија оклопних крсташа у претходници; дивизије су имале лаке снаге за осигурање. Јаке извиђачке снаге (енг. Scouting Force) под командом контраадмирала Битија, које су сачињавале крстарице с подршком од шест бојних крсташа и четири бојна брода адмирала сер Хју Евана-Томаса који је био на свом заставном бојном броду „Барам“ ().
Претходница немачких снага () састављена од пет лаких крстарица, пет бојних крсташа и 29 разарача под командом контраадмирала Франца фон Хипера испловила је око 02:00 часова 31. маја 1916. године. Нешто пре 04:00 часова, из естуара Јаде, испловила је и комплетна Флота високог мора под командом вицеадмирала Рајнхарда Шера. Она се састојала од 16 савремених и шест застарелих бојних бродова, шест лаких крстарица и 32 разарача. Пловила је брзином од 16 чворова у поретку колоне - три ескадре по две дивизије бојних бродова, осигуране лаким снагама; заставни брод вицеадмирала Шера, бојни брод „Фридрих дер Гросе“ () био је у колони, али ван састава дивизија, у средини маршевског поретка. Шер је маскирао свој покрет наредивши лучком стражарском броду у луци Вилхелмсхафен да одговара на сигнале намењене његовом командном броду, што је Британце навело на закључак да је немачка главнина и даље у луци.
мини|десно|300п|Бојни брод „Фридрих дер Гросе“ Због те варке је обавештајна служба британског Адмиралитета адмиралу флоте Џеликоу нешто пре 07:00 часова 31. маја пренела информацију да главнина немачке флоте још увек није испловила.
После испловљавања из Хелголандског залива, контраадмирал фон Хипер је своју ескадру распоредио у колону пославши лаке крстарице напред у облику лепезе. Ескадра је возила према северу брзином од 16 чворова, док је око 100 km иза ње пловила читава главнина немачке Флоте високог мора.
Са немачке стране осигурање ове операције није било никакво и једино је било спроведено извиђање помоћу подморница послатих пред британске базе. Британску флоту која је испловила 30. маја ове подморнице због густог мрака не само да нису могле да нападну, него је уопште нису ни уочиле нити су јавиле да је испловила. Због тога вицеадмирал Шер није ни слутио да је британска Велика флота на мору.
Преглед немачких снага: + Извиђачке снагеГлавнина снага Бојни бродови типа „дреднот" / 16 Бојни бродови типа „преддреднот“ / 6 Бојни крсташи 5 / Оклопни крсташи, старији / / Лаке крстарице 5 6 Разарачи 30 31 Носачи хидроавиона / /
Сукоб претходница Сукоб лаких снага