Ово је списак римских легија, у коме су изнесени кључни подаци о свакој легији. Примарни фокус је дат Принципатским легијама (рана империја, 27. п. Х. р. – 284. године), о којима постоји знатна литература, као и епиграфска и археолошка евиденција.
Укратко о развоју легија Рана република Постоје штуре информације о римским легијама, које су се можда састојале од 1000 регрута из сваке од три трибе из периода раног краљевства. До краја V века п. н. е.. легије су бројале до 6.000 људи, али Полибије, пишући око 150. п. н. е., обезбеђује најранији детаљан опис легијских структура и, највероватније, је мислио на војску после рата против Ханибала. Величина легије је варирала између 4.200 и 5.000 људи подељених у 30 манипула поређаних у 3 линије; док су лако оклопљене јединице – велити, формирале заклон, хастати (копљаници) и принципи (главни људи), изабрани на основу година и искуства, распоређени у два реда, праћени најискуснијим војницима (тријарији или људи трећег реда). Легијама је подршку пружало по 300 коњаника.
Од Гаја Марија до битке код Акцијума Гају Марију је приписана промена у тактичкој структури легија од манипула у кохорте, иако се у пракси овај помак највероватније одвијао поступније; било је 10 кохорти, а свака се састојала од 6 центурија од по 80 људи, јачајући снагу легије на 4.800 људи, иако је прва кохорта можда била већа. Отприлике у ово време је орао (aquila) усвојен као симбол сваке легије, персонификујући њено перманентно постојање. Велити и легионарска коњица били су замењени специјалним помоћним трупама које су се састоје од странаца или људи из освојених земаља.
Принципат Октавијан Август је од преживелих легија из периода тријумвирата формирао стајаћу, професионалну војску са којом је планирао да изађе у сусрет свим војним потребама. 14. године било је 25 легија у служби, повећавајући се током владавине династије Севера до 33 легије. Свака легија, организована у кохорте, са 120 коњаника, укључујући око 5.400 људи, имала је свој број и почасни назив и њоме су командовали сенатски легати легије, осим у Египту и касније у Месопотамији (анектираној 198. г.) где су легије биле под командом коњаничких префеката. Легионари су били регрутовани међу римским грађанима и, у све већем броју, из провинција, тако да је, до доба Хадријана, мало Италијана служило у легијама. Поред тога, тежило се томе да војници буду регрутовани локално, зато што су легијама биле потребне сталне базе. Од касног I века легионари су служили 25 година и примали су плату од 1.200 сестерција. Плата је допуњавана донацијама, а легионари су добијали и годишњу плату и уживали разне правне привилегије.
Доминат и позно царство Диоклецијан је подигао број легија на, најмање 67, иако можда нису задржале свој традиционални састав. Под Константином I „Великим“ многе су остале а друге су биле основане, иако су оне (легије) у копненој војсци бројале само 1.000 људи и којима су командовали трибуни. Граничне трупе су се састојале делом од традиционалних легија, можда до половине своје уобичајене снаге, а њима су командовали префекти.
Појединачне легије
-{Legio I }-: првобитно формирана од стране Јулија Цезара или Ц. Вибуса Панса Цетрониануса; служила је под Октавијаном од 41. године н. е.; можда је легији одузет назив “Augusta” пошто се осрамотила у Шпанији 19. године н. е. Служила је на Рајни од око 16. године н. е. до 69. године са базом у Ара Убиоруму (данашњи Келн) од 9. г, касније у Бони (данашњи Бон); једна од легија које су учествовале у Вителијевом маршу на Рим; расформирана 70. године због сарадње са побуњеником Јулијем Цивилом (лат. Iulius Civilis); можда су неки од њених војника били укључени у VII legia Gemina; добила је име "Germanica" због службе на Рајни .
-{ Legio I Adiutrix}- (“Помоћник”): формирина је од стране Нерона 66. или 67. године од морнара у Мизенуму (лат. Misenum); као формалну легију ју је организовао Галба. Борила се код Бедриакума (лат. Bedriacum) – данашње Кремоне за Отона, заробивши орла XXI легије Rapax; Вителије ју је послао у Шпанију. 70. године пребачена је у Могонциакум (лат. Mogontiacum) - [данашњи Мајнц] у Горњој Германији, а око 86. године у Панонију. Вероватно је била послата у Мезију током Домицијанових похода на Децебала, али је до 97. године. Бригециу (лат. Brigetio) у Горњој Панонији; Трајан јој је доделио назив "pia fidelis" (“одана и верна”); учествовала је у Дачким ратовима и можда је остала као део гарнизона у Дакији; вероватно је пратила Трајана у Парћанском походу, а вратила се са Хадријаном на Дунав; од око 120. године била је стационирана у Бригециу у Горњој Панонији.
-{Legio I Italica}-: формирао ју је Нерон од Италијана, вероватно 66. године ради планиране Каспијске експедиције. Послата је у Галију 69. г, стационирана у Лугдунуму (данашњи Лион); подржала је Вителија у другој бици код Бедриакума; Веспазијан ју је послао у Мезију; била је стационирана у Нове (лат. Novae) - [данашњи Свиштов, у Бугарској].
-{Legio I Macriana Liberatrix}- (“Макријанова ослободилачка”): формирао ју је Л. Клодијус Макер 68. г, побуњени гувернер римске провинције Африке; распустио ју је Галба.
-{Legio I Minervia}-: формирао ју је Домицијан 83. године са називом Флавија Минерва (Срећна Минерва (Домицијан је посебно поштовао Минерву), од онда је стационирана у Бони (данашњи Бон) у Доњој Германији. Назив pia fidelis Domitiana (“Домицијанова одана и верна”) јој је додељен за лојалност у устанку Л. Антонија Сатурнина (лат. L. Antonius Saturninus), легата Горње Германије 89. године. Учествовала је у Трајановим Дачким ратовима и Парћанском походу Луција Вера (162 – 166. г. ).
-{Legio I Parthica}- (“Парћанска”): формирао ју је Септимије Север пре 197. године а име је добила у част његовог Парћанског похода; била је стационирана у Месопотамији, у Сингари.
-{Legio II Adiutrix}- (“Помоћник”): Веспазијан ју је прихватио као званичну легију од 7. марта 70. г, од када је носила назив pia fidelis (“одана и верна”); највероватније се већином састојала од морнара које је првобитно регрутовао Нерон из флоте у Мизенуму, а неке од њих је Вителије послао да се супротставе Веспазијановом напредовању, али су се предали код Нарниа. Борила се против Јулија Цивила (лат. Iulius Civilis) и пратила је Q. Petilliusa Cerialisa до Британије 71. г; базирана у Линдуму (данашњи Линколн) и на крају, до времена Агриколе, у Деви (данашњи Честер). Премештена је на Дунав око 87. године или касније, познато је да је била на операцијама у Мезији до 92. г; после тога је стационирана у Аквинкуму (лат. Aquincum) (данашња Будимпешта) у Доњој Панонији, учествујући у Трајановој инвазији на Дакију; учествовала је у Веровом Парћанском походу (162 – 166. г.).
-{Legio II Augusta}-: могуће је да ју је основао Ц. Вибиус Панса 43. п. н. е.; Август ју је поново конституисао, а по њему је и добила име, можда због победе; служила је у Шпанији од 30. п. н. е., пребачена је у Германију после 9. г; од 17. године имала је базу у Аргенторатеу (дан. Штрасбург); учествовала је у Клаудијевој инвазији на Британију 43. г; од 7 4. до 75. г, а била је за стално стационирана у Исци (данашњи Керлион).
-{Legio II Italica}-: саставио ју је Марко Аурелије од италијанских регрута око 165. г, ускоро је постала Норикумски гарнизон, стациониран у Лочици, затим у Албингу, а од Комодових напредовања у Лауриакуму (лат. Lauriacum, данашњи Лорх, нем. Lorch). Била је позната као Italica pia (“италијанска одана”) од свог оснивања; између 192. и 200. године заслужила је и назив fidelis (“верна”).
-{Legio II Parthica}-: основао ју је Септимије Север пре 197. г; добила је име у част Парћанских похода; од око 202. године стационирана је у Албануму, 21 km јужно од Рима и била је прва легија у царском периоду која је имала сталну базу у Италији, где је остала до 312. године. Путовала је на исток због Каракалиног Парћанског рата; под Елагабалом је имала имена pia fidelis felix aeterna (“одана, верна, срећна, вечна”).
-{Legio II Traiana Fortis}- (“Трајнова храбра”): формирао ју је Трајан, вероватно око 105. године и дао јој име по самом себи; то је друга легија коју је основао цар. Касније је стационирана у Сирији, а затим је пребачена у Египат око 125. г, са базом у Никополису (лат. Nicopolis), близу Александрије.
-{Legio III Augusta}-: вероватно ју је основао Ц. Вибиус Панса 43. п. н. е. или Октавијан Август 41/40. п. н. е.; стационирана у римској провинцији Африци вероватно од 30. п. н. е. па даље, прво у Амедари (лат. Ammaedara) - [данашња Хаидра], затим у Тевестеу (лат. Theveste) - [данашња Тебеса] под Веспазијаном, и коначно (око 98. године најкасније) у Ламбесису (лат. Lambaesis) - данашњи Ламбесе; носила је своје име од неке победе под Августом; распустио ју је Гордијан III 238. године због подршке побуњеном легату Капелијану (лат. Capellianus); Валеријан ју је поново конституисао 253. г.
-{Legio III Cyrenaica}-: вероватно ју је основао Марко Емилије Лепид или Марко Антоније пре 30. године н. е.; била је стационирана у Египту за време раног периода Августове владавине; име је добила по служби у Кирени. При смањењу Египатског гарнизона, била је у бази у Никополису са XXII legia Deiotariana; можда је привремено била у саставу првобитног гарнизона римске провинције Арабије, анектиране 106. г, али је ускоро можда била замењена VI legia Ferrata; учествовала је у Трајновом Парћанском рату пре него сто се вратила у Египат (о чему сведочи зимовник из 119. г.); затим се преселила у Арабију (потврђено је за годину 140), стационирана је за стално у Бостри.
-{Legio III Gallica}-: основао ју је Јулије Цезар; касније се борила уз Марка Антонија на Истоку; назив показује да је служила у Галији 48 – 42. године н. е. Била стационирана у Сирији од 30. године н. е., па надаље. Нерон ју је пребацио у Мезију непосредно пре смрти; борила се за Веспазијана у другој бици код Бедриакума; 70. године вратила се назад у Сирију; не зна се када је тачно премештена у базу у Рафанеи (лат. Raphanea), остајући тамо током -{II}- века. Када је Септимије Север поделио Сирију, саставио је Феничански гарнизон; распуштена је због побуне против Елагабала у зиму 218/219. г; Марко Аурелије Александар Север поново ју је оформио и преместио у Данабу, близу Дамаска.
-{Legio III Italica}-: саставио ју је Марко Аурелије од италијанских регрута око 165. године и стационирао је за стално у Рецији код Кастра Регина (лат. Castra Regina) - [дан. Регензбург]; неко време након свог формирања носила је назив concors (“уједињени”).
-{Legio III Parthica}-: формирао ју је Септимије Север пре 197. године. Добила је име у част његовог Парћанског похода; имала је базу у Месопотамији, вероватно у Резенеу (лат. Rhesaenae).
-{Legio IV Flavia Felix}- (“Флавиан срећни”'): Веспазијан ју је, од бивше Macedonice поново конституисао 70. године и стационирао је код Бурнума у Далмацији; пребачена у Горњу Мезију око 86. године стационирана вероватно код Сингидунума (Београд) од око 86. до 101/102. године. Учествовала је у Трајановим Дачким ратовима; била је део Дакијског гарнизона, са привременом базом у Сармизегетузи Улпији (лат. Sarmizegethusa Ulpia), пре повратка у Мезију, вероватно у време ране владавине Хадријана, са сталном базу у Сингидунуму.
-{Legio IV Macedonica}-: саставио ју је Јулије Цезар 48. п. н. е. прикључена је Октавијану Августу; назив указује на ранију службу у Македонији; смештена у Шпанији код данашњег Херера де Писуерга од 30. године п. н. е. до око 43. године. Премештена је у Горњу Германију вероватно да замени XIV легију Gemina код Могонциакума (лат. Mogontiacum) - [данашњи Мајнц]. Подржала је Вителија, а један њен део се борио код Бедриацума; остатак легије се предао Јулију Цивилу (лат. Iulius Civilis), а касније је распустиоо Веспазијан.