Валенсија (; ) је главни град Валенсијске аутономне заједнице, као и покрајине Валенсија.
Валенсија је трећи град у Шпанији по важности и по броју становника: 807.396 становника према попису из 2007. Лежи на обалама реке Турија, на источној обали Пиринејског полуострва. Основана је као Valentia Edetanorum 138. п. н. е.
Ово је град са дубоком историјском традицијом, погодном медитеранском климом и бројним знаменитостима и фестивалима.
Историја Старо доба (Римска Валенсија) Валенсија је један од најстаријих шпанских градова. Основали су је Римљани у време конзула Децима Јунија Брута (), тачније 138. п. н. е. под именом -{„Valentia Edetanorum”}- Историја. У то време Валенсија је била типично римски град јер се налазила у близини мора, на речном острву испресецаном римским путем, односно -{Vía Augusta}-, који је спајао Валенсију са Римом, главним градом империје. Име је добила од латинске речи -{valentia}- што значи вредност, односно снага.
Језгро града било је у близини данашњег Трга Богородице (), где се налазио романски форум и раскршће улица Кардо () и Декумано () које су биле, и данас јесу две најважније улице у граду.
Током рата између Помпеја Великог и Серторија Квинта 75. године п. н. е., Валенсија је потпуно уништена рат Помпеја Великог и Серторија Квинта. Обновљена је након 50 година када се на ове просторе вратило становништво и када је почела изградња великих инфраструктурних пројеката, а већ у првом веку она доживљава брзи, урбани раст. Међутим, у трећем веку, Валенсија је доживела нову еру декаденције. Коначно, током последњих година владавине Римског царства у четвртом веку, град почиње да формира рану хришћанску заједницу.
Средњи век Визиготски период Неколико векова касније, са првим таласима инвазије германских народа као што су Свеви, Вандали, Алани, а касније и Визиготи, дошло је до пропасти римске власти, а самим тим и администрације, судова и свега осталог што су Римљани донели, црква преузима власт у граду и мења старе римске храмове верским објектима.
Византијском инвазијом на југозападу Иберијског полуострва 554. год. н. е, Валенсија постаје стратешки значајан град јер су се у њој налазиле визиготске војне базе. Након протеривања Византијаца 625. године следи једна мрачна фаза која историјски није добро позната, где нема много археолошких остатака и која сведочи о томе да средином седмог века живот у Валенсији није био урбан.
У време Визигота, Валенсија је била епископско седиште католичке цркве.
Период под муслиманима Валенсију су Мавари (Арапи и Бербери) освојили 714. године, без борбе, мирним путем, и катедрала Светог Винсента је том приликом претворена у џамију. Познато је да је Абд ел Рахман, први владар Кордобског емирата тражио да се град потпуно уништи, мада је неколико година касније његов син, Абд алах ел Баланси имао неку врсту самоуправе на подручју Валенсије Период под муслиманима. Он је такође наредио да се изгради луксузна палата Русафа () на периферији града, у насељу истог имена. Нажалост, данас нема никаквих остатака ове палате.
У овом периоду град је добио назив Медина ел Тураб илити „град блата”, односно „град прашине”, јер је био веома запуштен када су Мавари дошли, и носио га је неколико векова.
мини|200п|left|Торањ Мигелете Када се исламска култура уселила у Валенсију, тада звану Балансија, она креће да напредује, да се развија и постаје један од значајнијих трговачких центара, познат по производњи папира, керамике, стакла и свиле. Из овог периода до данас су сачуване многе вредне грађевине, остаци старих зидова, купатило Адмирала (), катедрала и торањ Мигелете (), који је био минарет старе џамије.
После смрти Алманзора и немира који су уследили убрзо затим, муслимански Ал-Андалус се поделио на мноштво малих држава познатих као таифе. Једна од њих је била таифа Валенсија и постојала је у четири различитих раздобља : 1010—1065, 1075—1099, 1145—1147. и последње од 1229. до 1238.
Валенсија, односно Балансија доживљава препород у време краљевства таифа у 11. веку. Град расте, а за време владавине Абд ел Асиса подигнут је градски зид, чији остаци постоје и данас. Кастиљански племић Родриго Дијаз де Вивар (), познатији као Сид () имао је намеру да оснује сопствену краљевину на Медитерану, ушао је у покрајину у пратњи арапско–хришћанске војске и опколио је град почетком 1092. године. Он је рушио џамије и градио цркве јер је желео да Валенсија буде центар хришћанства. Он је владао Валенсијом до 1099. године, односно до своје смрти. Након његове смрти градом влада његова удовица, до 1102. године када град поново освајају Арапи, овога пута Алморавиди.
Пад моћи власти Алморавида поклапа се са јачањем и успоном северноафричке династије Алмохада који су контролисали полуострво од 1145. године. Међутим њихов улазак у Валенсију био је заустављен од стране Марданиса, краља Валенсије и Мурсије, али коначно 1171. године Валенсија пада у руке североафриканаца Муслимански период.
Хришћанска реконкиста мини|right|320п|Ђауме I од Арагона Године 1238, град осваја Ђауме I од Арагона. После победе хришћана, муслиманско становништво је протерано и подељено на оне који су учествовали у освајању града, односно реконкисти, а доказе о томе налазимо у књизи под називом -{„Llibre del Repartiment”}-. Ђауме је увео нове законе и права (), који су се неколико година касније проширили на целу краљевину. У то време, град пролази кроз нову фазу историје, коју обележавају другачије уређење и нови језик, и тада се постављају темељи за оно што је Валенсија данас.
Према подацима о капитулацији, Валенсија је имала популацију од 120.000 муслимана, 65.000 хришћана и 2.000 Јевреја. Према арапском историчару Хусеину Монесу са Универзитета у Каиру, ово су биле речи које сам краљ Зајан рекао Ђаумеу I када му је предавао кључеве града:
Град је прошао кроз озбиљну и велику невољу средином XIV века. Са једне стране, црна смрт () 1348. године и разне епидемије које су смањиле број становника, и са друге стране, серија ратова и устанака, као што је рат Уније (), односно побуна грађана против монархије, затим рат са Кастиљом, када је град морао да подигне нови зид у два наврата (1363. и 1364. године), како би спречили кастиљанске нападе. У овим годинама коегзистенција између заједница које су живеле у граду (хришћани, Јевреји и муслимани) је била прилично затегнута, пуна конфликата. Јевреји, који су живели у улици Мар () економски и социјално су напредовали, и њихов кварт се постепено ширио.
Са друге стране, муслимани који су остали у граду након хришћанске реконкисте, били су смештени у близини пијаце Мосен Сорељ (). У 1391. години неконтролисана група људи напала је јеврејску четврт, што је довело до веома брзог нестанка ове заједнице, а њени чланови приморани су да пређу у хришћанство. У 1456. године, опет долази до напада, али овог пута на Маваре, али његове последице су биле мање важне.
Златно доба Валенсије XIV век, познат у историји као златно доба Валенсије, био је време економског, културног и уметничког раста и напретка града. Такође Валенсија је у то доба била најнасељенији град Краљевине Арагон. Локална индустрија, пре свега текстилна доживљава велики развој. У овом периоду створена је -{Taula de canvas}-, институција која је била задужена за разне финансијске послове.
left|мини|290п|Унутрашњост Тржнице свиле
Валенсијски банкари позајмили су новац Изабели I за Колумбова путовања 1492. године. Крајем 15. века подигнута је зграда под називом Тржница свиле (). Тако је град постао трговачки центар и привлачио је трговце са свих страна. Овај економски бум огледа се и у културном и уметничком животу. У ово доба изградиле су се неке од најпознатијих и најважнијих валенсијских зграда које и данас привлаче велики број туриста. Неке од њих су: Куле Серанос (), Тржница свиле, Краљевска капела манастира Санто Доминго итд Валансија у 14. веку.
Што се сликарства и скулптуре тиче, фламански и италијански трендови и форме утичу на многе уметнике, на Љуиса Далмауа (), Гонсала Периса () и Дамијана Формента (). У књижевности јако су битна и значајна дела Аусиаса Марка (), Исабеле де Виљене (), Рамона Љуља () и других. Године 1460. написан је и први роман западне књижевности „Бели тиранин” (), то је један витешки роман који је веома утицао на дела Сервантеса и Шекспира. Такође, у овом периоду, између 1499. и 1502. године основан је универзитет у Валенсији (), под именом „Estudi General.
Модерно доба Након открића Америке, европска економија је била оријентисана ка Атлантику на штету медитеранске трговине. Упркос династичком уједињењу Арагона са Кастиљом, освајање и експлоатација Америке био је главни циљ Кастиље.
Валенсијанцима, Каталонцима, Арагонцима и Мајорчанима било је забрањено прекоокеанско преношење трговине. Суочена са овим, Валенсија је ушла у тешку економску кризу, која се манифестовала побуном у Немачкој 1519—1522. To је била друштвена побуна против племства, које је напустило град пре епидемије куге 1519. године. Устанак и њени лидери су брутално потиснути од стране вицекраљице Жермене де Фоа (). Сматра се да је лично она потписала налоге за убиство 100 бивших побуњеника, а извори доказују да је било чак 800 погубљених.
Криза постаје све озбиљнија протеривањем Јевреја и Мавара 1609, који су чинили скоро једну трећину укупног становништва краљевине. Касније, током Каталонског устанка 1640—1652, Валенсија је претрпела још веће економске катастрофе.
Валенсија са Бурбонима Пад града достигао је врхунац у рату за шпанско наслеђе () 1702—1709. и он је означио крај политичке и правне независности Краљевине Валенсије. Током овог рата, Валенсија је стала на страну Карла II. По уредби Нуева Планта () Валенсији су укинуте древне повеље. Бурбонске снаге спалиле су многе важне градове попут Хативе (), где су слике шпанских Бурбона окачене наопачке у знак протеста против овог дана Валенсија и Бурбони.
Престоница је премештена у Оривелу, што су грађани Валенсије сматрали увредом. Филип је наредио већу да се састане са вицекраљем Валенсије, кардиналом Луисом де Бељугом, који се супротставио промени престонице, која се налазила близу религиозног, културног и сада политичког центра Мурсије. Дакле, с обзиром на његову мржњу према Оривели, која је бомбардовала и опљачкала Валенсију за време рата за шпанско наслеђе, кардинал је поднео оставку у вицекраљевству, због чега је Филип коначно попустио, и вратио престоницу у Валенсију.
Са укидањем валенсијских повеља и уређењем царства и његове престонице на законима и обичајима Кастиље, највећи државни званичници се нису више бирали, већ су именовани директно из Мадрида. Валенсија је морала да се навикне да буде окупиран град и да живи уз присуство трупа у Цитадели, у близини манастира Санто Доминго, као и у многим другим објектима.
XX и XXI век Током 20. века Валенсија је постала трећи најнасељенији град у Шпанији. Она је, такође, била трећи град и у индустријском и економском развоју захваљујући стварању банке (), 1900, изградњи централног тржишта () и тржишта Колон (), и изградњи Северне железничке станице ().
Валенсија је постала главни град Републике Шпаније 6. новембра 1936. године, под управом Франсиска Кабаљера (), председника владе. Међутим, 17. маја 1937, влада је прешла у руке Хуана Негрина (), а 31. октобра исте године, премешта седиште у Барселону.
13. јануара 1937. град је први пут бомбардован од стране брода фашистичке италијанске морнарице, који је то учинио по налогу Бенита Мусолинија (). Бомбардовање је нанело много штете и то у неколико наврата. Ови напади су оставили 2.831 мртвих и 847 рањених, мада се процењује да је број жртава био већи.
Након велике поплаве у Валенсији 1957, нови канал изграђен је на периферији града, а стари је реновиран у зону за рекреацију. Почетком шездесетих година почео је економски опоравак, а Валенсија је доживела драматичан пораст становништва захваљујући имиграцији, реализацији великих урбанистичких пројеката и побољшању инфраструктуре.