Краљевина Југославија

Краљевина Југославија је била држава у југоисточној Европи, која је већим делом захватала Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Постојала је од 1. децембра 1918. до 29. новембра 1945. године. Од 1918. до 1920. званично име државе било је Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, а од 1920. до 1929. званично име државе било је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, али термин „Југославија” био је њен колоквијални назив због свог порекла. Званично име државе је 3. октобра 1929. промењено у „Краљевина Југославија” од стране краља Александра I. Заузимала је територију данашње Србије, Босне и Херцеговине, Северне Македоније и Црне Горе, и највећи део данашње Хрватске и Словеније.

Прелиминарно краљевство настало је 1918. спајањем привремене Државе Словенаца, Хрвата и Срба (која је настала на територијама бивше Аустроугарске, обухватајући Босну и Херцеговину и већи део Хрватске и Словеније) и Баната, Бачке и Барање (који су били део Краљевине Мађарске у саставу Аустроугарске) са независном Краљевином Србијом. Исте године Краљевина Црна Гора је такође прогласила своје уједињење са Србијом, док је Вардарска Македонија већ била део Србије пре уједињења.

На челу државе се налазила династија Карађорђевића, која је претходно владала Краљевином Србијом под Петром I од 1903. (после Мајског преврата) надаље. Петар I је постао први краљ Југославије и владао је до своје смрти 1921. године. Наследио га је син Александар I, који је био регент за свог оца. Био је познат као „Александар Ујединитељ”, а краљевину је преименовао у „Југославија” 1929. године. На њега је у Марсељу извршио атентат Владо Черноземски, члан Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО), током посете Француској 1934. године. Круна је прешла на његовог 11-годишњег сина Петра II. Александров рођак Павле владао је као принц регент до 1941. године, када је Петар II постао пунолетан. Краљевска породица пребегла је у Лондон исте године, након што су земљу напале силе Осовине.

У априлу 1941. године, земљу су окупирале и поделиле силе Осовине. У Лондону је успостављена краљевска влада у егзилу коју је признало Уједињено Краљевство, а касније и сви савезници. Краљ је 1944. године, након притиска британског премијера Винстона Черчила, признао владу ДФЈ као легитимну владу. Ово је установљено 2. новембра након потписивања Вишког споразума између Ивана Шубашића (у име Краљевине) и Јосипа Броза Тита (у име партизана).

Називи државе Краљевина Југославија је неколико пута кроз своју историју мењала назив: Одговором регента Александра Народном већу Словенаца, Хрвата и Срба на одлуку о уједињењу са Краљевином Србијом проглашена је 1. децембра 1918. прва Југославија под називом Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца., Архив Југославије, Конститутивни акти Југославије Одлуком Привременог народног представништва од 15. јула 1920, реч краљевство је промењена у краљевина, тако да је од тог датума званичан назив државе био Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца., Часопис Архив — година I број 1, Архив Југославије Дана 3. октобра 1929. обнародован је Закон о називу и подели Краљевине на управна подручја, чиме је од тог датума званичан назив државе био Краљевина Југославија.Политика, бр. 7.694 од петка 4. октобра 1929, насловна страна.

Онде где је требало обележити земљу по имену као нпр. Француска, Белгија итд. а не Република Француска, Краљевина Белгија итд. уписивано је Држава Срба, Хрвата и Словенаца, а не Краљевство СХС. Тај назив нове државе ушао је у документе настале за време и после Конференције мира у Паризу.

Историја

Уједињење Срба, Хрвата и Словенаца

По завршетку Првог светског рата створили су се услови за стварање државе која би окупила Јужне Словене који су живели на подручју Србије, Црне Горе и словенских делова Аустроугарске. Краљевина Србија је на почетку Првог светског рата за своје ратне циљеве поставила уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, доношењем Нишке декларације 7. децембра 1914. године. Убрзо је уследило формирање Југословенског одбора у Лондону 1915. године и Црногорског одбора за народно уједињење 1917. године. Конкретни преговори о уређењу будуће државе вођени су непосредно у два наврата — на Крфу 1917. године када је донета Крфска декларација и у Женеви 1918. године када је потписан Женевски споразум. Након рата, под вођством Југословенског одбора у Загребу је формирана Држава Словенаца, Хрвата и Срба, док су истовремено црногорски делегати на спорној Подгоричкој скупштини донели одлуку о присаједињењу Црне Горе Србији. Притом, и делегати Велике народне скупштине Војводине су 25. новембра донели одлуку да се директно припоје Краљевини Србији. Уједињење Србије са земљама независне државе Словенаца, Хрвата и Срба у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца прогласио је регент Александар I Карађорђевић, у име свог оца, краља Петра I Карађорђевића, 1. децембра 1918. године.

Питање спољних граница мини|усправно|лево|„Довде и не даље је стигла српска коњица. Година 1919.” Спомен-камен у аустријском граду Велден ам Вертер Зију. Након уједињења решавало се питање спољних граница земље, које су на многим местима биле спорне. Тако је Корушко питање решавано референдумом на којем је одлучено да Корушка остане у саставу Аустрије. Далматинска лука Задар и неколико далматинских острва су припали Италији, која је покушала да окупира и анектира Црну Гору. Град Ријека је проглашен Слободном Државом Ријеком, али ју је ускоро окупирала и 1924. анектирала Италија. Напетости око границе са Италијом су се наставиле, пошто је Италија тражила још далматинске обале, а Краљевина СХС је тражила Истру, део бившег Аустријског приморја, који је анектирала Италија, али који је имао велики број словеначког и хрватског становништва.

Спорови око државног уређења Одмах након проглашења 1. децембра, преговори између Народног вијећа (Државе Словенаца, Хрвата и Срба) и српске владе су резултовале споразумом око нове владе којом би председавао Никола Пашић. Међутим, када је ово послато регенту на усвајање, оно је одбијен и тако је изазвао прву кризу владе у новој држави. Све странке су ово означиле као кршење парламентарних принципа, али је криза превазиђена када су се све стране сложиле да замене Пашића Стојаном Протићем који је био водећи члан Пашићеве Народне радикалне странке. Нова влада је створена 20. децембра 1918. До избора за Уставотворну скупштину, Привремено народно представништво је служило као парламент који су формирали делегати из разних изабраних тела која су постојала на југословенском простору пре стварања државе. Спорови и неспоразуми око унутрашњег уређења земље почели су одмах након уједињења. Удруживањем странака комбиновањем неколико чланова српске опозиција са странкама из бивше Аустро-Угарске је довела до стварања нове Демократске странке, која је доминирала Привременим представништвом и владом. Док су српски политичари југословенску државу сматрали за природни наставак Краљевине Србије, за хрватске и словеначке странке је нова држава била само оквир у којем ће наставити национално окупљање и јачање националних позиција. Пошто је Демократска странка предвођена Љубомиром Давидовићем заговарала врло централизован програм, неколико хрватских делегата је прешло у опозицију. Међутим, ни радикали нису били срећни пошто су имали само три министра наспрам 11 Демократске странке и 16. августа 1919. Стојан Протић је поднео оставку. Љубомир Давидовић је онда основао коалицију са Југословенском социјалдемократском странком. Ова влада је имала већину, али кворум у Привременом представништву је био половина плус 1 глас. Опозиција је почела да бојкотује парламент, а пошто се влада није могла ослонити да ће се све њене присталице појавити, постало је немогуће да влада закаже седницу у скупштини са довољним бројем посланика. Давидовић је ускоро поднео оставку, али пошто нико други није могао да формира владу, он је опет постао премијер. Пошто је опозиција наставила са бојкотом, влада је одлучила да влада преко уредби. Ово је било нападнуто од стране опозиције која је почела да назива себе „скупштинска заједница“. Давидовић је схватио да је стање неодрживо и затражио од краља да одмах закаже изборе за уставотворну скупштину. Када је краљ Петар одбио, Давидовић није имао избора осим да поднесе оставку. Након избора за Уставотворну скупштину одржаних 28. новембра 1920, неспоразуми су се продубили, а Хрватска републиканска сељачка странка је бојкотовала рад скупштине. Комунистичка партија Југославије, која је на изборима освојила 12,4% гласова, крајем године је била забрањена. Први устав Краљевине СХС је усвојен на Видовдан 28. јуна 1921, а његовим усвајањем је успостављена унитарна монархија, утемељен је парламентаризам и локална самоуправа. После смрти краља Петра I (16. августа 1921), регент Александар је постао краљ Срба, Хрвата и Словенаца, а наредне године се оженио принцезом Маријом од Румуније.

Лични режим краља Александра мини|десно|130п|Краљ Александар Ујединитељ На скупштинској седници 20. јуна 1928. године Пуниша Рачић, српски политичар из Црне Горе, је пиштољем пуцао на посланике Хрватске сељачке странке, притом је ранио њеног вођу Стјепана Радића, који је смртно рањен преминуо након месец дана. На лицу места су погинули Стјепанов брат Павле и посланик Ђуро Басаричек. Краљ Александар је реаговао на овај догађај 6. јануара 1929. године укидањем устава, распуштањем Народне скупштине и објављивањем Закона о краљевској власти и врховној државној управи, којим је пренета извршна власт на краља и забрањен рад свих политичких странака, синдиката, те удружења која су имала верска или племенска обележја. Краљ Александар је тиме завео личну диктатуру. Исте године је промењено име државе Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевина Југославија, проглашена је јединствена југословенска нација у недељивој краљевини и промењено унутрашње територијално уређење.

У време кад је диктатура уведена, у свету је избила велика економска криза, која је погодила и Југославију. Поред тога, диктатуру су поткопавали потмуло врење националних покрета и манифестације сепаратизма, пасиван отпор грађанске опозиције, али и снажан отпор комуниста. Ставови КПЈ су одударали од ставова грађанске опозиције. На Четвртом конгресу КПЈ, који је одржан у Дрездену, карактер диктатуре је оцењен као фашистички, а заузет је став да треба срушити „империјалистичку творевину“ Југославију. Велики број чланова КПЈ и њихових симпатизера су похапшени и осуђени. Комунисти су одговарали за политичке злочине и антидржавну заверу пред Судом за заштиту државе. Организована су 82 таква процеса у периоду од 1929. до 1932. године.

Краљ је 1931. године одустао од отворене диктатуре и донео је 3. септембра нови (октроисани) устав. Спроведени су формални парламентарни избори на којима се појавила само једна странка, режимска Југословенско радничко-сељачка демократија, касније преименована у Југословенску националну странку.

Краљ Александар је убијен 9. октобра 1934. године у Марсељу, приликом његове званичне посете Француској. Атентат на краља су извеле хрватске усташе уз садејство бугарских терориста из ВМРО и уз подршку Мусолинијеве Италије.

Намесништво и владавина кнеза Павла мини|десно|130п|Кнез Павле Карађорђевић