Златићево је насеље у Општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2022. било је 54 становника.

Село је на заравни на надморској висини између 600 и 800 метара, окренуто ка југу, у заветрини и увек изложено сунцу. Насеље је добило назив по руди злата, која је копана у време Римљана. Ливница (тарапана) је била у Прекоп граду.

Село је електрифицирано. Постоји водовод са извора. Изграђен је макадамски пут који село повезује са Власотинцем преко Доњег Дејана. У селу је некада постојала поткивачка и ковачка радња. Златићево има продавницу, задружни дом и четворогодишњу основну школу, која је отворена после Другог светског рата. Некада пуна, школа у данашње време има мали број ђака из Златићева, Преданче и Јаворја. Задружни дом села служио је организацији манифестација, приредба и игранки зими, у време распуста и државних празника.

Код “крста” је постављено спомен обележје свим погинулим и жртвама терора од Бугара и Немаца у Другом светском рату из Златићева, Јаковљева, Преданче, Равног Дела и Горњег Дејана и Ђорђина. На том месту се све до пред крај XX века славио државни празник 7. јул као дан устанка у Србији.

Гашење сеоског вашара у коме се некад сливала младост у шаренилу са свих страна овог дела Повласиња допринело је у неком смислу опустошењу села. У претходним временима се ту играло уз плех музику и хармоникаше на неколико кола.

Демографија У насељу Златићево живи 168 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 46,3 година (42,5 код мушкараца и 50,6 код жена). У насељу има 77 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,60.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Становништво и генеалогија Златићевци су пореклом из Дејана. Алабирци (Ђокићи) су дошли са Копаоника прво у Дејан, па се преселили у Златићево. По казивањима Тозе Арсића (*1881) Ђока Рабуџински је увек носио за појас рабус и четрдесет година био турски -{km}-ет у широј околини све до Ниша. Помагао је хајдуке па је потом оптужен јер је убио турског бега. Сам је себи пресудио и отровао се. Сахрањен је на тромеђи Златићева, Свођа и Јаковљева. Од њега потичу Глусцинци, Рабуџинци, Баџинци и Миленковићи.

Бошковци су из Власине и Доњег Дејана. Живковци су се населили из Доње Лопушње 1804. године. Тамо су прво побегли из Ниша у махалу Сарамандици. Груинци (Алексићи) су преклом из Гаре, а Чубрикинци (Станковићи) из Свођа.

Упадљива је дуговечност мештана Златићева: Младен Грујић (116 година), Мијалко Баџић (112 година), Кита Младеновић (103. године), Цоне Глувац (100 година).

Многи мештани су се населили после ослобођења од Турака 1878. године из Гара и са власинске области. У Златићеву је било неколико напуштених турских кућа, које су заузете од стране досељеника. У то време долазе Илићи, Ранђеловићи, Величковићи, Милошевићи, Бошковићи, Стојановићи, Младеновићи и Арсићи. Многе фамилије су се одселиле у Власотинце и Велику Плани.

Некада су у Златићеву, Дејану и Преданчи били познати сточари, који су “иљадили” своје стадо, које је пасло на падинама Букове главе и добропољских и козилских чука, Данас нажалост више и нема оваца у овом крају на почетку XXI века.

У стара времена Златићевци су били ковачи, пинтери, терзије и циглари мајстори. После Другог светског рата живело се сиромашно, па су многи ишли у печалбу као длакари, пинтери и циглари. Берба жутог кукуруза у Војводини била је посебан свакогодишњи посао. Седамдесетих година XX. века појавом приватних предузимача ишло се у цигларе и зидаре. То није зауставило миграције у Власотинце, Велику Плану, Београд и друга места у Србији.

Махала Чука Махала Чука је планински заселак Златићева на месту где је било латинско гробље. Браћа Никола и Крста из Бољара, доселили су се у Златићево, где су као сточари имали колибе у махали Чука, да би се потом преселили са својим породицама. Иначе, њихове породице воде порекло са Косова одакле су преко Бољара населиле махалу. Николини синови су били Илија, Станија и Ђорђе (данашње породице Илић и Младеновић). Крстини синови су били Аранђел и Златко (данашње породице Ранђеловић и Златковић). У махали Чука живи и породица Јовановић. Године 2011. овај заселак има тек 14 мештана.

У близини махале се у 6. веку налазио римски град византијско утврђење. Ту је било 30-40 кућа Римљана, а гробље је било на косој страни махале (са десне стране реке Бистрице). Мештане коју су касније населили овај крај су из тог разлога звали латини. У пределу Кошаре од махале Чука према реци Бистрици, између махале Преданча и села Јаворје, постоји Бошков камен и српско гробље чија старост није испитана.

Референце

Спољашње везе

Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (-{Fallingrain}-) Сателитска мапа (-{Wikimapia}-) Гугл сателитска мапа (-{Maplandia}-) План насеља на мапи (-{Mapquest}-)

Категорија:Википројект географија/Насеља у Србији Категорија:Насељена места у Јабланичком управном округу Категорија:Насељена места у Власотинцу